Нек` ори у мени
тресак, немуште милине
јер, крај ће бити и нови зачетак
зачаурене риме.
Прснуће опне у браздици топлој
рукосадно дрво, пустиће нажиље
године ће, од ницања проћи
за бераче
невенуће смиље.
(Песникиња Велика Томић)
(„Почело је, брате… Долази жуђени час.“)
[Ти немаш два срца, једно за мржњу,
друго за љубав.
Ово што имаш, сад зна само за тугу.
Молитва твоја и твоја покора,
живот и смрт –
све то припада Богу, створитељу света.
Али твоја жалост припада само теби!
Дај му снаге, боже, да опрости…]
Златна птицо његова што си срећа
сведок буди
да је „сваки човек увек на губитку“,
сем ако у њему има љубави!
Чудо једно пише дрхтавом руком,
и све је дошло у питање
У теби магије
пробудиле зле духове,
ах, Нурудине,
и дервише,
и Ахмеде!
О, темељ се љуља, темељ се тресе у теби!
А „тишина мекана као памук“,
тиша…
хоће ли и бол твоју
тиша да стиша?
Свет ти постао тајна,
и ти свету
Бедема вере грудобрани
пробијени стрелом врелом,
у брата груди
стрелу неправде заболи
да бол осете невини,
а боли,
боли,
брате једини
И не спознајете се
свет и ти,
не разумете се више,
све је тише,
тише…
Хоће ли тишина тиша
освету твоју
успети да стиша
Зурна свира песму –
„Његови су разлози божји,
моји људски“!
Пишти зурна
пишти…
Чекам, чекамо, нешто да се деси,
ускоро…
ал’ свет нам све тешњи,
тешњи
И знамо…
„шкрипи свет“
И осећамо…
бес је бешњи
Пишти зурна,
Мешо!
‘Много је очију’ на једном лицу,
‘с једним јединим питањем’
Навикавамо тело
кораке прве да пружа,
учимо чула поново да живе!
Стену сизифовску гураш
брата ради,
и љубави вере,
ал’ љубав ка другом
у бесној олуји твојој се скрила,
мржња је беснија,
а бог мртав,
бог мртав мртво ћути
Хоће ли данас друкчији мирис
„плавкаста хартија упити за вјечност“?
Ал’ запамти!
Поносна зиданица твоја
у вечности
неће бити од песка!
Неће „једно детињство
тужним очима гледати из мрака“,
пробићемо рупу у облаку времена
да љубимо сунце
Гле, Мешо, кроз рупу,
Види како
на срећном небу
лете све „златне птице људских снова“
крилима пријатељства,
и љубави према другоме!
Види… пријатеље!
Одасвуд те љубе,
Мили,
Види нас
Из тврђаве љубави,
волимо те!
Најлепше је жеља
Па хајде!
Нека буде
„мост од паучине, мост од ријечи“
неко извор, а неко ушће,
нека буде!
„Да останемо ово што јесмо.
Сутра. И увијек. Дјеца.
Не велики, не одрасли“,
јер –
„Умрле су дјетиње године свијета
[али] треба их некако вратити“!
„Бог љубав јест,
и ко прибива у љубави,
у Богу, прибива,
и Бог у њему.“
Љубав јест,
И ти у љубави,
У Богу,
И Бог у теби,
И у теби целом,
Ми.
Милица Тасић не само што пише и ствара танану лирику душе и срца, дивотну и тајинствену поезију која није од овога света, већ је удише као ваздух, пије као воду и живи као живот, живот битан и сушт.
Поезија тече њеним жилама, струји њеним нервима, исијава из њеног погледа и осмеха, бризга из њених визија, мисли и снова.
За Милицу Тасић поезија је посланство и посвећење, живот и судбина, пут и путник на путу.
Она је вила што танане светлосне нити флуида и етра у лирско појање претаче, у појање што се вазноси међу пространства оностраних светова, отварајући скривене и тајанствене звезде капије ка празавичају песничке душе.
Милица Тасић јесте сама собом песничка муза; јесте сама собом поезија и лирика; јесте сама собом оно о чему снева, машта и пева.
Лирску поезију Милице Тасић, као и Њу саму собом и по себи, препознајем и осећам као песничко освежење и откровење у овом непесничком времену.
И заиста, Милица Тасић је – иако још веома млада! – самосвојна и самородна песникиња, непоновљива и самобитна песничка вила, србска песничка вила која се ретко рађа у овоме свету омаја и опсена.
(На левој обали Истера, у позни вечерњи час, 23. студеног 7527. године.)
Не љути се, молим те, узела сам те…
Узела одавно, само нисам била сигурна јесам ли баш…
Узела сам те већ и…
можеш сада да чиниш што ти је воља…
потпуно можеш!
