Када туђинске речи у ведсрбском језику сазерцавам са становишта ведања, са становишта више ведске и божанствене духовности, тада, јасно и чисто, и схватам и осећам, да су туђице, туђинске речи, уистини, речи-паразити, речи које попут паразита или вампира исисавају животне сокове из ведсрбских речи, из самог значења и смисла како речи тако и оних мисли, осећања и осећаја које желимо да преточимо у смислено и надискуствено биће језика и ведања.

Кад год бих у неком књижевном, философском, научном или стручном делу наишао на гомилу туђица, ја бих одмах разумео, да писац и творац тога дела уопште није начисто са самим собом, уопште није разјаснио самоме себи: ни шта жели, ни коме жели, ни зашто жели да нешто кроз писање каже, већ да само тако, из сујете и таштине, а без сврхе и смисла, пише тек писања ради.

Надаље, скоро све туђице (а поготову туђице грчког и латинског порекла) на које наилазимо у ведсрбском језику имају више значења, а често та вишестрана значења бивају међу собом посве опречна и супротна, тако да у нама изазивају забуну и пометњу, те замагљују наше умне и духовне видике.

Зато последњих година уопште и не читам оне писце, а поготову не песнике, који лепоту и дивоту ведсрбског бића  језика загађују, погане и трују туђицама.

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема.

Љубави моја,
пронађи пут до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек сакривен постојиш.

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици. 
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

Сутона једног сненог 
под мојим ногама
шушти лишће ове јесени…
Златна ме боја подсећа на Дом…
Како је све дивно у овом трену!
И прича ветра у крошњама,
и трепет лишћа
у одсјају залазећег Сунца,
милина у души
и Земља под ногама
што кораке осећа…
И Срећа што Љубав је само
родити уме.

Кад устанем, зора ми се осмехује,

Кад одлазим, птице ми певају.

Тај дан ће увек трајати

Јер ја све јаче и јаче волим.

Поћи ћу лаким кораком 

сунчаном стазом

Наћи ћу се у гају Оца.

Видим путељак, али не осећам ноге,

Не видим срећи краја.

Сећам се, ја сам већ све видео раније:

Небо, дрвеће, цвеће.

Све је било друкчије, 

а ја срећан и увређен,

Али сада видим свугде Тебе!

Све је остало исто, звезде и птице,

Само ја друкчије гледам.

Нестало је сете,

Не знам шта је љутња,

Људи, ја вас све волим!

Кад се вратим једном
са својом слободом 
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је 
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

 

Тек пробуђена гледам како са истока
јутарњи зраци, блистави
трешњу нашу умивају
изнад куће старе на брегу…

и сећам се…
у неко време давно
за мене други браше
плодове сочне са врхова њених.

Гледам је, волим и осећам
да ће душа моја
са душама многим блиским
у неко време друго
стићи до врхова њених 
и брати вечно
божанске гроздове Вечности.

Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!

Студени, влажни, тумурни и тешки дани.

Студен се и влага у кости, у крвоток, у плућа и срце увлачи.

Убија сваку радост и ведрину.

Убија сваку лепоту и дивоту: у ваздуху, у води,  у души, у свести.

Осећам се као у Ноћи Сварога, као у Ноћи Без Свитања.

Из године у годину, из јесени у јесен, све теже и мучније подносим ове влажне, киселе, суморне и тмасте дане, дане без светлости и топлине.

Нисам више ни за шта у овоме свету! – кажем са сетом самоме себи.

Као да ме овај свет више не прихвата и не препознаје.

Као да сам незнанац и туђинац самоме себи.

Као да нисам овде где јесам.

Као да ја више нисам ја.

Све мање читам и пишем, све мање чак и са ближњима зборим и диваним, а све више и све чешће бивам у некаквом молитвеном тиховању и мировању.

У овим годинама, у овом стању, у овом осећању подвиг је, уистини, све што у лепоти и дивоти сневања и сновања учиним, за себе и ближње.

(На левој обали Истера, 21. студеног 7527.)