Category: All

Лафчина – Тодор Пештерски


Korice Eliseev.jpg

 

Знао сам Драгана још од давне 1992. године.
Имао сам ту част, да, ето, са њим другујем 26 година.
Никада нећу заборавити вече јако хладне зиме 1984., када сам био у војсци, и до мене је некако дошла његова песма:
„Ко смо ми и куда ходимо? Вечно на путу ка дому своме…“
Први пут неки песник је додирнуо стиховима моје срце… За незаборав!
После сам га упознао у редакцији Трећег ока, па смо затим једмом на сајму књига заједно продавали духовне књиге…
Лафчина, велики другар и по мом мишљењу најбољи наш песник…

Тодор Пештерски

Драган Симовић: ВОДЕАН ТИШИНЕ – ТАЈНА ВИЛЕЊАКА


img_20170915_161658.jpg

Лирски записи из Акаше

Има пријатеља и пријатеља.

Сви су они на различитим умним, душевним и духовним ступњевима; сви су они на различитим лествицама божанског самоосвешћења и самоостварења.

Сви те они на различите начине виде и доживљавају; сви они о теби просуђују у зависности од свог властитог животног овостраног и оностраног искуства и космичког развоја.

Са свима њима, са сваким од њих понаособ, ти си другачији, ти се другачије понашаш и опходиш.

И, то је разумљиво; то се подразумева.

Да ли међу множином пријатеља препознајеш онога који ти је најближи, најдражи, најсроднији, најмилији; онога који је на твом умном, душевном, духовном, развојном и искуственом ступњу?

То је онај пријатељ с којим можеш сатима да се дружиш у шутњи и тишини.

Моја најлепша и, у стваралачком смислу, најдивотнија искуства, дешавају се управо с пријатељима с којима за све време дружења нисам разменио више од тридесетак речи.

Две личности могу истински да се друже само онда када су повезане водеаном тишине, када је водеан звездане и космичке тишине између њих.

То се односи и на брак.

Супружници које повезује, спаја и обједињује водеан тишине јесу супружници за сва времена, за све векове.

Тамо где нема водеана тишине, гле! нема ни љубави.

(Ово је вилењачка тајна која људима још није доступна, али ће им бити откривена у Новоме добу које долази.)

 

25. јул 2015.

Словенка Марић – Драган Симовић – ПЕСНИК ВИЛЕЊАК


Врло често непосредна околина песника сматра божјом лудом. Можда поређење и није неумесно, јер луда је онај који живи у свом, посебном свету, опседнут другима неразумљивим душевним силама. А и песник, као и сваки уметник, опседнут је силама које га принуђују да се издваја, да верује да су то Божје силе и знаци. Уистину, те силе јесу божанске, а песник је онај који се понекад уздиже до вилењака, има Божји дар да види свет боље и дубље од других. Песник вилењак је видовњак, вед биће које је устању да прима и одзива се на космички зов и поруке. Горе негде је неки извор силе која дотиче његово унутарње биће, коју доживљава као светлост и глас те покушава да их разуме, протумачи и опише. Симболично, тај извор је космичко звоно, а песник настоји да постане његов звук, да буде глас тог извора. Писање је и чин којим покушава да допре до тог космичког и вечног у себи, у свету око себе, у човеку, биљци земљи, и да створи песму која сведочи истину о сазнатом свету. Доживљај песника видовњака је често мистичан и надасве религиозан.

        Један такав песник, песник вилењак, свакако јесте Драган Симовић. Он је истински уметник јер познаје светост речи свог матерњег језика, зна им семе, моћ и магију, којима нам преноси свој увид и неодољиво нас увлачи у свој доживљај света у коме и ми битишемо. Све што пише Драган Симовић је очаравајућа поезија, вед поезија, која нас заноси и узноси. Његова поезија је и у посебној мисији обелодањивања истине о нашем Роду и његовом светом и звезданом  наслеђу од ведских времена. Он је песник Вед Србства, Белог Србства. Он је сам Бели Вед Србин који је дубоко сгледао поразну истину о савременом глобалном свету који разарају и унижавају рептилски моћници. Савремени свет је свет без светости. Бели Вед Срби се уздижу изнад те духовно пале рептилске масе.

