(Урош Предић: Херцеговачки бегунци, слика из 1889. године.)

Већ годинама слушам приче о томе како смо ми припадници неке аријевске расе. Ја то слушам и стално ме нека невиђена мука спопада. Не могу никако да појмим, схватим и прихватим да сам ја припадник расе, мојих крвних непријатеља, који су ми сатирали, затирали, палили, пржили и уништавали моје ближње и далеке претке и још оне даље а што је за мене једно те исто. Ближњи или најдаљи он је мој једнако као и најближи.
Моја душа, мој дух, моје Биће, моје овострано и онострано, моја свест, подсвест и надсвест то НИКАКО не прихватају и не само што не прихватају већ једноставно, жестоко одбијају.

Једино што моје биће прихвата, то је припадност Раси Белих Срба.

Све остало ми је страшно одбојно.

Чини ми се да веома добро распознајем Беле Србе међу овом руљом срба којих је сијасет око нас. Већ у првој реченици разговора разоткријем ко је ко, шта смера и чији је.

Значи ако ми нису исти сви овдашњи срби и ако међу њима уочавам огромне разлике, како ће ми онда бити блиски подмукли французи, крволочни немци, лицемерни норди и васцели црни запад. Ако би набрајао наше мрзитеље, са југа и истока била би ово дугачка прича.
Господе спаси нас!

 

Сада ћемо о ствараоцима и потрошачима казивати са једног вишег – а, можда, и највишег – становишта, са становишта Извора Живота и Вечног Стварања, а тиче се наших дарова и моћи што од Творца и Васељене примисмо.

Кад кажем, да се људи деле на ствараоце и потрошаче, тада имам у виду како овострана тако и онострана простанства, како у материјалним тако и у духовним световима.

Стваралаштво се одвија у Безкрају и Вечности, а не само на ограниченим, скученим и тескобним пољима и пространствима овога видљивог света.

Говорим о ствараоцима животних дејстава и енергија, о ствараоцима лепоте, доброте, љубави живота.

Ми не стварамо само уметничка, научна, техничка и технолошка дела, већ и животне енергије, љубави, лепоте, доброте и животе, животе битне и суште.

Лепота се ствара лепотом; доброта се ствара добротом; љубав се ствара љубављу; живот се ствара животом.

Стварамо како себе тако и наше ближње; стварамо како по хоризонтали тако и по вертикали; стварамо како у садашњости тако и у будућности као и у прошлости.

Стварање се одвија како у Времену тако и у Вечности, како у Простору тако и у Безкрају; а Безкрај је ВанПросторан, једнако као што је и Вечност – ВанВремена.

Кад год о Некоме или Нечему размишљамо, сневамо или маштамо, ми му шаљемо енергију, у зависности да ли енергију љубави или мржње, енергију живота или смрти.

Својим мислима и осећањима можемо да исцељујемо, васкрсавамо, обнаваљамо и поновно рађамо све оне који су нам мили и драги, али, исто тако, можемо и да разбољевамо и убијамо, ако Некога или Нешто мрзимо.

Онима који нам шаљу лепоту, морамо узвраћати лепотом; онима који нам шаљу доброту, морамо узвраћати добротом; онима који нам шаљу љубав и живот, морамо узвраћати љубављу и животом.

Ако смо то освестили, тада ћемо бити свесни ствараоци, ствараоци који стварају лепоту, доброту, љубав и живот.

Потрошачи су чисти паразити, они који само примају и узимају, а не узвраћају истом мером.

Они које називамо потрошачима нису само потрошачи у материјалном, већ и у духовном.

Они грабе и троше како материјална добра тако и духовне дарове, троше како своје тако и туђе животе.

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

 

Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Збирка – Поеме Светла и Ваздуха

Сви народи – поготову европски и западни – имају болесну потребу да се баве Србима.

Просто су опседнути Србима до лудила, већ столећима и тисућлећима.

По томе се види да су Срби, из неког оностраног разлога, битни и сушти.

Сви народи се баве Србима, а Срби не осећају никакву потребу да се баве другим народима.

За Србе, гле! сви други народи нису битни, и, не треба да буду битни, јер нису од Звезданог Рода!

Срби се баве само собом.

Сами су себи довољни.

Други народи не би ни постојали, кад се не би бавили Србима.

Кад се не би бавили Србима, нико не би ни знао да постоје многи народи.

Шта нам, и о чему, то говори?

Говори нам о србској надмоћи!