Да те нисам узела, не бих знала
зашто сам овде,
на овој земљи планети,
баш у ово време, кад си и ти овде…
се и ја родила!
Али знаш, нехотице си ми помогао… да узмем те!
Можда си ти мене препознао пре но ја тебе,
мада мислим да сам те очекивала
целога овога живота целога…
Знала сам, да си ту негде,… али где..
Где је то требало да пођем и баш у које време,,
то нисам дуго, дуго знала, и онда…десило се…
Ооо како сам те преварила…како сам те преварила
можда и знаш то сада када сам те узела…
Преварила сам те својим заборавом,,
То је замка – за тебе била…
Да ми не побегнеш опет као пре много ,,векова…
побегнеш и дуго се, од мене у друго време ..родиш …
Опрости .. морала сам!
А замку сам правила дуго…дуго..
Помогао ми је и мој бели вук
Онај, што си га још као малог упознао…
И иглице кедровине имају свој удео…
Имају… да стално боцкају те!
А смола да слепи душе да се никада више не одвоје …
Да вредело је…
Чаробне речи изговорене под покривачем од звезда
уз свитаца звоњење, звоњење…
О, да само знаш, како су се звезде смејале.
.како су радосне биле,, .
а Луна… све видела и чула је и …
… обећала..да ћутаће…
Тако сам све то учинила, у храму звезданоме… све тако..
јер ..љубав..родила …се…
Ооо, како заволесмо се…
под огртачем од кише,,, звездане прашине…
и ето…опет…ту је…
Кроз многе животе, душа опет тебе сретала је…
волела те…волела и када те препознавала и када није… тебе..
И сада сам одлучила – нема више растајања…
све..овде је.. ту..све у срцу!
Морала сам те узети …
за надаље…
Нема више лутања кроз векове и разне друге светове..
са тим…готово је.. завршено то је…
И зато… не љути се..не опири се…
Морала сам те узети..
није било могуће то не урадити..
Љубави!
А ја ноћас написах песму у част првом снегу… Да остане мој запис о њему…
Снег је допливао с југа
страсно и топло
на твоју обалу
И пао по трепавицама,
а ти се ушушкао
у гнезду лепог ока
Врућ снег је утоплио срце
и све су птице,
све су нежне птице
окупане тобом
ластавице,
мили…
Чисто одасвуд мирише
И мирис коже твоје осетих
Страсно…
и топло…
Снег се на капцима
одморио од пута
И први је
бео твој поглед
заснежио на мени
У лепом оку
сан зимски радосно се смеши
А прве пахуље падају
тихо…
благо…
по свим срцима на свету,
магијом
Једна виша раса – а овде мислим на Ведске Беле Србе – не може да опстане у окружењу ниских, мајмунских и рептилских људоликих раса.
Мајмунске и рептилске расе – које од свега људског имају само људску љуштуру и образину – јесу чисти космички паразити; те расе нису кадре и способне ни за какво умно, духовно и уметничко стваралаштво, већ се – из нараштаја у нараштај, из века у век – баве само ратовањем, убијањем, пљачкањем и отимањем.
Најдаровитији, најплоднији и најплеменитији ствараоци на Земљи – а, можда, и једини истински ствараоци у овоме земаљском свету – јесу управо Ведски Бели Срби.
Сем расе Ведских Белих Срба, посвећених васељенских стваралаца, скоро све друге расе су готованске и дембелске.
–
…У хералдици већине словенских и других аријевских народа често виђамо орла на државним знамењима… што је неспорна чињеница. Зашто баш орао ? Тај „орао“ сигурно тамо не стоји бадава, као што се и курјак не каже код нас бадава тако како се каже. Зато Енглеско-Санскртски речник по моме мишљењу, може бити само помоћно средство, али никако и крајње меродавно, јер право значење речи треба тражити директно преко Санскрта до Србског језика и никако другачије. Но, да се ми вратимо орлу. Сви смо се сигурно питали шта тај орао, или птица, представља и откуд он и на нашој застави ? Из многобројних тумачења идвојићу само два по мени битна у којима се крије истина. Прво „тумачење“ представља »птицу феникс«, која се још зове и »жар-птица«. Шта представља та „жар–птица“ ? У „митологији“ је остало забележено да је она „симбол поновног уздизања из пепела“ – што је тачно, јер смо се сви ми поново из пепела подигли… и то након великог рата иза којег је одмах уследио и страшни потоп !!! Шта је било пре тог страшног рата који је претходни свет довео (уништио) до пепела које је помрачило и сунце, а земљу оковало у дугогодишњи лед ? Да бисмо то знали морамо „отпутовати“ мало даље, уназад кроз време. Дакле, кроз време пре великог рата, време пре него што су наши (преживели) преци поново изашли на површину земље и поново угледали сунце. То је оно друго „тумачење“ птице орла… и оно друго тумачење које је нашим „боговима“ узело њихов људски карактер, а наместо њега поставило