Присетих се, гле! и дивног лета давнашњег, на потоцима подно Небешке.

Обитавао сам тада, са Анђелком и Боришом, у брдима празавичајним, у дивотним

брдима праисконим. У то време, трагао сам, на свом унутарњем путу, за Светим

Пехаром  од праискони. Било је то, уистини, тајносано путовање световима

оностраним, трагање за нечим што је у самоме језгру прабитија мога.

Сећам се, да сам у једном трену, на слаповима потока, изненада утихнуо и

прешао праг оностраног, угледавши Свети Пехар на Праизвору дивотне  Светлости.

А након овог јасновиђења, наједном сам се пренуо, обревши се у простору праисконски

 зелене букове шуме. Расплакао сам се од радости и милине, као кад човек луталица, иза

 векова лутања и трагања, изненада угледа давно напуштени родитељски дом. 

То лето са Анђелком и Боришом, проведено у брдима, остаће уписано у праискону

за све векове минуле и будуће, а не знам што!

Тијање, 2003. године

 

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

.

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

 

 

 

Напустио нас је, пре пар дана, и песник Мирослав Симовић.  Раширио је своја млађана крила и одлетео у вечност, за својим стрицем, нашим Песником, Драганом Симовићем. 

Ех, Мирославе!

Толико тога је остало овде, на Мидгарду, недовршеног. Читав твој живот остаде да лебди негде изнад оних детињих сеоских путева, изнад старе вољене куће, изнад првих љубави, башти мирисних, песама неиспеваних, и оних, започетих.

Поздравља те твоје јато! Маше ти, и жели да нађеш мир, и радост, тамо где идеш, где си стигао – Свети Златни Ириј. Недостајеш, као што недостаје и твој стриц, иако знамо да је време, та чудница чудновата, и вечно и тренутно, и да ћемо, тек док оком затрепћемо, бити сви заједно  у Јату звезданом!

Нека ти Творац отвори све путеве и капије, и нека твоје чисто срце почива у Светлу Вечном! 

 

Мирослав Симовић: Чекајући

.

Поклонићу ти део свога неба,

Део сунца мога,

И снове што снева душа моја,

.

Чекаћу те докле те чекати будем могао,

на староме пању крај пустога пута,

.

Певати арије са птицама,

и чекати само да ми душа не залута.

.

Нећу марити ни на умор ни на жегу,

чекаћу тихо,и сањати срце твоје,

чекаћу тихо и молити срце моје.

.

Небом ће се разлити разне боје,

природа променти своју ћуд,

али ја ћу и даље чекати тебе,

на пању крај пустог пута,

чекајући твоју силуету која иде

низ далеки пут.     

.

Чекаћу те докле чекати будем могао,

чак и када сунца не буде више,

и када небо промени свој ток,

.

Чекаћу те докле год моја душа ,

не одлучи да лута.

 

.

Позна јесен и зима у Крњачи – благи Боже! Како је тужно и сетно,

и болно и суморно, овде на Дунаву, а у равници! Крњача је тамница,

кад се у позну јесен спусте магле и ударе кише мутне и сипљиве.

Свуда око мене осећаш дах и задах мочваре, тешке и убиствене и

прадревне мочваре. И чини ти се, да и сам одишеш мочваром, и да

ћеш се поништити у мочвари Крњачкој, као да те никада и није

било. И рекох себи: боље је и један једини дан бити орао, него

тисућу година жаба у Крњачи.

.

И сневао сам ноћима један дивотан сан: ја, орао од праискони, у

кругу лучезарном, у предивној светлости оностраној, летим високо

понад облака и стена, ка Мајци својој Васељени и Оцу својему

Праискону. Летим, и летим, кроз векове и светове, и не сустајем, и

не одустајем, и бивам и обитавам у вечности.

.

