Врло често непосредна околина песника сматра божјом лудом. Можда поређење и није неумесно, јер луда је онај који живи у свом, посебном свету, опседнут другима неразумљивим душевним силама. А и песник, као и сваки уметник, опседнут је силама које га принуђују да се издваја, да верује да су то Божје силе и знаци. Уистину, те силе јесу божанске, а песник је онај који се понекад уздиже до вилењака, има Божји дар да види свет боље и дубље од других. Песник вилењак је видовњак, вед биће које је устању да прима и одзива се на космички зов и поруке. Горе негде је неки извор силе која дотиче његово унутарње биће, коју доживљава као светлост и глас те покушава да их разуме, протумачи и опише. Симболично, тај извор је космичко звоно, а песник настоји да постане његов звук, да буде глас тог извора. Писање је и чин којим покушава да допре до тог космичког и вечног у себи, у свету око себе, у човеку, биљци земљи, и да створи песму која сведочи истину о сазнатом свету. Доживљај песника видовњака је често мистичан и надасве религиозан.

        Један такав песник, песник вилењак, свакако јесте Драган Симовић. Он је истински уметник јер познаје светост речи свог матерњег језика, зна им семе, моћ и магију, којима нам преноси свој увид и неодољиво нас увлачи у свој доживљај света у коме и ми битишемо. Све што пише Драган Симовић је очаравајућа поезија, вед поезија, која нас заноси и узноси. Његова поезија је и у посебној мисији обелодањивања истине о нашем Роду и његовом светом и звезданом  наслеђу од ведских времена. Он је песник Вед Србства, Белог Србства. Он је сам Бели Вед Србин који је дубоко сгледао поразну истину о савременом глобалном свету који разарају и унижавају рептилски моћници. Савремени свет је свет без светости. Бели Вед Срби се уздижу изнад те духовно пале рептилске масе.

        Такав је мој доживљај поетског дела овог посве јединственог и чудесног песника.

Предање Ананде Перуна Белобора СрбИнде, исприповедано на светим водама Словенског Дунава, у позну јесен 7520. године

 

Подно Планине Која Светли, што се АрТањ зваше, у три се прстена светлосна кружно простираше Света Земља АрТанија, у којој обитаваху Посвећени ВедСрби, сушти потомци Ведских Богова, чувари Древних Знања, усаображени са Пупком Света.

Из Језгра АрТња, из Бића Што Исијава Сушто, бризгао је без престанка Вечан Живот, што се у Дух и Дах Сварожницом узвођаше до Језгра Звезданих Јата, а отуда се, опет, Сварожницом низвођаше до Пупка АрТаније, запљускујући у три прстена светлосна Земљу АрТанију, обесмрћујући, из трена у трен, сва бића сушта Свете Земље Сварогове.

Све се ово збиваше у Златно Доба Стриборије, пре седамдесет и пет векова, када су се на Небу АрТамије могла видети Три Сунца Поноћна, која бејаху васаображена са Великим Духом Стварања.

Све тада бејаше девичански чисто и прозрачно, прожето Милином и Дивотом Створитеља, а сва бића сушта светлуцаху и титраху плаветном светлошћу Перунових вагрених стрела, што се Доњим Небом преплитаху и распршиваху творећи Сваргино Поље Дејственог Штита.

На Свету Земљу АрТанију, подно Планине Која Светли, могли су само Они Који Су Посвећени да кроче и да обитавају у Милости Триглава Великог.

Они Који Су Посвећени били су, устини, чуварима Мајке Земље, и носиоцима Древних Знања што су се само у АрТанији чувала и Живим Словом преносила са колена на колено унутар Кола Посвећених ВедСрба ПраАријеваца, који су изравно од Ведских Богова посвећени.

После многих векова ПраВасељенскога Сна, снова се буди Планина Која Светли, која се АрТањ зваше, призивајући Пробуђене и Освешћене, да се око Сваргиног Пупка саберу и усаобразе са Вечно Титрајућим Језгром Звезданих Јата.

 

-новембар,28. 2012.година-

 Блог  Небојша – Србски песник и посвећеник Драган Симовић

 

Драган је својом поезијом будио србство у уснулим србима заробљеним разним бескрвним и безличним југословенствима, космополитизмима…. Он је одувек знао да је реч, та магична моћна реч пут ка повратку срба самима себи, ка СРБству!
Драганова магична и моћна реч, почела је да прича своју причу и вез на мом блогу», а касније је наставила своје моћно ткање и утицај на Драгановм самосталном блогу на СРБском Журналу».

Драганова поезија ће и надаље будити србство у душама срба, како младих генерација тако и оних старији, оних још непробуђених срба! Свака моја даља реч је сувишна, зато чујте, слушајте, и читајте, Драганову моћну магичну реч…! Нека му је вечна слава…!!

Извор: Драган Симовић – Небојша – WordPress.com

Лирски записи – март, 2014.година

 

 Створитељ је човеку подарио највиши, највећи и најлепши дар од свих својих бића – дар уметничког стварања.

Тај дар јесте израз највеће Божје Милости и Љубави према човеку.

Даривајући човека даром уметничког стварања, Бог је човеку открио Своју Неизмерну Љубав према њему.

Јер, сем човека, ниједно биће у ПраВасељени није таквим даром од Створитеља даривано.

 

02

Песништво је круна свеколике уметности.

Поезија је једина уметност за коју нема званичне школе на Земљи.

За све друге уметности постоје школе, факултети и академије, само за поезију нема, нити ће је икада бити.

Поезија се не учи; поезија се рођењем доноси на свет.

Песник се рађа као песник, рађа са поезијом коју ће певати, стварати и живети у свету.

 

03

Сликарство се учи; музика се учи; градитељство се учи; списатељство се учи; све се уметности уче – само се поезија не учи!

Песник се рађа као песник.

Он не стиче знања у свету; он је знања о певању и живљењу поезије већ донео на свет.

С тим знањима је рођен, и та знања – преточена у песме, у поезију – предаје ближњима.

Не чува их за себе, већ једноставно предаје.

 

04

Многи су песници пре тридесете године отишли са света.

Обавили су свој земаљски задатак и – отишли!

Кад човек обави свој задатак на Земљи, онда и одлази.

Зашто би се човек и даље бавио у свету, ако је већ обавио свој задатак?!

 

05

Песник сагорева у поезији.

Живи у поезији, и живи за поезију.

Кад напусти свет, он је и даље присутан у свету – присутан у својим песмама!

 

06

Песник живи онолико колико живи његова поезија.

Умро је, али је и даље жив.

Жив у својим песмама, жив у својој поезији.

Није ту, а јесте ту.

 

07

Песникова поезија живи онолико колико живи и језик на којему је певао и стварао.

Зато песници и јесу једини истински чувари језика.

Без песника – нема ни језика!

 

08

Сви србски песници живеће онолико колико ће живети и србски језик.

Сви србски песници, од праискони до данас – јесу наши савременици!

Они вечно живе у србском језику.

Али и србски језик вечно живи у њима!