У ведсрбском језику свака је реч слика, слика света.

Свака је потпуна и заокружена.

Кад говоримо или пишемо ведсрбски, а то значи праисконим, праизворним србским језиком, тада нам је све јасно, јасно и нама и нашем саговорнику.

Ту нема никаквих забуна, никаквих недоумица и двоумица.

Онога ко говори или пише ведсрбски, нико не може погрешно да тумачи, нико не може да тумачи овако или онако, већ управо онако како је рекао или написао.

Наравно да у других језика, поготово западних, није тако.

Када, на прилику, говорите или пишете енглески, тада свако може да вас тумачи на разне начине, најчешће погрешно и наопако.

Зато што енглески језик није јасан, одређен и прецизан као ведсрбски.

Енглески језик јесте језик без падежа, без корена, а иза енглеских речи нема слике, нема слике света.

Ту је све чиста апстракција и импровизација.

Енглески језик је и измишљен да би народи нижих раса могли некако да се споразумевају како са родовима високе расе тако и међу самима собом.

Сваки човек ниске интелигенције, умно и духовно заостао у развоју, може некако да научи енглески језик, док је ведсрбски језик само за припаднике виших раса.

Редак је онај припадник нижих раса који може да савлада ведсрбски језик, зато што нема ни говорни апарат а ни мождане вијуге за учење ведсрбског језика.

Мјесечевом мјеном,

тепам гласом,

љубавника који пјесму срца зна

Голотињом твога тијела

зебњом мога срца,

заљубљеног

оставих хризатему, снијегом обавјену,

бијелином јастука замишљеног

тамо гдје те рука моја дотакну

Ако те позову птице фламингоси

обојени мојим стрепњама

кришом гледам кроз прозор

отворених окна

твоја рука моју руку тражи

загрљена са вјетром музике

година које су остале иза нас

хтједо те својом звати,

пјесмом безбрижности, то само моја душа зна

кад будем земљом ходио

кораком човјека

чекај, трептањем зоре

која изнова се рађа…

Слободан си само онда када сневаш србски, мислиш србски, осећаш србски, говориш србски и радиш србски.

Када сневаш, мислиш, осећаш, говориш и радиш у сагласју са ведсрбским језиком.

Када сневаш, мислиш, осећаш, говориш и радиш у духу ведсрбског језика, у бићу и суштаству ведсрбских речи.

Што дубље силазиш у корен ведсрбских речи, тиме све снажнији и слободнији биваш.

Из језгра, из корена ведсрбских речи – а кроз снове, мисли и осећања – зачињу се светови који постају сушта стварност која нас окружује и испуњава.

Ми, Срби, изгубили смо надмоћ, бит и сушт Ведског Србства – и постали робљем – оног трена кад смо престали да сневамо, мислимо, осећамо, говоримо, радимо и дејствујемо србски, односно: кад смо  – у сневању, мишљењу, осећању, говору и делању – почели да опоношамо ниже западне расе.

Поново ћемо задобити изгубљене надмоћи, и повратити бит и сушт Ведског Србства, у часу када будемо схватили и освестили, да смо Ми – Ведски Род, да смо Ми – Висока Раса, те да са народима и племенима на које смо се вековима угледали, у бити и сушти, немамо ничег заједничког.

Процветао новембар у Тијанији витешкој
Напољу сам благо диркам уснуле шкољке
Гледим танане стидљиво напупљене брезе
И мило зурим у читав безкрај плаветнила

Сушим на ветру узреле лековите шипурке
Чекам пролеће да им видим цвет – петолат
Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља
Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа
Два стабла истог корена – мили љубавници
Скуп више згусних стабала – цела породица
Шушка лишће лете птице скакућу веверице

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!
Како је дивно дивоту гледати видети упијати!
Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…
Ничега више нема – распрсли време и видици…

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка
овог света који није наш?

Па и треба бити што више

у тиховању и мировању

и кад год се може

избегавати ово лудило и бунило,

пуно разврата, беде, туге, јада и чемера,

које хара око нас.

Мировањем и тиховањем омогућавамо вишим силама

да нам припомогну у избављењу

и спасењу од свеколиког зла.

Испразне приче и разговоре никада нисам волео

и стално сам их вешто избегавао,

а у задње време,

сметају ми и ометају ме било какве приче.

Тишина ми највише годи и то у дубокој природи!

Господе припомогни нам!

 

Човек се некако невешто смањио

и почео очаран да

злоупотребљава

лице

и

нежност

Првобитно лице већ дочарано

у црној светлости

првобитну нежност

отету из прегаженог пакла

живота

Било

је

лепо

време

и  требало је неколико пута

да

се

смрзне

Да

би

се

јасно назрело

срце старога света

ако се није смањило

у срце човека

Кажем себи,
остави ноћас чаше и вино,
и не дирај поспале песме,
и не певај арије процвалих планина.
Кажем себи, 
проломиће се обрасло језеро,
не дозивај са запада источне светлости,
не дозивај ветар са мирисом борја.
Кажем себи,
не дозивај укроћене воде,
склони се од блистања што боле
и што, попут радости,
нађу пут кроз крв и таму
и призивају гласове са дна.
Кажем себи,
десиће се,
поломиће се седам брава,
одаћеш се ко последњи човек
што сиђе с ума
и обнажи се пред светом на друму.
Кажем себи,
не чини лудост,
не играј се опет светлошћу,
бездан је језеро под тобом
и мутне су понорнице што те маме.

1994.