Category: All
Тагоре: Градинар 85
Када би нашег Песника, у ретким тренуцима, обузела сета и „туга од света“, узимао би једну од књига са свога радног стола.
На првој од њих писало је: Рабиндранат Тагоре – Градинар!
То је старије издање, сивкастих корица са насликаним цветом у руци – симболом љубави, мира, наде и вере у људе и у живот вечни!
Цвет као Реч – поклон из руке у руку, из срца у срце, из душе у душу!
Ко си ти, читаоче,
који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
Отвори врата своја и гледај у даљину.
У свом цветном врту скупљај мирисне спомене
на минуло цвеће пре стотину лета.
У радости свога срца да осетиш живу радост
која је певала једног пролетњег јутра
шаљући свој весели глас преко стотину лета.
Словенка Марић – ЈЕ ЛИ ТО, НАЈЗАД, ТАЈ ГЛАС
Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ, души песника вилењака Драгана Симовића, која се светла узнесе у небески Ириј, данас ПОСВЕЋУЈЕМ ову песму јер у себи препознах његов глас, препознах духа близанца иза запамћеног времена!
Слава ти земна и васељенска, дивни Песниче и Човече, гласниче Рода свог славног, ведског, звезданог, кога си љубио свим бићем својим!
Је ли то, најзад, тај глас,
загубљен глас што ме препознаје,
глас из сећања,
иза запамћеног времена,
глас млечнобелих блистања
са звезданих гејзира.
.
Је ли то глас с оне стране
и знак у крви за сусрет што би.
Је ли то знак за сусрет први
на истом коду светлости
која сиђе у таму по мене
и сазда ме од тела материног.
Је ли то тај глас
који у незнању све време чеках,
и тражих га,
и слутих га свуда.
.
Слутих га у дивљини,
међу зовиним свиралама,
у зову пробуђених кошута,
у зрикавцима прецвалих ливада.
Слутих га
у лудој крви зелених брда,
у мирису зрелих борова,
на реци, у протицању вода,
у недодиру заљубљених обала.
Слутих га у опелима ветра
крај покошених стабала,
у муку сатрвених звона,
у мудрости речи које ћуте а певају.
.
Је ли то тај глас
који слутих свуда
где лепота објави Творца
и досегну до лица људског.
Је ли то глас моје светлости
на заумном путу од Бога до нас,
Глас за којим жуди мој слух.
Је ли то тај глас
и други сусрет на истом коду,
глас који се загубљен
откри и обзнани
попут анђеоске песме.
.
Је ли то, најзад, тај глас
и с оне и с ове стране,
дух близанац иза запамћеног времена.
глас што ми зароби слух.
Је ли то тај глас
што ћути а чујем га,
глас што му поткрадам речи
и дозивам га да ме препозна.
Тај глас, мој глас а није мој,
дозивам да се барем позна у мени
кад га не могу и не умем у песму.
Је ли то, најзад, тај глас.
Драган Симовић: БОГОВИ И ЉУДИ – ЈЕДАН ИСТИ РОД
Долазим из света
у којему Богови и Људи
живе у Заједници,
бивајући Један Исти Род,
из света Златне Светлости,
из света Духовног Сунца,
где Богови Људима
помажу Одозго
и где Људи Боговима
припомажу Одоздо,
где су Богови и Људи
на Истом Задатку
усаображени и усаглашени
са Великим Духом Стварања.
Драган Симовић: Буђење Певача
Високо лети оро ноћна птица
Стреми у висине чисте и плаве
И свет низине гле! бива несаница
И све патње света долазе са главе
*
Усамљен је човек велик у самоћи
И што самљи гле! све дивнији бива
Они који знаду никад неће доћи
У долину тавну где се патња снива
*
Ви који сте гле! из света изгнани
И које свет прогони јер нисте од света
Вас чекају дела док се не раздани
И док љубав наша светом не процвета
На данашњи дан
На данашњи дан, 5-ог јануара 1949. године, рођен је, у Београду, на Звезда-ри, велики србски поета Драган Симовић. Данас бисмо, да није отишао на страну лица, славили 70-ту годину његовог боравка на Мидгард земљи. Нећемо овом приликом писати о Драгановим литерарним остварењима, нити о силини утицаја које је његово оштро перо оставило на огроман број љубитеља његове речи. То ћемо радити у наредном периоду, износећи, не само оно што је Песник већ рекао, него и оно субтилно – како је ходао овим светом, шта је говорио са својим блиским пријатељима, или шта је говорио и са другима, укључујући и рибаре, ратаре, децу, случајне пролазнике. Добар део Драгановог живота и рада, у тексту – ин мемориам – дивно је описао главни уредник Журнала Миодраг Новаковић. Проучите и сачувајте овај текст.
Ми, блиска Драганова родбина, и његови пријатељи, трудимо се да останемо мирни и снажни, духом и телом. И трудимо се да преобразимо и подигнемо на стваралачку раван свако лично осећање. Драган је дошао на овај свет са светлосном катаном, деловао бритко као истински Витез Праисконог Реда, говорио јасно и без остатка, ишао напред и секао пустиње и прашуме незнања. У његовој природи није постојала склоност паду, нити склоност да бесловесно тугује, нити склоност ка илузији неделатне патње. Ако би приметио примесе маје и омаје и код себе, сео би, и оштрим пером Знања парао сумње, недоумице и нејаснице.Тако је провео и последњу ноћ свог овоземаљског живота.
СЛАВА И БЛАГОДАРЈЕ ДРАГАНУ СИМОВИЋУ ПЕСНИКУ РУМЕНИХ ОБЛАКА И ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА!
Владан Пантелић
Лете ждралови – Драган Симовић
.
Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна
Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана
Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана
На Белој Родини и нема Славјана
Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана
Драган Симовић: Рађа се љубав нова
Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи.
Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање.
И, гле! рађа се ново сунце духовности нове, иза седам печата тишине и шутње.
Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније.
Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.
*
Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију.
Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије.
На дуго се чинило да Србија и нема другога лица доли тамнога.
Само је певач тајсносани, песник облака румених, луталица од века,
веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости,
и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.
Душица Милосављевић : Руска зима
Сећам се, предео ледан,
под снегом дубоким спавало је село
са мном упоредо корачао предео још један
у бескрају ноћи, све је снежно бело!
.
То предео није, већ је душа жива,
сенка му се помаља по леденој стази
дахом својим греје моје вучје тело
кораке ми прати и на мене пази!
.
Све је снежно бело!
.
Отворише се двери уснулога села
крочих кроз та врата да ме у се приме
степенице тајне где се нисам пела
позваше ме к светлу да склоним се од зиме.
.
Засијала ватра која светлост прави
Високо изнад села, на нереалној Јави
поглед бацих доле, а степеника нема
ходам етром чврсто, плам ме јаче вуче
и опет бели простор испред мене пуче!
Бранислава Чоловић: РАЗГОВОР
Ако ме не видиш ти
Не значи да нисам ту
Освијетлио сам твоје свијести
У души ти пребивам
.
Колико снаге и љубави треба
Да заволим ту бол
Колико вина да умири ум
Да расковник ставим на срце
И откључам тајне пролазе свијетлости
Да пси чувари не врате душу
Од тамо где нема ни простора ни времена
.
Ако ме не видиш ти
Не значи да нисам ту
Освијетлио сам твоје свијести
У души ти пребивам
Драган Симовић: Ђорђе Марковић Кодер
У деветнаестом веку, живео је један Бели Србин, рођен на почетку столећа у једном сремачком селу, по имену Ђорђе Марковић Кодер. Он бејаше веома учен и образован.
Похађао је највише и најбоље школе у аустро-угарском царству тога времена. Говорио је двадесетак, што древних што савремених језика, а, можда, и више!
Иако бејаше један од најобразованијих Европљана тога доба, њега, ипак, стрпаше у лудницу!
Зашто се Бели Србин Ђорђе Марковић Кодер обрео у лудници? Зато што је најбоље године свог живота посветио истраживањима вилинског и вилењачког света, и зато што је говорио о повезаности Расе Белих Срба са Расом Плавих Вилењака.
Да је Кодер заиста радио посвећенички на том пољу, доказ су његова песничка, књижевна, преводилачка и ина списатељска дела.
Написао је неколико књига о вилама и вилењацима; пописао је све вилинске и вилењачке родове; обрадио је речник вилинских и вилењачких имена и, надасве, приредио је први речник тајинственог вилинског и вилењачког језика.
Ово је скривени животопис Ђорђа Марковића Кодера, јер у званичним књижевничким енциклопедијама тога нема.
У званичним енциклопедијама пише само оно што су ћесарски цензори одобрили.
После Кодерове смрти (а умро је крајем деветнаестог века), уништено је на десетине његових веома вредних књига у рукопису.
Кодеров обиман преводилачки и књижевнички рад о вилинском и вилењачком свету преживео је само у деловима, у фрагментима.
Прикупљању и обрађивању преживелих Кодерових листова из вилинског и вилењачког опуса, посветио се, седамдесетих година прошлог века, књижевник Божо Вукадиновић, који је намеравао да објави књижевну и теоретску студију о вилинском свету и језику вила и вилењака у делима Ђођа Марковића Кодера.
А онда је, једног дана, некако изненада, на путу према Кодеровом родном селу, погинуо Божо Вукадиновић!
Докле је Божо Вукадиновић стигао у свом истраживачком раду – не знам!
Али, поуздано знам, да је, уистини, темељно и посвећенички радио на томе.
Знам поуздано, зато што сам се у то доба дружио са Божовим млађим братом, Чедом Вукадиновићем, који је, такође, песник.
Чедо ми је, неко кратко време по Божовој смрти, показао Божов рукопис о Кодеру.
Зашто овде пишем о Ђорђу Марковићу Кодеру? Зато што је Кодер родоначелник – не само у нас, већ и у свету – на истраживачком пољу вилинског и вилењачког језика. Толкин је, бесумње, чуо за Кодера.
Морао је чути! Вероватно је, неким тајним путима, и дошао до његових списа!
Јер знамо – и то поуздано знамо – да је Толкин, почетком двадесетог века, темељноистраживао србско предање, српску епику, србски мит и, надасве, србски језик.
Уверен сам – а то сам и у Акаши потврдио – да је Толкин и вилински језик открио преко Ђођа Марковића Кодера.
Упоредите Кодерову судбину, са судбином свих оних знаменитих Белих Срба и Белих Србкиња који су радили на откривању ведсрбске тајне повеснице.
Кодер је последње године свог овоземаљског живота проживео као скитница и просјак.
Обитавао је у неким напуштеним салашима и колибама по Срему и Бачкој.
Живео је од милостиње оближњих сељана.
Није боље судбине и среће био ни Милош Милојевић.
И, наравно, ни Олга Луковић Пјановић не бејаше боље судбине и среће!
Сви знаменити Бели Срби и Беле Србкиње (а овде бих споменуо и Милицу Стојадиновић Србкињу, фрушкогорску песничку вилу) имају сличну – а, можда,и истоветну – судбину: бивају оспоравани и понижавани од својега Рода.
Е, видите, то је управо оно што ја зовем Србским Усудом! Но, и с тим је завршено.
У Дану Сварога све ће бити другачије, лепше и дивотније.
Драган Симовић
Несхваћени поета из Срема Ђорђе Марковић Кодер, песник и преводилац (ВИДЕО)