        Такав је мој доживљај поетског дела овог посве јединственог и чудесног песника.

Драган Симовић – Артањ – планина која светли


Предање Ананде Перуна Белобора СрбИнде, исприповедано на светим водама Словенског Дунава, у позну јесен 7520. године

 

Подно Планине Која Светли, што се АрТањ зваше, у три се прстена светлосна кружно простираше Света Земља АрТанија, у којој обитаваху Посвећени ВедСрби, сушти потомци Ведских Богова, чувари Древних Знања, усаображени са Пупком Света.

Из Језгра АрТња, из Бића Што Исијава Сушто, бризгао је без престанка Вечан Живот, што се у Дух и Дах Сварожницом узвођаше до Језгра Звезданих Јата, а отуда се, опет, Сварожницом низвођаше до Пупка АрТаније, запљускујући у три прстена светлосна Земљу АрТанију, обесмрћујући, из трена у трен, сва бића сушта Свете Земље Сварогове.

Све се ово збиваше у Златно Доба Стриборије, пре седамдесет и пет векова, када су се на Небу АрТамије могла видети Три Сунца Поноћна, која бејаху васаображена са Великим Духом Стварања.

Све тада бејаше девичански чисто и прозрачно, прожето Милином и Дивотом Створитеља, а сва бића сушта светлуцаху и титраху плаветном светлошћу Перунових вагрених стрела, што се Доњим Небом преплитаху и распршиваху творећи Сваргино Поље Дејственог Штита.

На Свету Земљу АрТанију, подно Планине Која Светли, могли су само Они Који Су Посвећени да кроче и да обитавају у Милости Триглава Великог.

Они Који Су Посвећени били су, устини, чуварима Мајке Земље, и носиоцима Древних Знања што су се само у АрТанији чувала и Живим Словом преносила са колена на колено унутар Кола Посвећених ВедСрба ПраАријеваца, који су изравно од Ведских Богова посвећени.

После многих векова ПраВасељенскога Сна, снова се буди Планина Која Светли, која се АрТањ зваше, призивајући Пробуђене и Освешћене, да се око Сваргиног Пупка саберу и усаобразе са Вечно Титрајућим Језгром Звезданих Јата.

 

-новембар,28. 2012.година-

Србски песник и посвећеник Драган Симовић


 Блог  Небојша Србски песник и посвећеник Драган Симовић

 

Драган је својом поезијом будио србство у уснулим србима заробљеним разним бескрвним и безличним југословенствима, космополитизмима…. Он је одувек знао да је реч, та магична моћна реч пут ка повратку срба самима себи, ка СРБству!
Драганова магична и моћна реч, почела је да прича своју причу и вез на мом блогу», а касније је наставила своје моћно ткање и утицај на Драгановм самосталном блогу на СРБском Журналу».

Драганова поезија ће и надаље будити србство у душама срба, како младих генерација тако и оних старији, оних још непробуђених срба! Свака моја даља реч је сувишна, зато чујте, слушајте, и читајте, Драганову моћну магичну реч…! Нека му је вечна слава…!!

Извор: Драган Симовић – Небојша – WordPress.com

Драган Симовић: Не волим да персирам


18221758_657629627781590_8452353718543817463_n.jpg

Сваки човек с којим се сретнем, сваки човек који
стоји наспрам мене, бива моје живо
божанско огледало.
У свакоме се човеку огледам.
Огледам се у његовим очима, у његовој души.
Сваки ми је човек од Бога послат, да се у њему
огледнем и препознам.
Да сагледам како своје врлине тако и властите
мане.
Поштујући човека с којим се срећем, ја поштујем Бога
у њему.

