Category: All
ВЕЧИТИ ЖУБОР РУЖИНЕ ВОДЕ – Љиљана Браловић
Целе Шумадије душа
У редове крстача пала,
А преко дрине згуснула се тмуша
Од големе туге, од вековних зала.
Судбина нам је чемером честа, пречеста:
Куманово – дванаеста,
Брегалница – тринаеста,
Па трећа још веће несрећа
-девесточетрнаеста!
Са питомих пашњака,
Из родом замодрелих воћњака,
Са поморавских бременитих њива,
Распети у добу
Између већ премореног оца
И тек замлеченог сина
Изабрали да им слобода буде судбина
Шумадинци другога позива
Корачају диљем босанских планина
Све корак по корак…
Од благословено отежалих сељанки,
Од несаницом испијених мајки,
Оделила их Дрина,
Што носи исконски задах смрти горак.
Две обале Дрине – два губилишта,
Шумадијска другог позива Босном јуриша,
Пљушти смртоносних куршума киша,
Зује гелери ко ројне пчеле,
Челик коси људе, сакати јеле,
Спустило се небо, несрећу сакрива,
Дрина вода јечи као да је жива,
Вртложи, пени и ране умива.
И платише данак крвавој слободи,
Овде сусташе његови кораци,
Осташе заувек на Ружиној води
-опет над Шумадијом црни барјаци.
Тихује Ружина вода,
Гробница српског цвећа.
Чесма при Јавор гори
Тугу жубори,
Трепери лишће столетног дрвећа.
И нема кајања, и нема опрсштања
У овом поднебесном храму страдања.
Над тишином стражаре само крстови
Ко људи распети
У земљу уковани
И с њом срасли још од памтивека.
И нема крика,
И нема лелека,
Само кроз њих шуми жубор
Наших река
И у њима таласа Шумадија горовита,
И шапат зрелог моравског жита
И мирис Србије разлива се плах
А по омлађеним четинарима
Тиња
Прадедова наших топао дах.
И целе Шумадије душа
У колоне крстача стала,
А с обе стране Дрине
Згуснула се тмуша
Од вековне туге
И од нових зала.
( А ОНДА ДОЂЕ НЕКИ НИКОГОВИЋ И ПОПИША СЕ НА КОСТИ ЈУНАКА)
„Наша елегија“ – Милош Црњански
Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.
Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.
Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња, смрт и презрење.
Владимир Шибалић – РЈАЗАЊСКА ХАРФА (ЈЕСЕЊИНУ III)
–
Умилни се стих кроз шуму брезову
Расуо да рекне: Заборављен није!
Приповеда још се у Константинову:
У Москви је, рецитује, туче се, и пије…
А нико се тамо не запита тихо:
Какве ли га боли начинише таквим?
Ех, како је знао миловати стихом,
Тако савршеним, искреним, и лаким!
Он верова тако и у правду неку
Што црвени барјак лажно носио је.
Опусте му село, исушише реку,
И срушише му о повратку сне.
Рјазања је харфу славило женско срце,
Говорио он је строфе к’о да љуби.
И онај фински нож што су му усред туче
Даровали у срце, ипак му не пресуди.
НЕКА ЖИВИ… – А. Г.
Нека живи брука и срамота
Да ли смо достојни овог живота?
Или да неко пита Господа Бога
Јесмо ли достојни и оног загробнога?
Нека живи нискост, понижење
Нас не чека небеско спасење
Јер смо грешни, да прости Бог
К’о да смо на Њега бацали камење
Нека живи туђа слава, луда глава
Да нас однесе вихор ништавила и заборава
Па се ти питај брате, воли ли он да нас мучи
Будућност неизвесну жели а из повести ништа не научи.
Нека живи наш образ и наш доказ
Да победу претварамо у пораз
Још у лице смеју се крвници
Откад су то поражени победници?!
Живите и ви, моји драги Срби
Ко мари за реке и мора крви
Што су ђедови некоћ пролили
Учиће се нова повест: Ми смо њих нападали!
Не клоните, браћо, и не спуштајте главу
Но у срцима носите стару ватру и вечну славу
Ал и тако понесите бруку и срамоту
Да нам деца сутра кажу: Нама куку! Очеви нам се посрали по животу.
Драган Симовић: Путуј светом као сунчев зрак!
Путуј светом као сунчев зрак!
Не качи се и не везуј за свет, већ само обављај своје дужности и задатке у свету.
Чувај од света своју лепоту и дивоту, чувај од света своју љубав и част.
Што мање боравиш у свету, све више биваш свој.
У свету влада општа смутња и пометња, заглушујућа бука и галама; у свету сви ратују против свих до истребљења и самоуништења.
Буди свој и, стварај властити свет, свет који ће истовремено бити и тако близу и тако далеко од овога света.
Јер, све што тражиш у свету, већ имаш, само што још не знаш да имаш!
Оно што је најлепше, надивотније и најплеменитије – већ имаш у себи, само се потруди да октријеш: да већ имаш у себи!
Плава гробница – Милутин Бојић
Словенка Марић – МОЈ БРАТ ПАС
(По белешци међу људима надостојног)
Ноћас су убили
мог брата пса,
тек онако,
због весеља,
рашта ли.
Звони ми се
за господство ума
и поредак ствари,
до зоре
завија сам на Месец
за обојицу,
љубави моја.
Да је друкчије било,
да нас заменише
пречисти суци,
радости моја,
богохулно
два пута бих умро.
Други пут
због туге псеће,
милости моја,
под звездом
кад ми се огласи
сама и потоња.
(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)
Драган Симовић: Вилењакова молитва у праскозорје
Отвори се према Васиони,
отвори се према Животу,
отвори се према Љубави!
Удиши Васиону,
удиши Планете, Звезде и Сунца,
удиши Бит и Сушт,
удиши Живот који нема ни Почетка ни Свршетка,
удиши Љубав већу од свих светова
и јачу од најцрњих смрти.
Буди Језгро Звезданих Јата!
буди Пупак и Срце Стварања!
буди Отац и Мајка Све Бити и Сушти!
Јасна Софија Косановић: Кроз живот шетам
периљубљени уз окна прљавих перонских прозора
И даље љубим мислима твоје сањалачке очи
са табанима пуним блата
крио сам се иза ознака ноћи
затворим очи, препустим се мирисима тек процветалих липа,
мирису земље,
чујем твој смијех
заустављам раширене руке
прстима додирујем твој лик
опет се ређају живе слике мога, нашег живота,
очи твоје очи сиве
купујем ти њежне жуте нарцисе
у име љубави кроз живот шетам.
Драган Симовић: Сновање и стварање
Видимо само оно што је у нама, јер што је у нама, то је и пред нама.
Свако од нас има своју слику света; слика света је у нама.
Не постоји јединствена слика света, једна те иста слика коју сви исто виде.
Колико пробуђених душа, толико и слика света.
Свет је наш сан који вечно сневамо.
Сви светови су тек оваплоћење наших будних снова.
Као и снова наших богова и богиња у нама.
Ми своје богове и богиње носимо у себи, у језгру своје душе.
Све наше љубави из снова које будни сневамо бивају оваплоћене у свету.
Зато су снови пресуднији од свега другог.
Пресуднији су од мисли, речи и жеља, пресуднији и од самих дела без сновања.
Јер, стварање без сновања и није стварање.
Све што се ствара без сновања, то ће нестати у времену;
а све што се ствара у сновању, то заувек остаје у вечности.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 