Свима који су Песника поштовали, волели, који су са њим живели свакога дана реч коју је писао,  препоручујемо преузимање текстова и песама, објављеним на Србском Журналу од 12. децембра, 2018.године.

У наступајућем периоду биће објављиване најдраже песме и записи нашег Песника. Посебно указујемо и на опроштајни текст Миодрага Новаковића, главног уредника Србског Журнала, дугогодишњег пријатеља Драгана Симовића, без чијег залагања не бисмо могли да се са нашим Песником зближимо,  да се са њим радујемо, да тугујемо, да учимо да прашатамо, живот да волимо и изнад свега да са њим и од њега о нама самима учимо.

Током месеца јануара, наступајуће године, уредништво овога блога преузеће Владан Пантелић, такође, дугогодишњи пријатељ нашег Песника и Ива Симовић,  кћер Песникова.

Ово је уједно и обавештење читаоцима да ће Србски Журнал наставити да живи и остварује Песникову мисију буђења Рода Србскога као и свеколиког човечанства.

Дан Сварога увелико нараста, рекао би Плави Вилењак!

Владан Пантелић, Драганов најбољи пријатељ, описао ми је Драганове последње дане,

јер често је био с њим тих дана…

Владан Пантелић:

                       Осетио сам да Драган неће изаћи из ове зиме па сам га у последњих 20-ак     дана више пута обилазио. Он је тих дана ходао лагано као и увек, мозак му је био потпуно чист, изражавање прецизно, мудро.

Изненадио ме када је рекао да, мада је било сунчано, не може да оде до насипа на Дунаву, а то је мање од 300 м.  Дана 10- ог децембра био сам код њега, дуго смо причали. Видео сам унутарњим оком да он лагано испарава. Мислио сам да ће ипак издржати до Нове године или мало више. Но, 12- ог, у раним јутарњим сатима, поставио сам на свој фејсбук профил», преко реда, своју песму од 12. 12. 2012. год – „Дванаест, дванаест, дванаест„, и изреку – да човек, као и елементарне честице, има честничку и таласну природу. Таласна природа омогућава човеку разне врсте унутарњих путовања, која нису доступна човеку огрезлом у материјално, „хоризонталном“ човеку.

Дакле, 12-ог ујутру, обузео ме осећај да треба да узлетим негде, а истовремено, преко тог осећаја, видео сам, менталним чулом, да је Драган дошао у моју собу. Није ништа ни телепатски рекао, а ипак, као да ми је потпуним ћутањем улио осећај да ћу ја све разумети, и шта је хтео да каже, и шта треба да радим.Ми смо се, тако ћутке, много пута разумели у потпуности.

Желео сам, нешто ме вукло, да одем одмах до њега – физичког у Крњачу (насеље у Београду), некако сам знао да је то потребно, и важно, и нестрпљиво сам чекао да моји рођаци оду. Онда се телефоном јавила Драганова ћерка Ива. Поруку, да је Драган тог јутра преминуо, примио сам пре него што је проговорила.

Драган је отишао 12-ог 12-ог 2018. године, тачно после шест година од мог првог објављивања песме о дванаестици. Драган је имао знање о мистерији бројева, и написао је једну књигу» на ту тему. Више пута смо причали о томе, а причали смо и о броју 12. То је тема за неко друго време.

Драган је дуго радио те ноћи, уосталом, као и сваке протекле…

Ујутру је његова Анђелка (супруга) устала, ушла у његову собу и искључила електричну пећ. Драгана није будила, јер је његов устаљени обичај био да изјутра мало дуже спава. Касније је поново ушла код њега. Било јој је сумњиво што још спава.

Драган је већ био отишао. Руке и стопала су му биле хладне, тело топло. Уснуо је мирно као праведник и отишао у земљу својих предака. Када сам ја дошао код њих у Крњачу у кући је владао мир.

Нисам плакао. Душа не воли да буде плачом узнемирена. И његови најближи су то изпоштовали.

Много пута сам са Драганом причао о илузији која се зове смрт, а која је, уствари, још једно искуство, прелаз у друге равни. Не сумњам, знам, да је Драганова суштина, душа, тренутно узлетела путем који води у Свети Златни Ириј», где су га са радошћу дочекали великани Рода и многе, многе свете душе, и не сумњам да га је раширених руку дочекао Једини Бог и привио на своје груди.

 

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

-ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА-

Једно од наших виших, животних и духовних тела, зове се ТЕЛО СЛАВЕ.

Сва наша виша, а поготову она највиша, животна и духовна тела, ми сами, из својега бића и суштаства, стварамо и развијамо.

Тако бива и са ТЕЛОМ СЛАВЕ.

Преко ТЕЛА СЛАВЕ бивамо трајно повезани са Светом Богова и Звезданих Предака.

Својим надахнутим и родољубивим песмама, у књизи под насловом ПУТЕВИМА СЛАВЕ, Горан Полетан и себе и нас, у духу и свести, проводи кроз највиша пространства СРБСКЕ БОГИЊЕ СЛАВЕ.

Поезија Горана Полетана, даровитог и самосвојног ведсрбског песника, окрепљује, снажи, јача и, надасве, вазноси у ПРОСТРАНСТВА СЛАВЕ, србски колективни дух, србску колективну свест и самосвест.

Његова свеколика поезија, уистини, буди и освешћује успавано и зачамало Србство Хоризонтале, усмеравајући га, преко Богиње Славе, на Србство Сварогове Вертикале, на Славно Небеско Србство које никада не умире.

Песништво је исто што и јунаштво у Светом Предању Белих Срба.

Највећи јунаци бејаху, истовремено, и велики песници, баш као што и највећи песници, у исти мах, биваху и велики ратници на пољима Духа, Свести и Славе.

10.август, 2017.година

Затечен сам, тек сада видим да нас је напустио наш Драган.
Пођи сад сине сунца, својим отацима!

Тамо остај са својим племенитим прецима, у спокоју и песми до дана повратка.
Нећу рећи: „Последње збогом“, јер срешћемо се опет, у неком другом времену, месту, животу…
Нека ти је вечна слава наш врли песниче и истински Србине!
Збогом од мене!

 

 

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се на тисуће тиркизно-светлуцавих капљица 

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

 

(Негде на слаповима и вировима Великог Рзава, у модрим буковим горама понад Ариља, а подно Небеске планине, у позно прамалеће, 1997/7506.)

 

Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе. Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист. Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине. И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене. У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхуманији, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру душе-дух-свест и тела.

Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Песником – Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију. И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна од Лепоте, када је први пут, после раздвајања, угледао своје најдивније особине – Радарани, своју половину.

Враћам се у свој шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец. Није га било у оквиру моје короне. Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини. Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да смешта маје и омаје, да ми продужи, пресеца и искрвари Пут.
Како је упорно лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!

О, моја друга Природо! О, моја друга Истино! О, моје право Ја! О, како си леп, Господе! О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари. Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео. Свесно се сударам са остатком својих талога. Остали су чисти отрови. Стога је бол тако дубок. Просветљење ужасно боли. Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину. Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница. У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице и упалише многе сијалице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај! Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота. Замени воду будућности за воду вечности. Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве. Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе. Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост. Свега, баш свега се ослободи! Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси. Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума. Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.