Тијање, 2003. године

 

У позну јесен, мени је одувек  најтеже бивало. Тада

имам осећај да умирем, да одлазим у вечиту таму и

студен, да ми се мрзне душа и леди унутарње биће. Од

Божића је некако лакше. Али од Лучиндана до Божића

-то су муке праисконске! Чини ми се да ме нигде нема

.ни у овоме свету нити у иним световима.

Само да издржимо до Савиндана, говорио сам Владану,

само да прегрмимо зиму. А онда смо на коњу

крилатоме, на Пегазу од праискони, али, ваљало је све

то живети – из дана у дан, из часа у час. Из трена у

трен, када је сваки дан дуг као столеће.

.

.

Из  Духа праисконог

.

И гле!

Избивам из таме

На пропланак ума

И видим и познам

Снова рођеног себе

Из Духа праисконог

.

.

Шутња Правасељене

.

Све је већ

Испричано Давно

И само шутња још

Истина једина бива

У срцу Правасељене

.

.

Певач Праискуствени

.

И гле! Долазим

Из сна

Праискуственог

Рођен из утробе

Прамајке Васељене

.

Тијање, пролеће 2003. г

 

 

Златни прах ове ноћи са неба пада

Драгане Песниче и Вилењаче, где си нам сада?

.

Да ли се твоја душа вије око књига у Акаши небеској

Или је твој онострани поглед уперен на нас

И можда нам сад и овде, шапућеш на уво

Да у писању и рисању потражимо спас

.

Да ли летиш сада на крилима Плавих и Белих вилењака

Или су те можда твоји галебови са Дунава однели

На крилима својим изнад меких облака

.

Да ли те је дочекао анђео на дуги, што спаја небо и земљу

Или си можда већ дуго био очекиван раширених руку

На небеском трему

.

Слушам по ко  зна који пут твоју песму: ” Господе, мој Господе!”

И тражим одговор у твојим речима за ова зла времена

Кад се сваким јутром нешто у народу и свету мења

Док већина дрема или спава, а све мање будних

Гледамо и чудимо се догађајима чудним…

.

Драгане, наш Песниче, Вилењаче

Од туге ми срце снажно удара и … прескаче.

Да ли ти је душа нашла мир?

Или си сада у друштву наших Белих Богова, позван на духовни пир

(разјасница: ,,на небеском трему –тераса са кровом)

 .

Сa поштовањем, Роса

 .

 

О Роси Олсен, наш Песник, Драган Симовић,  3.септембра, 2016.године је забележио:  

„Ниједна птица, ниједно биће, ниједан човек не може да опстане изван свог јата.
Изван свог јата, изван свог племена, изван свог рода, изван своје културе и својега језика.
Само у свом јату, само у свом племену, само у окружењу блиских и сродних душа, гле, ми ћемо моћи да се развијемо у здраву, јаку, снажну, самосвесну и самобитну личност.
Колико је сродних душа око нас, толико је и снаге у нама!
До мене је стигло писмо, писано срцем и душом, једне дивне и честите Србкиње, из Лесковца, која више од тридесет година обитава и ради у Данској.
Она је свих ових година, како ми пише, трагала за собом, трагала за својим прецима и коренима, трагала за својим душевним, духовним и звезданим јатом.
И још каже, смерно и чедно, да је после толико лутања и трагања – најзад! – међу нама, нама окупљеним око Србског журнала, пронашла своје јато, пронашла оно што је све ово минуло време негде другде тражила.
Роса је захваљујући текстовима, записима и песмама на Србском журналу, сазнала ко је, чија је, одакле је пошла, куда и зашто иде…
Она нас, све нас, доживљава као свој род рођени, доживљава као браћу и сестре, доживљава као своје божанско и звездано јато.
А ја бих додао: Роса је, после буђења и освешћивања, од обичне Србкиње постала Бела Србкиња.

Нека је радосна, дивотна и благословена!“

 

Поводом изненадног одласка Песника свих песника Драгана

Симовића у Свети Златни Ириј, јавио се велики број љубитеља

његовог стваралаштва преко Журнала, али и телефоном и мејлом.

