Осећам и видим како ми душа лелуја
на финој густини пламена живота
дишем ту Љубав њену што буја
неизрециво…једнота…

Сакупља дланове и нежно дуне…
Прах мирисног биља ка мени лети…
А прва Звезда на небу
не часи часа но шаље прах свети…

И срце је моје стало…
Јер вечни трен живота постоји заувек
њеном душом зазвони песма
од моје је дошла суштине…

Јер биће је њено знало
као и моје – ту свету тајну.
и оно се спремно Љубави дало
што њој ми срце дало на длану.

И изађе певач у брдо ветрова*, и рече гласом од праискони: – Није

човек зарад закона, већ закони су зарад човека. И није човек трска

на ветру, већ је човек моћнији од ветра, и силнији од светова, и

већи од свих иних Васељена, и једнак по свему Оцу својему. Само

слаби рађају слабе; а јаки рађају синове светлости, који ће

васпостављати нове законе, и нове светове, и нове Васељене, и

назвати се синовима Оца својега; јер су Срце Његово, и Душа

Његова, и Дух Његов, и Суштаство Његово. Верујте мени, певачу

од праискони, и бићете уистини оно што већ јесте – синови

светлости од прасветлости, и сутворци нових Васељена и небеса

нових, од искони све до праискони.

Тијање, 2003. године

 

*Разјасница ВП: Тога дана, у дворишту мога дома у Тијању, седели смо Драган и ја.

Обичан дан, рекло би се, ако уопште постоје обични дана.

Драган је нагло устао и кренуо узвишицом изнад дома ка шуми.

Од ограде дворишта до заравни избројао је 144 корака и зараван назвао Поглед.

И збиља, одатле, према југу, јасно се разазнаје девет плаветних кругова планина.

Наставили смо пут до врха брда Орлова. Ту је мој пријатељ направио овај запис.

.

.

ИЗ ДУХА ПРАИСКОНОГ

.

Праизвор Певача

.

И, гле!

Прабиће речи

Рађа се из Праума

Певача од праискони

У тишини векова

Мед звезданим јатом

Јатом Праизвора

 

 

Присетих се, гле! и дивног лета давнашњег, на потоцима подно Небешке.

Обитавао сам тада, са Анђелком и Боришом, у брдима празавичајним, у дивотним

брдима праисконим. У то време, трагао сам, на свом унутарњем путу, за Светим

Пехаром  од праискони. Било је то, уистини, тајносано путовање световима

оностраним, трагање за нечим што је у самоме језгру прабитија мога.

Сећам се, да сам у једном трену, на слаповима потока, изненада утихнуо и

прешао праг оностраног, угледавши Свети Пехар на Праизвору дивотне  Светлости.

А након овог јасновиђења, наједном сам се пренуо, обревши се у простору праисконски

 зелене букове шуме. Расплакао сам се од радости и милине, као кад човек луталица, иза

 векова лутања и трагања, изненада угледа давно напуштени родитељски дом. 

То лето са Анђелком и Боришом, проведено у брдима, остаће уписано у праискону

за све векове минуле и будуће, а не знам што!

Тијање, 2003. године

 

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

.

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

 

 

 

Напустио нас је, пре пар дана, и песник Мирослав Симовић.  Раширио је своја млађана крила и одлетео у вечност, за својим стрицем, нашим Песником, Драганом Симовићем. 

Ех, Мирославе!

Толико тога је остало овде, на Мидгарду, недовршеног. Читав твој живот остаде да лебди негде изнад оних детињих сеоских путева, изнад старе вољене куће, изнад првих љубави, башти мирисних, песама неиспеваних, и оних, започетих.

Поздравља те твоје јато! Маше ти, и жели да нађеш мир, и радост, тамо где идеш, где си стигао – Свети Златни Ириј. Недостајеш, као што недостаје и твој стриц, иако знамо да је време, та чудница чудновата, и вечно и тренутно, и да ћемо, тек док оком затрепћемо, бити сви заједно  у Јату звезданом!

Нека ти Творац отвори све путеве и капије, и нека твоје чисто срце почива у Светлу Вечном! 

 

Мирослав Симовић: Чекајући

.

Поклонићу ти део свога неба,

Део сунца мога,

И снове што снева душа моја,

.

Чекаћу те докле те чекати будем могао,

на староме пању крај пустога пута,

.

Певати арије са птицама,

и чекати само да ми душа не залута.

.

Нећу марити ни на умор ни на жегу,

чекаћу тихо,и сањати срце твоје,

чекаћу тихо и молити срце моје.

.

Небом ће се разлити разне боје,

природа променти своју ћуд,

али ја ћу и даље чекати тебе,

на пању крај пустог пута,

чекајући твоју силуету која иде

низ далеки пут.     

.

Чекаћу те докле чекати будем могао,

чак и када сунца не буде више,

и када небо промени свој ток,

.

