Ја сањам онај дан

кад загрлих те мили јако,

јер оживеше снови ми тад,

и заигра сунце у њима јарко!

.

И небо се обоји плавом,

и нестадоше све стрепње

и боли трагања живота дуге,

и заблисташе росом шуме

и замириса зрело трава цветање.

.

И зачу се пој у срцу лепоте,

оне што буди дубоко сневање

пред срцем што слуша твоје куцање!

Пробудимо Истинског Исцелитеља!

Пробудимо Успаванка!

На ову плаву прекрасну планету

Дошли смо да се пробудимо

.

Наше ткиво и све наше биће

Чине Вечност и Безкрај

Нема другог садржаја у нама

То је стварна испуњујућа истина!

.

Сви смо спашени и вечни!

И пошли смо на далеки пут

Од Циља ка Старту и – Циљу

Тако далек Пут а тако близу!

.

Ох ох како си леп Господе!

И како си танко распростро Лепоту

На белутак и биљутак и зверутак

И духове и људове и богове!

.

О свелепи свемудри Господе!

Како си ме моћно растего у Потки

Као мрежу у вредном пауку

Растегао од Циља до Циља!

И предао ми светлосну катану

Да отсецам џунгле и пустиње

Да отсецам пустиње и џунгле!

Обојићу јутро неког дана

Праскозорје бршљаном затвара сутра

Паучина мрси косом

Плетенице октобру

.

Затварам капије рађања

Опет лаје керуша

Промајом стварања.

.

Чекам раскршће светова

У једном погледу

Задобих ране љубљеног

..

Пешчана олуја растерује време

Обрисе сећања призивам капима љубави

Покисла ми душа облачи

Кабаницу твојих уздаха

.

С тобом на пропланку сакупљам

Изгубљене додире

Ал авај нема ни музике ни клетве

Само су боје живота у двоје

Само су боје ма нек су твоје

 

За благослов је час у ком

анђео спусти своју руку у бездан,

макар начас тамо где

тама таму коти, слепило себи подано.

.
Напокон,

из бунила прене те нешто: свет.

Свет који прогледа у те,

зебња нечија што придржава те

док поново учиш да ходаш.

Оданост, род рођени, укорак с тобом

овде у оностраном граду.

.
Боже, каква плавет,

пролеће поранило,

лепота наклоњена мртвима данас.

Мирис воска је лак.

Палимо свеће у прозрачност

и, као да у време упловљавамо,

у овој тачки смо случајно,

гробови другде. Јест другде.

Дан је леп, мислим,

добра је туга окренута неком.

Веје златно паперје у понор, у простор

распет међу распрслим пределима, веје

онамо где склиски путеви воде одавде,

једнако одавде.

.
Помишљам још:

Ко је то смислио

да стиху забрани жалост, имена, умрле,

сузе да су непримерене,

а метафизика да јесте и остало.

.

Из збирке ЗВОНО (АРТ, Ужице, 1999)

Све што је било створи ме.

Задатак живота

Савршенство ми задаје.

Да Вештином решавам сопствена несавршенства.

Живим превазилажење задатих задатака

Маме и Тате,

И свих Пра Родитеља.

.

Спознајем величанствену снагу Слободе

Испољавања

Савршенства.

Гледам Пра Родитеље,

.

Гледам рађање Потомака.

.

Све је живо овде и сада.

Лепота, самилост, свеприсутност.

Светлост.

.

То је пут целовите обожене Личности.

То је залог свакога од нас.

Да се роди

Род у Светлости!

Раздани зором очију својих
собу од тминe
погледом зрака ти првог
и тихо загрли страх у очима
небеснице
.
Опарај од туге чипку палу
на немиловане дојке
и дланом својим
колена дотакни нежно…
.
Док дрхте од дотицања,
дај наде знак
да замахнем као паун уз нежно
мирисно ти тело
и на црвене усне ти разгранам
дугина крила,
док напајам се влажношћу
у умилном оку
а потом тихо бивам на недрима твојим.

.

Прва збирка песама Милице Тасић носи име ове песме,  „Паун на недрима“

Песник са звезданом лиром

 

 

Када лепоту откријете
у својему срцу,
тада ће вас лепота
свуда сретати.

.

Јер само оно
што рађа ваше срце,
то ћете и видети
у свету око себе.

Сунце моје плаво

Немам толико времена на Мидгарду,

колико стихова у себи носим,

о теби, сунце моје плаво

не знам, не сећам се

колико дана остајем овде,

да бих песме оне отпевала

о теби, сунце моје плаво.

Када час тај дође,

када на плавој звезди аларм се огласи,

Богови моји мили,

будите тачни, ни трен не чекајте,

позовите ме,

вратите ме дому мом,

сунцу плавом.

Оставићу песме твоје

да ободре потомке моје.

Пратите песме синови и кћери,

пратите соколови, ждралови и гавранови,

пратите вукови и веверице,

пратите сви, мили моји.

Свака реч биће путоказ,

сваки стих врата двора,

свака песма нови свет,

свет без обмана и лажи,

свет Белих Ура!

Застадох

да сакупим Непреболе

.

што Уместо кише

Из Корака полетеше.

Упитах

да сазнам Недолазе

што Уместо ветра

Из Земље прелисташе.

Видех

Мене порађа Љубав

Уместо васионе.

Иза плаве планине

Преливају

Уместо звезда

… Усне

… Очи

……Речи…

.

књига „Душа душе моје“ 2004.

Ја
рођена од Сварога
сестра Перунова
међ вуцима одгајана
рањена у бојевима
мучена и гажена
главу подижем.

.

Своје порекло призивам
космичке силе сакупљам
и кличем криком сокола
у равнотежи универзума
снагом сопственом понета
од праискона задојена
истином и слободом.

.

Из сваке ми крваве ране
црвени божури ничу
док ходим кроз ад
тражећи оног
који се не помиње
да бакљом својом
и огњеним мачем
повратим правду
од постанака отету
за смирај свету.

.

Па и ако клонем
и душу
након свега испустим
ништа више неће бити исто.

.

У наслеђе остављам
веру и сећање
у све што је чисто
док ми се осмех
у усне утискује
а небо
моје име уписује.