Конац ми грло краси

Просуо бих те

као ниску ђердана, расуту по поду

да нисам конац

и да ме нису везали у Гордијев чвор.

Појешће ме време

вода и суша

Бисеру

склизнућеш.

Не везуј се – поштуј и воли!
Не везуј се ни за људе,
ни за животиње, нити за биљке!
Не везуј се за пејзаже, мора,
океане, високе планине!
Не везуј се ни за Гуруа!
(Ако је прави, учиће те невезивању!) 
Везивање није израз љубави.
Везивање није израз поштовања.
Не везуј се ни за бели, жути,
црвени … цвет. Буди цвет…

Буди биће љубави и слободе!

Осећам и видим и дивим се нашој природи-која је увек са собом-уткана у себе и држи се близу Творца -у Небеском Роду-Богова:Наши Богови се пројављују и изражавају кроз наш околни -спољни свет у својој природности и она свима служи у Благороду-Благодару,а тако је моћна-једино нас она освежава,подржава и тихо чува своју светлу  лековитости за обнову нашег Светлог Здравља-у духу и  телу,а још како нас светло Свести-моћно-она и држи цео Мидгард у Вертикали и потајно чува,ту су и остала светла Бића!

Кад кренем напоље-сад више уочавам свако дрво,биљку . цвет-јер ме сами привлаче-трепере-исијавају и зраче у Светости у Светом Духу -својом лепотом-као да смо на истој таласној дужинини-и светле тако моћно док људи-као нека магла згуснута-затупљена која пролази,и прља у свом незнању,ова жена је испричала велику Истину-о Природи-она се открива само онима који дођу до тишине у својој души!Гледали смо и ово за изградњу ових мини хидроелектрана и страшно-шта паразити преко неосвешћених и приземних раде,ааааа,дирају нам најближу повезануст са нашим Боговима -која лежи у природности у слободи-где Живи Бог са нама се  стално додирује и Вечно Ствара!Мене једино и освежи када изађем напоље-унутра у кућама  је све -некако тешко-зрачење са свих страна,само предмети-кад изађеш напоље Природа Жива те чека-да те обнови и нахрани својим дировима-који су стално у стварању-она стално-ствара-и тихује уз Бога -високо у његовој Свести-договарају се,шапућу,преносе,шаљу сигнале-до осталих Светлих Светова преко целе Васељене-наш посредник-овостраних и оностраних светова-милина је све то дисати!

Тако да видимо-да и Воду-желе да нам заробе-у оклопима  и склоне са наших очију ту дивоту Творчевог Живог извора која памти-и стално гледа-чува наше сећање-нашу прошлост и нашу Свест високо од заборава-јер ко у воду гледа -стално себе обнавља у чистоти-вечног протока ка Вечности,има велику моћ за наше Здравље-кроз њу се огледају многи светови и повезују!Ово је значи задње кад су на њу кренули-што пре-а неосвешћени-у свом незнању-тренутно парама задовољени-сами себи потписују тамну казну(не размишљајући за свој Род-своју децу-пре свега и за себе јер ће се кроз своју децу -поново родити-а шта су им оставили и одбранили-али не то се не учи нигде-овај систем то не даје-битно је да сада живиш и искористиш све док можеш-не размишљају за  извршена недела-која ће их на поновном рођењу  чекати-а неки се можда по својим ужасима и више неће родити) припомажу-оним невидљивим-који желе да овај свет остане у сталном мраку-хаос је споља и бука-и упорно сваку природност желе да нам присвоје и отму-да наш Дух падне и отупи праведност за Род и Родину!

Све док се огледамо у Природи Наш Дух-као Штит високо овај свет Чува у  Светлу да светли-све док један човек гледа(дише заједно)уз природу-чува све нас у свом Роду у  Творцу,зато нам се и нуди и даје сва ова технологија-да отупимо и да постанемо зомбирани нељуди-који ће бити лаки домаћини за исисавање,искоришћавање и замајавање,али не мислим да је наш Род најосетљивији по  питању природе-и он има да је брани -нарочито -старије генерације -које памте -шта значи бити у Природи-млади су замађиијани-трендовима,све новијим и новијим технологјама,они су слаба вајда,има изузетака!Тако да нам остаје да  оздрављујемо наше снове и осећања и нема предаје-јер ово што покушавају -неће им успети-сама Земља уз помоћ свих нас има да се  ослободи!