Мудрованије из Тијаније

Поздрав и Захвалност Песнику, Драгану Симовићу,

који ме је прозвао да се огласим из Тијаније!

Прозвао је он све нас да се огласимо, да истресемо

своје прашњаво рухо, па проветримо уснуле мозгове,

да отворимо прозоре свог заспала срца, и да силовито

повучемо светлосну катану.

*

Читам виц из суднице о сељаку Милисаву кога неко тужака

да је гадно претукао своју жену Милојку. И пита судија:

-Милисаве, да ли сте своју супругу тукли у афекту?

– Не, госпо’н судијо, очију ми, него у подруму.

 

Некада су овакви вицеви, можда, били смешни. Писци сценарија

и глумци су правили велике каријере, постајали славни и богати,

имитирајући сељаке и њихове догодовштине. Никада ми то није

било смешно јер је, углавном, све то била карикатура стварности

у коју се нису удубљивали и коју никада нису довољно упознали.

И није ми смешан виц о Милисаву. Да се одмах разумемо.

Нисам присталица да мушкарац туче жену. Нити сам присталица

да се спорови решавају песницама или урлајућим позориштима.

Нема тога ни у мојим сећањима, нити у мојим грудима, нити у

мојим представама сутрашњице. Растопило се, испарило.

Ако је неко јуначан и има напад бесова, нек насрне на Кличка,

или Теофила Стивенсона, или Мату Парлова, или на самураја.

Нека насрне на мене па ће да види како сече тросекли мач свести.

И нека научи да воли, најпре себе, потом своју жену, своју децу,

свој род, све остале. И нек, надасве, научи да воли Бога свим

својим бићем и свом снагом, и нека  в и д и себе.

 

**

Вицеви о Милисаву илити вицеви о Милојки, Живораду и Драгојли,

у овом времену безакоња и неправде, звуче застарело, превазиђено,

промашено, тужно, лицемерно. Ако Милисав пређе бразду и удари

Милојку, нека то изгладе ближњи, комшије, нек ошишају Милисава,

нек се скупе око њега играјући Коло живота, Витоколо. Нека га,

раздрагано, поскакујући и певајући, мило гледају, и нека сви, милогрло,

искажу по три добре особине које красе Милисава, или нека наведу по

три добра дела која је Милисав урадио. А сигурно Милисав има три

добре особине, и сигурно је урадио три добра дела, јер је у селу,

од државе потпуно  заборављеном, опстао и своју децу нахранио.

Судница није за Милисава. Није судница ни за Живорада, јер се он

испраксао видећи судбу свог комшије коме суде. С њим је ишао на

прела, на саборе, а с њим је, у старом времену, времену без демократије,

четворио волове и коње, и њему је Милисав трактор из јаруге извлачио,

ране му и угрувке ракојом тијањицом чистио и кухињском крпом стезао

и повијао. Живорад је са Милисавом, прошле године, стогодишњем

Добросаву раку копао. Једва су се из раке изпентрали, мало од туге за

Добросавом, мало од  в р у ћ е – ракије тијањице, свагда и за свашта

лечилице, првовидарице.

***

Судница није ни за Песника, јер он има перо убојито, јер он има Видовите

Речи и орловско виђење и има од сокола крила, и кадар је стићи, престићи,

и у шанац истине се укопати, и одатле гром-свет-лице бацати.

О, судијо, и мене обиђи! И ја имам од светла оружје. Имам копље што

не маши циља, и штит-штит кога ништа пробушите неће. И одело носим

– к’о оружје, одело од Јелена Једнопотезца, које нико исећи не може,

у коме се као пантер крећем, муњевито извлачим бацаче, етеричне

потежем мачеве, муњевито – скоковито планине прескачем,

муњевитo и светове мењам.

****

Раније, можда до јуче,мислио сам да је судница за другу врсту људи,

којих је наше пространство препуно, људи који живе и раде као

нељуди и крадољуди. За оне што су осванули рогати и пребогати,

који су фирме за три гроша купили, а веће за тридесет сребрењака.

Отели, купили, раднике кући у беду послали, а ништа не производе.

Мислио сам да су суднице за подмићиваче и подплаћиваче из сенке,

за осионе лукавке, лицеиграче, којима су уста препуна демократије.

И мислио сам да су суднице за издајице, лажове, продавце државе,

потписиваче свакојаких, за нас невидљивих, продајних уговора,

потписаних на видљиво и невидљиво, замлаћиваче, које је Мрак

репати уценио, због њихове незајажљиве похлепе и воље за моћ

које су их везале, и суштог незнања, па нас све у јаругу вуку.