Одговорио сам директно многима, а посредно одговарам свима  

другима, и онима који су, иако изненађени и у тузи, дали подршку

новом уредништву – одговарам на начин који би и Драган сигурно

волео. И ја сам добро прободен одласком свог најбољег пријатеља.

Али снажно прихватам и знам да он душевно и духовно нигде није

отишао. Одсневао је један сан на Мидгарду, добио је своју паузу, и

увек га можемо наћи у просторима наше душе. Наћи ћу и налазим

снагу да разгрнем своје сећање у коме живе многи наши сусрети, и

кристално јасно звоне многи наши разговори. У наредном периоду,

када то буде пригодно, писаћу о томе.  А данас…

*

У лето двадестипрвог рујна 2002. године, Драган је боравио код

мене у селу Тијању. Прве вечери боравка изненада је рекао да је

намерио да о мени пише књигу. Рече да јој је већ дао наслов –

Праскозорје праискони. И рече да је дао и поднаслове – Сусрет са

ришијем од Тијања у Пољу од каћуна, и – Посвећеничко путовање

Владана Пантелића. И још рече да је то прва половина књиге, а да ја

треба да напишем други део. Упита ме имам ли оловку и папира да

одмах ударимо почетни стваралачки печат за будућу књигу. Драган

је започео песмом, ја сам малчице оклевао, потом је кренуло као

разговор. Причали смо брзо, отворило нам се, а ја сам записивао не

гледајући папир.

*

Дијалог двојице песника мистика,

Драгана Симовића и Владана Пантелића,

у Тијању, у ноћи тијој, подно уснулих звезданих јата

*

ДС: Молитвом се држим

За скуте Твоје

Господе, мој Господе

.

Да се не изгубим

Да не залутам

.

У свету овом

Од опсене

Господе, мој Господе

ВП: Тијање – место великог будућег ходочашћа.

ДС: Тијање – место светог тиховања и рођења нових посвећеника,

ришија србских.

ВП: Тијање: напустите пут безсмисла,  у к л о н и т е   к а м е н,

проживите!

ДС: Тијање – расковник што отвара печате унутарње тишине и

шутње. Место рођења духовног сунца. Србија се вазноси небесима

понад Тијања. Пупак унутарње Васене. Песник се рађа као мистик и

посвећеник, тихујући у Тијању.

ВП: Поље каћуна и звекет малих металних војника. Плачем у стиху.

ДС: Тијање – алхемија песничке речи рођене подно вечерњих

румених облака што се зрцале у језеру унутарње тишине.

ВП: Тијање: посматрам себе како посматрам са Орлове. Срце титра,

јер … одасвуда нема његовог различка.

ТИ СИ ЈААА, ЈА САМ ТИИИ…

ЈА – ТИ, ТИ – ЈА(ЊЕ) је МИР.

НЕ ПОСТОЈИ ЗАКОН

ДЕЛОВАЊА ПРОТИВ ЉУБАВИ.

ДС: Сиђи у суштаство свог унутарњег пробуђеног песника и на

мапи своје душе потражи Тијање лековито, овострано и онострано.

То је пут смисла који васпоставља нове Васељене у безсмислу

Велике Празнине.

ВП: Дођите у Тијање да се сретнете са својим суштаством. Улог је

велик: ваш васколики предходни живот!

ДС: Песник вам кроз векове и светове поручује: Свако од вас  ј е с т е  

и   б и в а  највеће чудо у свим световима. Ви сте у Богу и Бог је у

вама, и Божје Суштаство дела кроз битије ваше. Свако од вас мора

да роди самога себе кроз Бога у себи.

ВП: Хармонија косова и зрикаваца. Звезде крупне као лубенице.

Мука ми је, мука  ч у д о с т в о р љ и в а… Шта је са вашим миром,

шта је са вашим миром?

ДС: Зурећи у дрво самотно у даљини нисам знао да ли ја шумим

на ветру или дрво пева песму од искони мед звезданим јатима у

вечности. Дрво је сневало мене, ја сам био песма дрвета рођеног пре

свих светова.