Још од раног детињства, још пре поласка у школу, веровах у Љубав и живех за Љубав и Љубав за мене бејаше Бог Над Бозима.

Веровах у Љубав и онда кад нигде у свету нисам наилазио на Љубав, и кад сам због Љубави туговао, патио и боловао, и кад сам због Љубави умирао.

Да нисам Веровао у Љубав, не бих ни живот живео, не бих ни постојао.

Све што сам у свету чинио и радио, чинио сам и радио због Љубави.

Све што видим, осећам и чујем, све што разумем, знам и умем, то је за мене Љубав.

Али, када би ме неко, изненада, у овоме трену, упитао: шта је Љубав? – не бих умео да му одговорим!

Можда су овако славили једног од својих богова наши далеки преци, људи Винчанске цивилизације, која је поникла и развијала се на тлу данашње Србије. У сну сам чула ехо њихове химне чији је творац Велики Ведун Виторог.

УЗНЕСЕЊЕ ДУХОВА ПРВЕ ВИНЧЕ
ВЕЛИКИ ВЕДУН ВИТОРОГ: СЛАВА ЈАКОБОГУ (потоњем Перуну)

Слава Теби, Јакобоже, силни, огњени,
што небеско коло рукама јаким држиш,
и окрећеш га, о моћни владаоче Неба,
господару муња ватрених и громова.
О, сине Богиње Велике, мудре и светле,
окрени коло Сунчево око сохе небеске
што је твој брат Вид свевидни чува,
огањ, и сјај, и младост Сунцу врати,
Виду блиставом светло дање сачувај.
О, Јакобоже славни, огњеве палимо за те,
за Сунце наше што земљу нам греје,
коло играмо, Теби кличемо и појемо,
заврти коло Сунца нашег животодавног
да нам се младо роди над Мораном победно.
Слава Теби, Јакобоже,Велике Богиње сине!

(Ко разуме – разумео је, ко не разуме – ништа и није.)

Поезија, поготову кад је танана и чиста лирика, исцељује и оплемењује душу.

Анропософска духовна медицина је доказала, да веће исцељујеће и оплемењујуће дејство на душу има поезија него музика, иако већина, оних необавештених и непосвећених, има другачије мишљење.

Кроз поезију се, иствовремено, и ствара и чисти судбина од лоших минулих дела.

Поезија је, кажу посвећеници, и храна и лек за душу.

Ко не слуша песника и песму, слушаће олују – давно рече један врли песник.

Песникиња Велика Томић ствара топле, заносне и миле песме на лирским поткама снова и визија.

Кроз песму и песмом, она се обраћа својој души, али и свим душама што сневају, маштају и певају.

Песме су јој, истовремено, и радосне и сетне, и веселе и тужне, као и сам сушти живот.

У песмама Велике Томић, као у поју златогрлих хомољских вила, провејава и одзвања лепота и чаролија скривених светова Природа и Васељене.

Њена песма је заносна, лепршава и чаролијска, флуидна и неухватљива, баш као и сама бит и сушт праисконе а девичански чисте Природе.

(Велика Томић песмом исцељује и окрепљује душу.)

Назиру жеље гладне и жедне
скривене испод блузе чедне
да конац дугме разреши
јава, сан да утеши.

Пркосно, храбро, изазивачки
на двобој прави ратнички
суку се мачеви и светле у рукама 
док их гледа око у слатким мукама.

Бујне, као на броду једра
та лепа девојачка њедра
лепше је на њима заспати
но сви јастуци пернати.

Тесни се јелек раскопча
од силних момачких пожуда
шетају пијани сокаци
док их не отрезне, девојачки конаци.

(Велика Томић)