Само ћу Борхесове и Дисове речи ставити под наводнике, мисли Црњанског и његове речи се одмах јасно препознају, па нема потребе. Све су углавном његове, а ја сам их само сместила да буду на једном месту, у песми која је моја, а заправо то и није.

[„Књиге у библиотеци немају слова. Кад их отворим, навиру. Кад прелиставам атлас, оцртавам облик Суматре.“

„Приповедаћу да је Одисеј, сит чудеса,
заплакао од љубави видећи обалу Итаке
зелене и смерне. Уметност је попут Итаке
сва од зелене вечности, не од чудеса.“]
Хорхе Луис Борхес

 Милошу Црњанском

Ходаш, занесен, изнад живота, 
на руменим пругама неба, 
док црвена се пруга
на руци твојој пита:
Где је живот?

А ти се смешиш,
и у осмејку том
страсни је осмех њен,
и у њему, звезда, 
и у њему љубичаст облак један
и три њена зумбула

Отвара се биљка, црвена,
на Суматри,
док уста њена 
боје пупољака
љубе даљину, 
и у њој, тебе

Уста једна, њена, 
извијена, румена,
са осмехом, 
к’ о да једе трешњу,
и очи, очи њене, 
црна ситна ока два,
к’о рупице на фрули

И занесен, изван живота,
„изван сваког зла“,
смешиш се на даљине,
и гледаш плаву топлу
фатаморгану

И тресу се звезде,
и „бегају звезде“
док упијаш у душу своју
плаве дрхтаве жиле неба
да те дома врате

Јесен, и живот без смисла
Само јесен 
и магла крви, младости и неба,
постоје
Све друго је само варка

Ослобођен и одрођен од свега,
од свих веза и закона,
држиш у рукама
вез пун шара твоје крви

За румене часе и пригушене крике
певаш мало нове песме,
да ти душа значи 
један степен више небу

А долази стварност,
и испред, и иза сна,
и с њом цветови багремова,
и бела мирисна киша,
и вез од небесног бехара

Спустила се плава завеса
на празну земљу
Има сеоба
Смрти нема

Ал’ ти си рођен за нешто чисто,
за нешто светло, 
ванредно,
непролазно,
а ниси више знао
шта је добро,
а шта зло

Јесен је, и живот без смисла
Смешиш се и ћутиш
док прошлост носиш у сузи
И чему онда причати оно што је прошло,
кад све је случај комедијант,
и све су мађије у људском животу

Пада звезда,
и бежи светла месечина,
са света она, 
с трепавицама боје пепела,
одлази…

А ти гледаш падање звезде,
и ‘место своје благе месечине
дивљи и дрски црни, 
ноћни лептирови
склапају крила

И „она ишчезава 
обасјана белом светлошћу“,
твоја једина,
док „читаве боговетне ноћи
самоћа пребира бројаницу
од расутих звезда“

Звоне ситно звона,
пала је бројаница ћилибара

Седиш на руменој прузи неба
и руком благо милујеш
љубичасте горе
а у оку бескрајни,
бескрајан плави круг
У њему звезда
И, у њему звезда
А ти се смешиш,
и ћутиш,
остављајући за собом
боје Суматре.

(Милица Тасић)

Живот је Лепота безкрајна. Лепота се налази у чистом оку посматрача. Чисто око је символика за чисто срце, чист ум. Свако јутро, одмах после буђења, треба бити с в е с т а н, и бити свестан значаја сопственог постојања и сврхе живљења.

Усредсеђујући се на сврху постојања, видећемо врло јасно да свеколика Васељена шаље милионе и милионе знакова радости, који су, истовремено, изазови за наше пуно испуњење, остварење. Знакове треба в и д е т и, распознати, разумети. Природа је за то најбољи пример. Она је обучила мудрости многе наше прапретке и претке. Они су само посматрали и повезивали. Ту се огледа мудрост посматрања.

Примера ради, дрво даје пример за стабилност, стрпљивост, постојаност. Корењем је чврсто везано за земљу која га држи и храни. Грањем стреми ка модрим висинама, ка небу. Што више нараста ближе је сунцу. Плод дели несебично птицама, животињама, људима. Семе ствара у великом броју. Ветар носи милионе семенки у свим правцима. Када семенка падне на плодно тле, прима се и продужава врсту. Дрво нам обилно говори о себи изгледом, местом где расте, тлом на коме се усталило, бојом, укусом, мирисом, излучевинама. Говори нам језиком свог постојања. То важи за све врсте дрвећа, за све врсте биљака.

И све што постоји учи нас својим особеним знацима. И птице, и зверке, и река, и ветар, и планина, и облаци. Тихујте о свему што постоји. Када смирите свест, јасно ће вам се показати како све у природи има дубок смисао, како се све уклапа у општу слику постојања, која се зове Природа. Ни један жубор реке, ни један крик птице жељнице, или урлик вука самотњака, миг звезде удаљенице, ни један… није вишак. Све се уклапа у хармонију опште силнице, која је Господ.

Отворите срце и непрекидно тихујте, јер je и сам Живот чисто Тиховање.