Чекаћу те докле год моја душа ,

не одлучи да лута.

 

.

Позна јесен и зима у Крњачи – благи Боже! Како је тужно и сетно,

и болно и суморно, овде на Дунаву, а у равници! Крњача је тамница,

кад се у позну јесен спусте магле и ударе кише мутне и сипљиве.

Свуда око мене осећаш дах и задах мочваре, тешке и убиствене и

прадревне мочваре. И чини ти се, да и сам одишеш мочваром, и да

ћеш се поништити у мочвари Крњачкој, као да те никада и није

било. И рекох себи: боље је и један једини дан бити орао, него

тисућу година жаба у Крњачи.

.

И сневао сам ноћима један дивотан сан: ја, орао од праискони, у

кругу лучезарном, у предивној светлости оностраној, летим високо

понад облака и стена, ка Мајци својој Васељени и Оцу својему

Праискону. Летим, и летим, кроз векове и светове, и не сустајем, и

не одустајем, и бивам и обитавам у вечности.

.

Тијање, 2003. године

 

У позну јесен, мени је одувек  најтеже бивало. Тада

имам осећај да умирем, да одлазим у вечиту таму и

студен, да ми се мрзне душа и леди унутарње биће. Од

Божића је некако лакше. Али од Лучиндана до Божића

-то су муке праисконске! Чини ми се да ме нигде нема

.ни у овоме свету нити у иним световима.

Само да издржимо до Савиндана, говорио сам Владану,

само да прегрмимо зиму. А онда смо на коњу

крилатоме, на Пегазу од праискони, али, ваљало је све

то живети – из дана у дан, из часа у час. Из трена у

трен, када је сваки дан дуг као столеће.

.

.

Из  Духа праисконог

.

И гле!

Избивам из таме

На пропланак ума

И видим и познам

Снова рођеног себе

Из Духа праисконог

.

.

Шутња Правасељене

.

Све је већ

Испричано Давно

И само шутња још

Истина једина бива

У срцу Правасељене

.

.

Певач Праискуствени

.

И гле! Долазим

Из сна

Праискуственог

Рођен из утробе

Прамајке Васељене

.

Тијање, пролеће 2003. г

 

 

Златни прах ове ноћи са неба пада

Драгане Песниче и Вилењаче, где си нам сада?

.

Да ли се твоја душа вије око књига у Акаши небеској

Или је твој онострани поглед уперен на нас

И можда нам сад и овде, шапућеш на уво

Да у писању и рисању потражимо спас

.

Да ли летиш сада на крилима Плавих и Белих вилењака

Или су те можда твоји галебови са Дунава однели

На крилима својим изнад меких облака

.

Да ли те је дочекао анђео на дуги, што спаја небо и земљу

Или си можда већ дуго био очекиван раширених руку

На небеском трему

.

Слушам по ко  зна који пут твоју песму: ” Господе, мој Господе!”

И тражим одговор у твојим речима за ова зла времена

Кад се сваким јутром нешто у народу и свету мења

Док већина дрема или спава, а све мање будних

Гледамо и чудимо се догађајима чудним…

.

Драгане, наш Песниче, Вилењаче

Од туге ми срце снажно удара и … прескаче.

Да ли ти је душа нашла мир?

Или си сада у друштву наших Белих Богова, позван на духовни пир

(разјасница: ,,на небеском трему –тераса са кровом)

 .

Сa поштовањем, Роса

 .

 

О Роси Олсен, наш Песник, Драган Симовић,  3.септембра, 2016.године је забележио:  

„Ниједна птица, ниједно биће, ниједан човек не може да опстане изван свог јата.
Изван свог јата, изван свог племена, изван свог рода, изван своје културе и својега језика.
Само у свом јату, само у свом племену, само у окружењу блиских и сродних душа, гле, ми ћемо моћи да се развијемо у здраву, јаку, снажну, самосвесну и самобитну личност.
Колико је сродних душа око нас, толико је и снаге у нама!
До мене је стигло писмо, писано срцем и душом, једне дивне и честите Србкиње, из Лесковца, која више од тридесет година обитава и ради у Данској.
Она је свих ових година, како ми пише, трагала за собом, трагала за својим прецима и коренима, трагала за својим душевним, духовним и звезданим јатом.
И још каже, смерно и чедно, да је после толико лутања и трагања – најзад! – међу нама, нама окупљеним око Србског журнала, пронашла своје јато, пронашла оно што је све ово минуло време негде другде тражила.
Роса је захваљујући текстовима, записима и песмама на Србском журналу, сазнала ко је, чија је, одакле је пошла, куда и зашто иде…
Она нас, све нас, доживљава као свој род рођени, доживљава као браћу и сестре, доживљава као своје божанско и звездано јато.
А ја бих додао: Роса је, после буђења и освешћивања, од обичне Србкиње постала Бела Србкиња.

Нека је радосна, дивотна и благословена!“