СЛАВНИ ДАНИ

Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења. Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима. Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све – и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их. Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу “савремену” омладину.

САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА
Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета “корзоом” главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те “глупаке” који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да “живе свој живот”, али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!

ОПАСНИ ВЕТРОВИ

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини? Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.

АРЧИБАЛД РАЈС
„Чујте Срби“

Ех, љубави, пијанство до изнемоглости,
То свануће рујно, тај проклети јад.
Небо моје сиње, покровниче свемогући,
Охрабри ме ноћас – поносит сам, млад.

Ех љубави, болна, тешка истино,
Постојиш због среће, и ради боли.
Када бих тебе из живота истиснуо
Рекао бих просто да не постојим.

Па за те се гинуло, и сузе се лише,
За те се опијало, певало до сванућа.
Не, ја овако живети не могу више,
Боли ме, боли ова сељачка душа!

Расплини се озарено Сунце моје,
Расплини те ме угреј, промрзох сав.
За њу бих дао све песме своје,
За њу бих живот положио сад.

https://hajducija.blogspot.com/

„Планина – велики симбол духа. Постоји ли већи физички и метафизички учитељ од Монт Евереста, тибетанског божанства, има ли било чега моралнијег у видљивом свету од Сунца? Езотеријски алпинизам источних и западних учења увек је планини давао значење духовног освајања, успињање је самоусавршавање и унутрашња спознаја. Што је алпиниста ближи врху, има све мање снаге, али је поглед величанственији, ум шири и свеобухватнији, освајање врха представља уздигнуће над узрочношћу живот–смрт и прелазак на другу раван. Попут пирамиде, планина омогућује додир са небеским и божанским. Увек је и апсолутно изнад пролазности и илузорности а њено посматрање води смирењу и надилажењу хаоса.“

–

Говоре ми да ћутим
или у себи шкргућем зубима,
да се покријем покровом равнодушја,
да зацарим безбрижност у срцу…
Говоре ми они који ме воле,
који ме штеде од немира што душу кидају
што би ране да ми видају,
који би да ме сачувају
да ми осмех очувају,
да ме приштеде јер свету више вредим ведра.

Како да ћутим
кад горке дане,
кад љуте ране,
кад вихоре пламене слутим?

Како да немо гледам чемер и јад?
Како да ми бол не раскида недра,
кад видим Род свој на рубу пропасти,
кад му се примичу нерасти,
на корак од урвине,
од стропота у бездан,
на педаљ од пропасти,
на путу ништавила
мој Род звездан?

Како да грло не дерем,
како да душу не подерем
Гледајући јад и чемер
како се примичу
као куга и колера
док Род мој снева?!