Ако ја поштујем човека који стоји наспрам
мене, онда ће и он мене поштовати.
Свакоме се, ко ми је драг и мио, обраћам са Ти.
Онако како се Богу обраћам.

Не обраћам се никада, онима које срцем и
душом љубим, у множини, са Ви.

Ја нисам европејски усиљено, извештачено и
лажно културан, илити култивисан, а
култивисан значи: однегован.
Моје културно и духовно образовање није
европејско, већ ведско, хиперборејско,
аријевско и космософско.

Не волим да персирам, зато што персирање
никада не може бити израз човечанске и
божанске присности двеју личности, двеју
пробуђених и освешћених душа.
Наши сусрети – поготову сусрети међу Србима и
Србкињама – морају бити светковина
божанских и светлосних душа.

Наши сусрети морају бити одуховљени,
прожети најтананијим дејствима и енергијама
из Вишњих светова.

Нас не сме да занима како се понаша светина
око нас, и ми не смемо да се угледамо на
светину нити да се поводимо за њом.
Онај ко следи космичку и божанску вертикалу
тај је изишао из оквира датог времена; он не
припада ниједном времену, зато што је
његова тачка ослонца у Вечности.

Није битно како размишљају и како се
понашају људи у овом времену, људи земаљске
хоризонтале, битно је како се понашају
личности космичке и божанске вертикале,
личности загледане у Вечност.
Не угледајмо се на људе, већ на Богове.

Зашто вам пишем све ово, и зашто вам уопште
било шта пишем?
Одговор је прост: да бих у вама пробудио Дух
Ведског Србства.
Када се у вама пробуди Дух Ведског Србства
тада светина и руља у опсени, која слуђена и
омађијана хита према кланици, неће на вас
имати никаквог утицаја.
Тада ћете Духом обитавати у сферама
(пространствима) Вишњих светова, а Срцем и
Душом ћете обављати своје земаљске послове,
дужности и задатке, припремајући себе, гле! –
у свакоме трену – за Вечност, међу Боговима
и Богињама својим.

 

15.12.2016.

Драган Симовић: КАД ЈЕЧИ ДРВО И ПЛАЧЕ ГОРА


v-1r4COcaac.jpg

 

Кад јечи дрво

И плаче гора,

Сетан је тада

И тужан

Син Твој,Премила Мајко

Милости пуна!

(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.

Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.

Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.

Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.

Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми  исисава сваку бољку и болест, како ме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке) и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова;  ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци  појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!

Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме

Бајну свирку од Искони плаве,

Ко нада мном тополе кад шуме,

Кад под ветром повијају главе.

 

Драган Симовић – Језик и Поезија


Лирски записи – март, 2014.година

 

 Створитељ је човеку подарио највиши, највећи и најлепши дар од свих својих бића – дар уметничког стварања.

Тај дар јесте израз највеће Божје Милости и Љубави према човеку.

Даривајући човека даром уметничког стварања, Бог је човеку открио Своју Неизмерну Љубав према њему.

Јер, сем човека, ниједно биће у ПраВасељени није таквим даром од Створитеља даривано.

 

02

Песништво је круна свеколике уметности.

Поезија је једина уметност за коју нема званичне школе на Земљи.

За све друге уметности постоје школе, факултети и академије, само за поезију нема, нити ће је икада бити.

Поезија се не учи; поезија се рођењем доноси на свет.

Песник се рађа као песник, рађа са поезијом коју ће певати, стварати и живети у свету.

 

03

Сликарство се учи; музика се учи; градитељство се учи; списатељство се учи; све се уметности уче – само се поезија не учи!

Песник се рађа као песник.

Он не стиче знања у свету; он је знања о певању и живљењу поезије већ донео на свет.

С тим знањима је рођен, и та знања – преточена у песме, у поезију – предаје ближњима.

Не чува их за себе, већ једноставно предаје.

 

04

Многи су песници пре тридесете године отишли са света.

Обавили су свој земаљски задатак и – отишли!

Кад човек обави свој задатак на Земљи, онда и одлази.

