*****

 “Србски журнал је сваког дана другачији, зато што је жив, што дише.

То што си данас видела на Србском журналу, није оно што си могла видети јуче или пре месец дана, или, пак, што ћеш сутра моћи да видиш.

На СрБском журналу користимо само срБску азбуку, илити ћирилицу,

иако је срБска азбука, звана ћирилица, тисућлећима старија од Ћирила Солунског.”

“Давно сам се уздигао изнад сујете и таштине, и не држим до славе овога света, не држим ни до својих (тридесетак) објављених књига, већ само до стварања и стваралаштва, до УНУТАРЊЕГ И ОНОСТРАНОГ ПУТА СВЕТЛОСТИ И ЉУБАВИ. ИЗА НАС ОСТАЈУ САМО НАША ДЕЛА ЉУБАВИ”

*****

“За мене је језик сушто и духовно биће и дар наших ведских богова – наших светих предака.

Тај мој рат за свети ведсрбски језик почео је још у младости, у часопису Расковник, који су покренули Добрица Ерић, Драгиша Витошевић и Владета Р. Кошутић.

Потом сам наставио посве самостално да дејствујем кроз своје песништво, да трагам за оностраним језиком, за ведсрбским мета-језиком, откривајући нове димензије, нова онострана пространства, и значења, ведсрбских речи.

Чистим свој ведсрбски језик од свих туђица, чак и оних које су се одомаћиле у савременом србском језику, као што су: хиљада (тисућа), панталоне (влаче, а не хлаче), фабрика (творница), штампа (тисак, отисак), скије (смучке), хвала (благодарим), сат (часовник)…

Сви јужнословенски језици јесу, уистини, само дијалекти ведсрбског језика: хрватски, бугарски, словеначки, македонски, босански, бошњачки, црногорски…

Има доста оних који прате моју поезију, моје стваралаштво и,који ме на разне начине подржавају.

Да, у праву си.

Објављујем песме непознатих песника, бодрим их и соколим: да пишу поезију, да стварају, да трагају за смислом живота.”

*****

“Није битно да ли сам и колико дуго живео у овоме свету, већ како сам живео и колико дела љубави иза себе оставио.

Није битно колико сам самога себе уздигао и узнео, већ да ли сам и колико ближњима својим припомогао да се уздигну и узнесу.

Ово је бит и суштина Поетике Плавих Вилењака, која надилази све људске поетике.”

*****

“Моја је света дужност – Дар од наших Богова и Богиња –  да бодрим и соколим, да звездана крила јачам и снажим сваком Белом Србину, свакој Белој Србкињи, да се узвину и вазнесу у Лучезарне Висине, да лете, плове и језде кроз овостране и оностране светове, без мане и страха, да буду свагда и навек самосвесни, самосвојни и самобитни.

Ја се радујем, ја сам испуњен дивотом и милином, кад год нешто лепо, красно и дивотно учиним за наш Звездани Род, за Бело Србство, за сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу.

Моја највећа плата, плата која се ничим овосветовним поредити не може, јесте радост и милина у срцу Беле Србкиње, у срцу Белог Србина.”

 

(Поруке и подуке: из преписке Плавог Вилењака и Вере Розалије)

„`Хвала Вам на речима подршке као и на предивном тексту који сте објавили. Мајка, брат и ја смо ганути текстом.
Драган је сахрањен (13 децембра) у Великом Гају, у којем је живео од своје осме године, до пресељења у Београд. Тамо су сахрањени његови родитељи и тамо је желео да буде сахрањен. Његови пријатељи одржали су говор посвећен Драгану и то је било веома дирљиво.
Он је у ноћи између 11 и 12 децембра писао и стварао и остао је будан до 2 сата иза поноћи. Потом је легао и заспао и више се није будио. Уснио је неке лепше снове. Срце му је стало у сну, негде изјутра. Њему су зиме иначе биле тешке, јер је имао слаба плућа, те га је гушила влага и магла. Деловао је тако смирено, да је просто и на нас пренео ту енергију.
Пријатељство са Вама и Србски Журнал су му веома значили. Хвала Вам у наше име на том пријатељству. Увек је дивно говорио о Вама…„`

Драги ДРАГАНЕ, драги брате , драги пријатељу , драги песниче и истомишљениче. У овом трену, у ово смутно време, веома је тешко изрећи и исказати значај твога изненадног повратка у више светове .
Дружење с Тобом било је величанствено , поучно и научно. Моје Духовне и Оностране спознаје уздигао си на много виши ниво.
О свим овоземаљским питањима имали смо исто мненије .
Нека Ти је Слава и Хвала за сва Твоја дела, која остављаш нашим покољењима.

Твој Соко са Велебита коме су сада крила знатно оштећена.
С Богом да си Роде мој , до поновног сусрета !
Милан Пуалић

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.

Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих

.

С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели

.

И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче

Кад оде Песник и Брат

на белој хартији

последња песма
сама се сузама испише…

Не морам да кажем
да су оне више од речи,

онако разлистане временом

и небеским простором…
Говоре уместо свих оних
неречених и незаписаних
радости које нисмо стигли
да кажемо…
Некако се преплетоше
молитва за покој душе
и тихи грч сазнања
да само теби драге просторе
које си волео,
више неће осетити корак
и драга бића чути звонки смех…

Поклонио си нам ПЕСМЕ
да говоре уместо тебе,
онако с душом искреном,
да слушамо,
читамо,
да се сећамо…

Нека ти је сан миран,

у месту светлом,

у месту цветном

где твоја богата песничка душа
сада станује…

А ја ћу памтити
наше разговоре о свему
суштаственом, битном,
које си завршавао раздрагано:
„Благословена да си,
Бела Србкињо и песничка вило!
– твој вечити Брат Песник вилењак“
Слава Богу, радости моја,
… „И ти драги Брате мој Песниче,
благослов је нама свима са тобом :)“

И полете Бели Ждрал,
И вину се,
Облацима руменим!
.
И засја суштином
Небесима плавим!
.
И зачу се песма
Лире звездане!
То душа танана
Радосно запевала је!
.
И рашири руке Бели Род
Да загрли Брата свог!