Мудрованије из Тијаније

*

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту рекуТијану

која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Бјелици, а потом

ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.

Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије,

пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих,

и зелених лоптица здравља, мира и спокоја,поред врба са тисућу

отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река  земаљских и седам

река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством

Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у

ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима,

стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама,

брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном,

 веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима,

крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима,

изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно,

а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама,учим их,

благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

* *

Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање

увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам

се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и

мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам

околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни

дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко

 дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.

Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо

будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и

идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни

и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од

безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећу Једноте.

* * *

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и

Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином

споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома

моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно

допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се

повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу,

откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.

Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,

гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе

из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије.

Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову

Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до

југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда.

Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где

широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови

победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и

добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну

повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео

светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново

ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то

издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у

своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

* * * *

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских

вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног

недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се

 на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и

спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног

заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији,

монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица,

отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…

Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.

Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им

снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у

њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о

свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему..

Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује

моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар.

И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.

*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана)

* * * * *

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног

рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног,

 где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом

облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали,

видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих

предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам.

Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са

једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку

 брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму

подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.

Свако од нас треба да постане зидар -стваралац, да поправља,

обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе,

да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам

емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим

хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и

озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:

СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА

25. 11. 2013.

У ведсрбском језику свака је реч слика, слика света.

Свака је потпуна и заокружена.

Кад говоримо или пишемо ведсрбски, а то значи праисконим, праизворним србским језиком, тада нам је све јасно, јасно и нама и нашем саговорнику.

Ту нема никаквих забуна, никаквих недоумица и двоумица.

Онога ко говори или пише ведсрбски, нико не може погрешно да тумачи, нико не може да тумачи овако или онако, већ управо онако како је рекао или написао.

Наравно да у других језика, поготово западних, није тако.

Када, на прилику, говорите или пишете енглески, тада свако може да вас тумачи на разне начине, најчешће погрешно и наопако.

Зато што енглески језик није јасан, одређен и прецизан као ведсрбски.

Енглески језик јесте језик без падежа, без корена, а иза енглеских речи нема слике, нема слике света.

Ту је све чиста апстракција и импровизација.

Енглески језик је и измишљен да би народи нижих раса могли некако да се споразумевају како са родовима високе расе тако и међу самима собом.

Сваки човек ниске интелигенције, умно и духовно заостао у развоју, може некако да научи енглески језик, док је ведсрбски језик само за припаднике виших раса.

Редак је онај припадник нижих раса који може да савлада ведсрбски језик, зато што нема ни говорни апарат а ни мождане вијуге за учење ведсрбског језика.

Мјесечевом мјеном,

тепам гласом,

љубавника који пјесму срца зна

Голотињом твога тијела

зебњом мога срца,

заљубљеног

оставих хризатему, снијегом обавјену,

бијелином јастука замишљеног

тамо гдје те рука моја дотакну

Ако те позову птице фламингоси

обојени мојим стрепњама

кришом гледам кроз прозор

отворених окна

твоја рука моју руку тражи

загрљена са вјетром музике

година које су остале иза нас

хтједо те својом звати,

пјесмом безбрижности, то само моја душа зна

кад будем земљом ходио

кораком човјека

чекај, трептањем зоре

која изнова се рађа…

Слободан си само онда када сневаш србски, мислиш србски, осећаш србски, говориш србски и радиш србски.

Када сневаш, мислиш, осећаш, говориш и радиш у сагласју са ведсрбским језиком.

Када сневаш, мислиш, осећаш, говориш и радиш у духу ведсрбског језика, у бићу и суштаству ведсрбских речи.

Што дубље силазиш у корен ведсрбских речи, тиме све снажнији и слободнији биваш.

Из језгра, из корена ведсрбских речи – а кроз снове, мисли и осећања – зачињу се светови који постају сушта стварност која нас окружује и испуњава.

Ми, Срби, изгубили смо надмоћ, бит и сушт Ведског Србства – и постали робљем – оног трена кад смо престали да сневамо, мислимо, осећамо, говоримо, радимо и дејствујемо србски, односно: кад смо  – у сневању, мишљењу, осећању, говору и делању – почели да опоношамо ниже западне расе.

Поново ћемо задобити изгубљене надмоћи, и повратити бит и сушт Ведског Србства, у часу када будемо схватили и освестили, да смо Ми – Ведски Род, да смо Ми – Висока Раса, те да са народима и племенима на које смо се вековима угледали, у бити и сушти, немамо ничег заједничког.

Процветао новембар у Тијанији витешкој
Напољу сам благо диркам уснуле шкољке
Гледим танане стидљиво напупљене брезе
И мило зурим у читав безкрај плаветнила

Сушим на ветру узреле лековите шипурке
Чекам пролеће да им видим цвет – петолат
Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља
Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа
Два стабла истог корена – мили љубавници
Скуп више згусних стабала – цела породица
Шушка лишће лете птице скакућу веверице

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!
Како је дивно дивоту гледати видети упијати!
Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…
Ничега више нема – распрсли време и видици…

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка
овог света који није наш?