Зашто би се човек и даље бавио у свету, ако је већ обавио свој задатак?!

 

05

Песник сагорева у поезији.

Живи у поезији, и живи за поезију.

Кад напусти свет, он је и даље присутан у свету – присутан у својим песмама!

 

06

Песник живи онолико колико живи његова поезија.

Умро је, али је и даље жив.

Жив у својим песмама, жив у својој поезији.

Није ту, а јесте ту.

 

07

Песникова поезија живи онолико колико живи и језик на којему је певао и стварао.

Зато песници и јесу једини истински чувари језика.

Без песника – нема ни језика!

 

08

Сви србски песници живеће онолико колико ће живети и србски језик.

Сви србски песници, од праискони до данас – јесу наши савременици!

Они вечно живе у србском језику.

Али и србски језик вечно живи у њима!

 

Горан Лучић – НАДЕЖДА


48386840_2427895333889306_7590614080109412352_n.jpg

Народ и војска Ваљеву газе,
Запрега вуче топове, жита,
Висови пусти ко да на њих пазе,
А једна жена зачељем хита.

Тамна пелерина и војничка капа,
Штафелај, торба, завежљај мали,
Застане, па стиже запрегу што клапа,
Београд гледа и сузама жали.

Позлаћена круна, на реверу знамен,
Очи ко мора, узбуркана, љута,
С Колубаре вјетар ковитла јој прамен,
А Србија цијела у беспућу лута.

Док покрај друма плаче српска мати,
И вели, кћери дочекати нећу,
Васкрса тражи па Србији врати,
А слава теби, ја под земљом рећу!

О мила, драга, Србија је вјера,
Надежда света, моје име вели,
Морамо назад јер нас туђин тјера,
Ето нас напријед јер нас Српство жели!

Г.Л.

* У славу Надежде Петровић, велике српске сликарке и родољуба, оснивача и првог секретара Кола српских сестара, српске ратне болничарке у Балканским и Првом свјетском рату.
Његујући српске војнике заражене тифусом и сама се заразила. Умрла је 3. априла 1915. године, уочи Васкрса, у касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву.

На Видовдан 2018. године, по допуштењу Владе Србије, у Ваљеву је порушена најстарија српска касарна, она у којој је са хиљадама српских војника умрла и Надежда Петровић.

** „Косовски божури“, слика Надежде Петровић, насликана 1913. године на ослобођеном Косову пољу.

Данијела Мрдак – КОСМЕТЕ


Kosovo_Polje_sized.jpg

 

Моје проклетство и заклетво
Ти страшна Лазарева клетво,
Ти живо поље србских ‘тића
Обилића и Југовића,
Космете!
Косово Поље, вране над тобом лете
С црних им крила крв србска капа још врела,
Извадили су ти очи,
Симонида без вида тобом тумара,
Од манастира до манастира,
Саплиће се о срушена звона и олтаре,
Од цркве до цркве,
Свето Јој лице жице окупаторске изгребале
Сва је у гарежи и пепелу олтара,
На слепочнице јој пушке репертиране,
На орозу спреман непријатељски прст,
Из руку су јој ишчупали крст,
Космете!
Светици ископаних очију, која све види
Светици Србској, Симониди!
Плаче, Светица твоја,
Боли је рана и очи ископане од црних врана!
У канџама им срца србска извађена
Бубрези, јетре, плућа и очи,
Србском се крвљу сладе,
Пијани мржњом, црнило своје не виде,
Лажу, убијају, краду и отимају душе и срца,
И ничег се не стиде!
Космете,
Ти мој очињи виде и Видовдане,
Ти мој Божуре црвени из крви србске никли,
Моја колијевко и гробнице,
Светињо Србинова, Цркво Видарице и рано,
Ти моја душо и срце ишчупано,
Твоја соколова гнијезда налегле црне вране.
Космете,
Тебе ми отимају да србско затру име,
Космете,
Душмани тобом ми се свете!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни