У свему што се дешава у свету, и ми саучествујемо.

Саучествујемо, иако нисмо ни свесни да саучествујемо.

Колико ће лепоте, доброте и љубави бити у свету, то и од нас зависи.

Колико ће овај свет бити здрав или болестан, и то од нас зависи.

Све што бива и јесте у свету и световима, ту има и наших заслуга.

Није битно колике су те заслуге, битно да их има.

Ко мења и поправља себе, мења и поправља свет.

У несавршеном свету, нико не може бити савршен.

Само у савршеном свету, сви можемо бити савршени.

Савшенство је наш сан и наш пут навише.

Пре или доцније, сви ћемо бити савршени, а до тада –  сневајмо и маштајмо о савршенству!

Свака ви част пјесниче врли.

Све је ово и више него тачно.

Међу овим такозваним србима-србима чергарима

има и таквих залуђеника, да би ти око ископали,

када нешто прозбориш против њиховог запада.

Ово говорим на основу личног искушенија.

Нека им га, никада ме, ама баш ништа

није одушевило са тог црног запада.

Био сам једном приликом у њиховом Бечу,

због бављења спортом, неколика дана.

Био сам тада и за то кратко време све видео и пожелео,

молећи се Вишњем,

да више никада не крочим на западно тло

и чини ми се да је мојој молби Услишено.

Господе мили спаси нас!

 

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне

 

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

РОДОЉУБЉЕ се рађа искључиво у високо самосвесних, самосвојних и самобитних личности.

Љубав према Роду на Земљи и Љубав према ПраРоду у Васељени; Љубав према Земаљској Родини као и Љубав према Небеској ПраРодини.

Реч РОДОЉУБЉЕ обухвата и покрива многе битне и суште појмове, многе битне и суште ведсрбске речи.

Истовремено обухвата и покрива и Род и Родину, и у том случају бивају излишне речи као што су: патриотизам и национализам.

Патриотизам и национализам припадају свету оних других, оних који нису самосвесни, самосвојни и самобитни, оних који нису свестране личности, већ особе и персоне.

Расни Србин, Ведски Србин, Србин Аријевац може бити само – и бива, свагда и навек! – РОДОЉУБ, јер дише и живи РОДОЉУБЉЕ.

Реч РОДИНА је свестранија, свеобухватнија и суштаственија од речи ОТАЏБИНА, јер се ОТАЏБИНА односи само на ОНО ПО ОЦУ, док се именицом РОДИНА обухвата и покрива све, како ОНО ПО ОЦУ, тако и ОНО ПО МАЈЦИ.

ОТАЏБИНА је потиснула РОДИНУ у тешким временима Смуте, када нам је – под притиском јудео-кршћанских хорди – укинуто ВЕДСКО ПРАВОСЛАВЉЕ а наметнуто ЈУДЕО-КРШЋАНСКО ПРАВОВЕРЈЕ.

На нама је да то освестимо, те да на светло дана вратимо праисконе ведсрбске речи, као што су: РОД, РОДИНА, РОДОЉУБЉЕ.

 

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти

 

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде

 

У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

 

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Већ двеста година Срби путују на Запад, и никако до Запада да стигну.

На том дугом, мучном и болном путовању према Западу, Срби су успут изгубили све оно битно и сушто што су пре тог путовања имали.

Због пута на Запад, Срби данас нису нигде.

Нису ни на Западу ни на Истоку, ни на Северу ни на Југу.

Тумарају и лутају као дивље гуске у јесењој магли.

Срби никада неће стићи на Запад, из простог разлога, што Запада, којега траже залуђени Срби, нигде на Земљи и нема.

Нема га ни у бајкама!

Запад је чиста илузија, омаја и опсена.

Фатаморгана у пустињи!

За двеста година путовања на непостојећи Запад, Срби су заборавили: ко су, чији су, одакле су кренули и, куда су и камо пошли.

Иако ни после два столећа лутања и тумарања још нису открили Запад, Срби и даље тврдоглаво хитају ка тој фатаморгани: исцрпљени, поцепани, ојађени, а биолошки преполовљени, са тешким и крварећим ранама како из прошлости тако и из садашњости.

Једно је извесно: због тешке и болесне тврдоглавости, Срби ће пре нестати, него што ће одустати од своје опсене Запада.

Издишуће вече у Чачку
Некада се звао –Градац
Срби имају опаке кумове
Безсрце преименоватеље
Који утиру моћне трагове

У руци чврсто држим
Дванаестпољни штап
Свако поље носи силу
И врло дубоку мудрост
Једног космичког закона

Ударам штапом чесму
Пробам воду – обична је
Не даје полет мојој крви
Крећем за родну Тијанију
Вуче ме нагризајућа жудња

Када се сутра роди нови дан
Покренућу стопалска крила
Лет у Клисуру Мицака Мудрог
Удараћу штапом највећу стену
Потећи ће! Жива Вода живота!