божански. За то су највише заслужни они чивутави што су се смуцали по Вавилону (Бабилон Бабел, Балбел и тсл) … а пошто им ни то није било довољно – створише нам само једног бога,… давши себи тако екслузивитет над истином и право над нашом историјом… коју прозваше (гле чуда) митологијом. Да бих лакше објаснио које је то друго значење орла – од Вас тражим да себе поставите у „раван“ наших предака који су се налазили у Агарти (подземним склоништима). Покушајте да се замислите у улози (ситуацији) тек рођеног, или малог детета које је одрастало у тим склоништима, а потом поставите себи неколико логичних питања. Зар то дете није слушало од својих родитеља да су њихови некада моћни очеви и мајке летели небом (и сваргом) у неким летелицама… великим птицама ??? Та деца су сигурно упамтила причу својих родитеља о тим великим птицама која су некоћ летела небом пропињавши се слободно великим висинама. Чули су они за жар-птицу… али која је то птица ? Они у склоништима никада нису видели ништа слично томе… осим можда на сликама. У сећању им је остала велика и грациозна „птица“ која је некад летела небом и која је њихове родитеље и довела овамо. Летелица (птица) која је имала жар (жар-птица = летелица) !!! Већ видим неке од Вас како вртите главом, али… време је неумитно текло… и… напокон дошло је поново време да деца оне деце која су слушала приче својих родитеља и својих старих поново изађу на површину земље… површину на којој се живот понов(и)о обновио и умножио. Осим заслепљујућег светла Сунца чији су их зраци огрејали… видели су да се ледено време повукло, а земља не беше тако пуста као што су мислили – тада они на небу угледаше огромну птицу која је својим крилима парала небо !!! „Није ли то та „птица“ о којој су наши стари причали ? Није ли то тај велики и грациозни орао који лети неслућеним висинама ? Није ли то та летелица ? Није ли то та птица… или су нас наши стари лагали ? Не,… нису, јер они су били од наше крви и од нашег меса – и ми им верујемо…“ … и тако… остаде у сећањима та некада моћна и велика »жар-птица« (летелица) !!! Изашли су наши стари са огромним знањем (о пољопривреди, топљењу метала, прављењу оружја, зидању…), са сећањем на своје храбре претке који су зарад њиховог опстанка сви до једног изгинули. „Како да их славимо(тј. словимо) и поштујемо за ту велику жртву коју су они принели своме потомству ?“ …Неки од њих са добрим памћењем (сећањем) тада сигурно рекоше: „Словићемо их онако како су то чинили наши родитељи… приносићемо им дарове… (а не жртве како су то чивути фалсификовали) као некада када су се враћали са путовања по бескрају вечног пространства. Словићемо их чисти – какви су и они били. Редовно ћемо се прати, умивати и наше здравље чувати, јер тако радише и они чију жртву ми сада спознајемо,… они који дадоше своје животе у замену за наше !!! Многе болести вребају од нечистих тела, потапаћемо наша тела стога и наше главе у водама које се крећу, јер оне су чисте, a и тела наша таква биће. Наши очеви и мајке нас нису заборавили када је било време храбре погибељи, а ни ми сада њих нећемо – вечно ће живети у сећањима нашим !!!“ Тада је требало кренути све испочетка… све поново из пепела… „да и ми нашој деци обезбедимо живот док и наша тела у пепео не постану. Наши богови ће живети у нашим срцима и у нашем сећању, јер су они због своје жртве за нас бесмртни – ми смо њихова деца и синови сунца, а на „крилима орла“ (жар-птици) летећемо до сварге у бескрајни свемир… Опет !!!„
Аутор: BelBog
Изненада се сетих тебе,
љубави моја из једног ранијег живота,
и сетих се оне вечери у оно пролеће,
и оног поља од мака рујна,
када се ти и ја –
са по шеснаест лета! –
једно другом заклињасмо
на љубав верну до гроба.
Изненада се сетих љубави наше,
која и после толико векова,
гле, и даље живи
у неким звезданим пространствима –
далеко одавде, далеко од свега;
с ону страну киша,
ветрова и туге.
И зенице моје стапају се
са зеницама драгим…
и очи ми те личе
на изворе непресушне, планинске
што теку кроз овај свет
радосно и искрено
хрлећи у сусрет своме Ушћу.
И искра Љубави гори у мени
а душа моја Живота жељна
тражи и Светлост препознаје
у Чистоти очију дечјих.
Испред мене даљине непрегледне…
С` небом стопљена брда…
Облаци што на сан ми личе…
И Љубав слутим у грудима својим
и Светлост слутим у очима својим
И знам…
То душа моја срећна
Препознаје зов Оца свог
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?
СРБСКИ ЖУРНАЛ 