ВП: ОЈ; ТИЈАЊЕ; ТИ СИ АДАБ – ПРАИСКОНО СЕЋАЊЕ МОГА

ДУХА!

Ој, Тијање, ти си  а д а б, праисконо сећање мога Срца!

Ој, Тијање, ти си адаб – праисконо сећање мога Тела!

ДС: Дођите у Тијање да живите снове које сте вековима сневали, јер

пут сневања јесте пут живљења. Живот је само један сан

без почетка и свршетка, и песма рођена у тишини.

ВП: Како Те лако видим у Тијању, мој премили Боже!

ДС: Тијање вам поручује: божански исцелитељ је у вама. Ваша

љубав, безкрајна као море, исцељује душу вашу рођену од

светлости и у светлости. Бити исцељен значи бити цео, и бити једно

са свим бићима и иним световима.

ВП: Проживи! Ако си мртав, како ћеш знати шта су Љубав, Сврха,

Суштина, Извор?! Како ћеш знати Прапочело свих прапочела? Како

ћеш знати Жижу свих жижа?

ДС: А Песник тајносани открива тајну речи: Тијање значи да си баш

ТИ ЈАЊЕ Божје, и да си баш изабрани и посвећени, и да си баш ти

одговоран за судбину Васељене, и да си баш ти уписан у КЊИГУ

ЖИВОТА ВЕЧНОГА, и да баш ти можеш да родиш силне светове о

којима никада ни сневао ниси.

ВП: У Тијању си – не шкртари! О-твори Срце, још га отвор-и! Не-

отвориш ли га, разбиће те Чаир, разбиће те Главичорак, разбиће те

Трњаци, разбиће те… Ходај чврсто, али тихо…

ДС: Ако мене питате, Тијање је једна песма која се тишином рађа, а

пева у шутњи. Јер живот је вредан онолико колико има божанске

поезије у њему и речи преточених у стихове љубави. Живот је

огрлица од речи љубави.

ВП: Ходао сам громко по врховима планина. Тресла се Васељена. У

Тијању  з н а м:  треба бити  т и х…

ДС: У Тијању се сусрећу и препознају душе што су се тражиле кроз

векове и светове. Јер Тијање није само пребивалиште на Земљи, већ,

пре свега, обитавалиште на небу и иним небесима. Кад проникнете

у ове стихове Песника тајносаног, доћи ћете до спознаје да није

било рођења и да неће бити смрти, већ да одувек ЈЕСТЕ И

БИВАТЕ, а да изван тога – ЈЕСАМ И БИВАМ, ничега није било,

ничега бити неће.

ВП: Ој, Месече, ратниче, не лови рибу и ракове, већ разбуди сва

заспала срца и отклони нам  д а л к о в е! Ој, Месече, ратниче,

завири јој кроз прозоре, отвори јој срца трезоре! Ој, Месече,

ратниче, у Тијању саборниче!

ДС: А Тијање – Нова школа у Новом добу за Новог Човека, који

рађа самога себе у духу светоме у себи, и од себе путује ка себи,

свестан да је он један једини у Васељени – и Пут и Истина и Сврха

и Смисао; и да љубећи самога себе љуби све што ЈЕСТЕ једно са

Богом и у Богу.

ВП: У Тијању је скривено  о г л е д а л о  в е ч н о с т и. Види га

мистично око. Можете га и ви видети, ако сте живи. У Тијању свака

кућа има змију кућевницу, змију шареницу. То је иста она змија –

кундалинка, што дрма вашу кичмицу.

ДС: А Тијање гласом песничким кликује: далека звездана јата, с

вама ћу на пут далек, да сневам и да певам.

