Category: All
Последњи поздрав ПЕСНИКУ -Драгану Симовићу
Последњи поздрав Песнику
-Драгану Симовићу
сама се сузама испише…
да су оне више од речи,
Говоре уместо свих оних
неречених и незаписаних
радости које нисмо стигли
да кажемо…
Некако се преплетоше
молитва за покој душе
и тихи грч сазнања
да само теби драге просторе
које си волео,
више неће осетити корак
и драга бића чути звонки смех…
да говоре уместо тебе,
онако с душом искреном,
да слушамо,
читамо,
да се сећамо…
сада станује…
А ја ћу памтити
наше разговоре о свему
суштаственом, битном,
које си завршавао раздрагано:
„Благословена да си,
Бела Србкињо и песничка вило!
– твој…
Погледај оригинални чланак 37 more words
Књиге Драгана Симовића
Белом Србину – Илија Џамић
Бели Срби који живе достојно и умру без страха имају две опције након смрти… Да уживају са Боговима у Златном Ирију или да се врате свом наРОДу , да би му помогли у даљој борби за истину и слободу… Знајући Драганчета никада он неће одустати од нас, као што није био одустао ни до смрти – упркос свим недаћама које су га кроз живот сналазиле. Када је његов дух напуштао тело, у исто време се чуо плач новорођенчета негде у СвеСрбији… То је сигурно наш Драган… Вратио се можда већ јутрос да настави тамо где је у претходној инкарнацији стао… Хероји никад не умиру!
Нека му је покој великој души – Горан Полетан
Нека му је покој великој души.
Ја бих рекао само да смо се растали за
неко време.
Морао је да раније напусти другове у овој игри јер се морао
вратити кући.
И ми и он нисмо срећни што је напустио игру, али ми
настављамо, док нас он гледа са прозора.
Али и ми нећемо заувек. И ми
ћемо се само још мало поиграти .
И за оне који живе 100 година
овоземаљског живота, то је само 36500 дана…
У вечности, то је само
трептај ока. Душа је вечна.
Све старе цивилизације су то знале и сви
људи су тога свени у потпуности.
Само данашњи, Западни ум је далеко од
тога разумевања…
Нека је срећан пут нашем брату Драгану, пут у потупну
слободу од материјалних окова.
Овде је дао као мало ко!
Милорад Максимовић – Песник и Вечност Свароговог Златног Ирија
Песнику Вилењаку, Драгану Симовићу, роду мом Звезданом, вечна слава!
Кад су једном давно, давно заспале све песме и лепоте
обичај нам беше славно, да у ниске жив бисера и једноте
ставимо ми мисли свете.
Нема туге, нити сете сред срдаца Белих Срба,
вечност нам је понад нама звезан прах сад разасула
да ми њиме вид посејемо.
И да вечност донесемо свакоме што душу има
да вагримо, стихујемо и певамо сред суштаства
даривамо светим даровима.
О песниче мили роде!
У вечност се ти обуче
узлетео до слободе
и понео вед стиховље
и силнице животнице
и златнога живог праха
да пред себе пут означиш
што ти јесте и што бива
ка висини свих висина
у дворове бел белина
и сред светог поља сада
у долини на дрвету
високом ко кула света
где жар птица гнездо свија
сред суштаства и лепоте
Свароговог Златног Ирија!
Пјеснику Љепоте Душе – Драгана и Владо Медић
Драги Драгане!
.
Плачем све вријеме и сад…
Ти си ми био као род најрођенији – не може се то изрећи. Били смо некако тајинствено повезани. Самој себи се чудим колико си ми значио и драг био.
Желим и заслужио си Драгане да се опростим од тебе преко Журнала– знаш и сам колико си ме подстицао да пишем, иако знамо да ја нисам писац, већ се склањам од суморне свакодневнице у свијет љепоте кроз ријеч.
Не знам драги Драгане – ништа смислено не могу написати. Знала сам за све твоје велике борбе са здрављем и осјетљиву Душу твоју што су је мориле и бриге многих других…
Благодарим за све Драгане…
Пишем, ево пар ријечи – Боже мили… ова ме вијест јако потресла, Нека ти је Слава Пјесниче мили!
Песнику за снове као лахор у вечности – Милица Тасић
Тихо умирем
Дозивајући једно име
Тужно
Криком
Полугласом преосталим
Заборављам на све
На изгубљене тренутке
Нестајем
Иза сунца
Негде
Где се најтише пева
Дуга ме шарени и
Остављам крила
И лептиров цвет
Што латице мирно склапа
Смрт очекујем лако
Ни у тузи
Ни у срећи
Полако
Као таласи
Кад покрију нежно обалу мора
И ништа прече
На овом лудом свету
До нас двоје
Није било
Сада
Сам
Мирис песме удишем
Песму једину
Што слушам
У тихој ноћи
Ваздух понестаје
Одлазим
За вечност снова
Тихо
Као лахор.
Не волим овакве објаве, али сада осећам да морам да напишем… Ову песму сам посветила Драгану Симовићу… Никад се нисмо упознали, требало је да се видимо, да му поклоним своју збирку… Човек који ми је написао толико лепих речи… Назвао ме песничком вилом… Прочитао је песму…. Допала му се…
А сада је читам као опроштај… И плачем. Отишао је, баш као лахор… 12. 12. 2018. А чула сам да ме је много волео…
То лепо биће које воли друго људско биће, а никад га није видело, само га је осетило кроз песме, кроз речи… Нека почива у миру, а ја ћу заувек чувати песму као успомену на овог доброг и великог човека…
Пјеснику румених облака – Бранислава Чоловић
–
Златне су стазе којим сада ходаш
Кораци лаки, анђели и харфе
У Ирију златном крај бисерне ријеке
Видим Божанску свијетлост
Душу велике мајке и додире меке
У загрљају њеном љепотом својом сјаш
Величанствен твој је лик и куле од сафира
То је сад твој дом, радост свуда тече
Ова суза што из ока капну
За твоју је душу, мили пјесниче
Слава ти
Поздрав Песнику Вилењаку од Вере Розалије
Моја су крила
Моја су крила,
као и пера, попут душе моје – невидљива.
Путања је моја
вијугави плес постојања,
а стаза моја ка Сунцу води.
Ниједна ме роса истопити неће,
нит ће пут мој
другима бити знан …
Богатство је моје ризница тајна:
Да се ништа не жели
једино песму имам
и стихове
које Вечноме дарујем.
(Драган Пеловић)
Драгану од Драгана
Крилати ат
Сједлам ти племенитог, крилатог ата
да не јашеш више
на демону понављања
мењајућ облик као хаљине бјеле.
Свирам ти небеским нотама лауту буђења
и стихом милујем душу твоју заспалу.
Сјеме, које пре Пада засадих,
у души твојој еонима клија.
Сада је трен да цвијет
самог себе убере
на галактичком пољу свјетлости.
Мач што беше скршен
опет блиста бјелином свјетлости
Сиријуса сјајног и њиме ти рез
за пролаз у четврту димензију правим.
Нек је срце радосно твоје,
и нек је душа твоја
мирисом љубави опијена.
Сједлам ти племенитог, крилатог ата
који се без окова личности јаше
и душу ка Извору води
у вечни врт Баштована нашег …
СРБСКИ ЖУРНАЛ 