 

*****

Није судница за Милисава, он је већ рођењем осуђен. Није ни за судије,

иако су они у свему овоме и мирођија и запршка.

Осећам, знам и видим да је Вечност појачала дејство и да струје неке

друге струје, и да дувају друкчији ветрови, нежнији од виолинске струне,

снажнији од милион оркана.

Осаећам, знам и видим да ће се философија отимања, нагомилавање

новца до безсвести, лаже и паралаже, ТВ програми безсмисла, дебилни

образовни програми, мрак за истину, деген уметност, мода разврата,

тровање са земље и неба, и слично, преврнути као гаће, распухнути.

Наша је дужност да чистимо себе, да чистимо круг око себе, круг

кога описују средњи прсти испружених руку. Наше је да шаљемо љубав

делатну, својим ближњим и даљњим, својим непријатељима, свима.

Наша је дужност да шаљемо љубав и Богу. Он све има осим наше љубави.

Срби никоме не стоје на путу да буду оно што желе да буду.

Оно што желе да буду, и оно о чему сневају.

Сви ви: Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Монтенегрини и ини – будите што вам је драго, само оставите Србе на миру!

Срби вам не стоје на путу, да будете и Ванземаљци:  Марсовци, Венеријанци или Сиријанци, само ако то жарко желите, само ако о томе, уистини, сневате!

Не градите своју изузетност и особеност, своју самосвојност, самобитност и самородност, не градите и не стварајте свој идентитет на србомржњи, јер, све што се гради и ствара на мржњи, то мржњом бива и уништено.

Никада нећете бити то што желите и о чему сневате, ако сте задојени тешком и болесном мржњом према некоме и нечему!

Нису Срби ваши непријатељи, већ ваша мржња према Србима!

Ваша мржња према Србима већа је и од вас самих.

Што више мрзите Србе, све сте мање своји, све сте мање оно што желите да будете.

Што више мрзите Србе, Срби бивају све јачи, а ви све слабији, немоћнији и беднији.

Нама, самосвесним и самобитним Србима, уопште није битно: колико је, већ какво је Србство!

Количина је тек безоблична и безлична маса, а каквоћа је бит и сушт бивања и постојања!

Ви, нама самосвесним и самобитним Србима, као такви,  уопште нисте битни.

Ви за нас не постојите!

 Вас нигде нема у нашему видном пољу.

Чак и да вас има у нашему видном пољу, ми вас, такве каквим јесте, нећемо ни видети, јер сте, за нас, одавно постали невидљиви!

Ваша вас је мржња према нама учинила невидљивим црним рупама.

Невидљивим црним рупама не само за нас, самородне и самосвојне Србе, већ и за сва ина бића, за све ине светове, за свеколике планете, звезде и сунца.

Није битно шта су други чинили,

већ шта сам ја чинио,

да наш Род Звездани буде бољи.

Није битно шта су други мени поклањали и давали,

већ шта сам ја другима поклањао и давао.

И свагда је бивало тако:

примао сам и више него шта сам давао,

и љубили су ме више но што сам љубио.

Примао сам и више него што сам заслужио,

а давао сам мање од онога што сам могао.

Љубав ближњих према мени,

бивала је много већа од моје љубави

према њима.

Жалим, и кајем се због тога!

КОМЕНТАР СОКОЛА СА ВЕЛЕБИТА

НА ЛИРСКИ ЗАПИС МИЛОРАДА МАКСИМОВИЋА

„СРБСКИ УМ У И ВАН ВРЕМЕНА ХАОСА“

Свака ви част вели Србе!

Ово је само једна мала а дивна разјасница,

за оне који још спавају а можда ће се пробудити и можда кренути

пут Навише.

За све приземне и отпале србе ово ништа и не значи,

нити они то могу да појме а у крајњем, то и није никаква штета.

Од малих ногу па до дана дањега, никада ме, ама баш никада, ништа и ничије, није занимало нити

одушевљавало, нити сам му се дивио и клањао, нити хрлио у загрљај туђинштини, већ само ономе што

је моје и што припада Роду и Родини мојој.

Ако је моје и од Рода мојега, па макар било мање и од маковаог зрна,

мени је драже, слађе и лепше и веће него туђинске виле, куле и градови

и ма колико год било велико и вредно,

за мене је неприметно и потпуно безначајно!

Срећан да си !