*

Неколико дана после овог песниковања, у Тијању нас је посетило

десетак људи из различитих места. Дошли су, углавном, да виде и

чују Драгана, а и ја сам им постајао све интересантнији. У

разговору, који је био пријатељски и у поштовању, дотицали смо се

разних тема. Драган је давао кристално јасне и кратке одговоре у

виду формула, а слушати га, била је права дивота. О томе ћу писати

другом приликом. Неко из групе је мени поставио питање – каква је

разлика између Тијања и Тијаније. Одговарајући рекао сам – да је

Тијање, географски и енергетски, занимљиво место, а Тијанија –

унутарњи простор, илити стање свести. Да би то видели и

прихватили, предложио сам им да тог трена урадимо групну

медитацију. И урадили смо.

ВП: Тиховање у Тијању

.

Молим, затворите очи и утихните.
Исправите леђа и дишите мирно и дубоко.
Дишите мирно и дубоко.
Дубок, дубок удах и дугачак издах.
Заборавите све световне бриге.
Уђите у тихо стање свести.
У Тијању сте. 
У Тииијаању сте.
Чујете ле шум у ушима?
То је шум унутарње Тијаније. 
То је шум Душе света.

.

Потпуно сте унутра.
Постаните свесни Живота.
Ви сте део Живота, ви сте Живот.

.

Осетите сопствено треперење.
Полако се растварајте у струји Живота.
Растварајте се у струји Живота.
Нестаје ваша узана личност.
Немате више своју уску личност.
Ширите се, ширите, ширите.
Ширите се, све више и више.
Немате личност, имате бивство.
Ширите се, све више и више.

.

Ширите се изнад целог Тијања.
Ви сте суштаство Тијања.
Ваша свест је у свакој тачки овог простора.
Треперите као п р о с т о р изнад Тијања.

.

В и д и т е како вам простор даје податке о прошлости.
О с е т и т е како вам простор даје податке о садашњости.
Ч у ј т е како вам простор даје податке о будућности.
Останите у-кључ-ени.
Запамтите све што вас простор Тијања подучава.
Искусите прошлост, садашњост и будућност заједно

…у сваком трену и у свакој тачки простора.
Искусите да је ваша свест у свакој тачки простора.
Ваша свест је у свакој тачки простора.
Осетите се као појединачна и колективна свест одједном.
Oсетите свест Времена и свест Простора… 
Осетите себе као целину и као део Једноте

То је Т и и и ј а а њ е  п р а и с к о н и.

То је Т и ј а н и ј а.

То је Ти-ја-ни-ја.

.

Сада лагано скупљајте свест.
Будите смирени и лагано скупљајте свест.
Скупљајте свест, скупљајте свест.
Лагано се вратите у своје тело.
Вратите се у своје тело.
Постаните свесни главе, руку, ногу.
Постаните свесни свога физичког тела.

Осетите бивство, осетите своју личност.
Осетите да је бивство ваша права природа,
Бивство је ваша права природа.

.

Захвалите Господу на свему.

Увек захваљујте Господу на свему.
Захвалите Господу на свему.

Захвалите Господу на свему.

Осетите захвалност као ВОД ка Господу

Лагано, лагано, отварајте очи.

Лагано, без журбе, отворите очи.

Лагано отворите срце и сва чула.

Лагано отворите очи.

Лагано, лагано отворите очи.

Отворите с в а   т р и ока!

О с т а н и т е   у в е к   б у д н и!

О с т а н ит е   у в е к   с в е с н и !

О с т а н ит е   у в е к   б у д н и!

О с т а н и т е   у в е к   б у д н и   и   с в е с н и!

О с т а н и т е   у в е к   б у д н и!

О с т а н и т е   у в е к   с в е с н и !

Свесним чином поделите своје знање и виђење, Заједници!

Пошаљите своје увиде и своје благослове у Потку!

 

Док тихујеш и сниваш,

Тишина тишином биваш –

У зрцању месечеве росе,

Песник Сребрни Зрак

.

Драгуљ Вечерње Земље –

Зелена Звезда јасна,

И Бели Вук, самотњак,

Под пуним Месецом,

На снегу!

.

26. децембар, 2016.година