Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…
Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали – могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи – коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио – томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити, а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.
Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо – лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој – ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вила, НимфаВилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж – њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом – да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да лети.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа, а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

Ивана Весић

Извор: Омаја

Коса плава, злаћан вео,
Испод ока поглед мами.
Да јој приђем нисам смео,
Остао сам нем у тами.

 

Некима од нас се свиђају деца или их чак воле. Другима се опет не свиђају или презиру децу. И учиниће велики напор само да и обезбеде да нема деце у њиховој близини. Без обзира шта ми осећали према деци, ми морамо да се сложимо да су европска деца најважнија и највреднији фактор у борби
код опстанка Европе.

Када знамо то, ми такође морамо бити свесни да није крв најважнија у овом контексту; ми такође морамо да их образујемо. Шта је добро у томе ако европска деца одрасту под утицајима наших непријатеља? Шта је добро у томе за Европу (као што је случај са генерацијом наших родитеља) ако им наши
непријатељи исперу мозак.

Да би то урадили, као прво, морамо да осигурамо да мајке остају код куће са својом децом и саме да их одгајају. Дозволити да екстремни социјалистички школски систем одгаја нашу децу, уместо нас, неће нам донети ништа добро; осим изузетка (попут нас) који ће изаћи из тог система са неоштећеним умом. Већини је комплетно испран мозак – наравно, већина њих због тога и постаје. Једини начин да образујете добре Европљане јесте школовање деце код куће илити „одшколовање“. Мајке би остале код куће са децом и образовале би их, баш као што су то радиле у прошлости. Мушкарци би обезбеђивали породицу а жене би образовале децу. То је традиционалан начин, да, и јесте традиционалан јер био успешан; то је природан и стога и најбољи начин.

У каснијем добу отац би био успешан и почео би да их учи занат и наравно ратничке вештине, као и остале ствари које мајка не може да научи. Сви мушкарци би требали да постану ратници, у случају да их краљ позове у рат (али исто тако и девојке и жене би требале да познају такву вештину).

Ово делује једноставно, и до неког дела и јесте једноставно али заиста је веома важно да одбацимо институције за испирање мозга и да сачувам Европу преко наше Европске деце. Деце која се школују код куће не постају наркомани, не буду малтретирана од старије деце или од стране педофила, не псују (најгору реч која моја деца познају је “идиот“), она се не туку међусобно, нити су изложени застрашивањима, њима је потребно далеко мање времена да науче нешто него када би то учили у школи, мање им је досадно, родитељи губе мање времена и троше мање горива како би довезла децу из школе.

Мој петогодишњи син нпр. већ може да чита норвешки и француски, решава математичке задатке које сте ви решавали када сте имали девет година, и он је невероватно едукован и разуме већину природних процеса.

Деца у школи живе микро – друштвима изграђеним за децу њихових година. Тако да се они вероватно неће дружити или радити нешто са индивидуалцима старијим од њих. Они никада неће научити нешто што је намењено старијој деци. Они остају са истом групом индивидуалаца кроз цео њихов живот и тако у стари остају незрели и детињасти. Наш трогодишњи син је био много мање изложен кућном школовању али он је био ту када смо ми – тј. углавном моја жена, учили нашег старијег сина тако да и он сада може да чита француски, и ако га ми још томе нисмо учили. Он је једноставно то научио пасивно – јер живи у микро друштву које није само створен за индивидуалце његових година. Он је такође невероватно едукован и зна разне ствари које се не очекују за дечака његових година јер не проводи већину времена дружећи се са децом његових година.

Наши момци – која ће бити школована код куће – помажу нам да нахранимо кокошке и зечеве, помажу нам да почистимо кавезе, скупљају јаја заједно са нама, били су ту када сам вршио ситне поправке на колима, када сам мењао гуме, заједно шетамо пса – возимо бицикло, шетамо, помажу нам да садимо поврће у башти, да кувамо ручак, иду заједно са нама да купимо намирнице у продавницу, идемо сви заједно када најстарији син иде да јаше свог понија, придружују нам се када возим жену у стрељану, старији син заједно са мном иде на трчање ( мада чешће возимо бицикло), и наравно водимо их и на дечије игралиште, до плаже ( где има такође дечије игралиште), да виде и неке рушевине на врховима планина итс. Они могу да науче толико тога док живе и док играју – и они све то раде док остала деца њихових година седе мирно на столици и чекају свог
учитеља да настави.

Ја не желим да своју децу препустим потпуном странцу, чији је главни задатак да им испере мозак и да их претвори у корисне робове за хазарске банкаре који владају светом. Пошто ја радим код куће, тако ако им се нешто деси, ја ћу бити ту да их заштитим. Они су моја одговорност и не желим да их одгаја, образује, храни, или штити неки потпуни странац, као што то већина родитеља данас ради. Уколико их препустим њима, моја деца ће вероватно да израсту у издајнике наше расе са испраним мозгом, у корисне робове и топовско месо за (праве или вештачке) Хазаре који владају овим светом. Уколико то допустимо
они ће такође нестати у Европи.

Да, изузетно је важно, не само да стварамо Европску децу, него и да остану Европљани. Ми морамо да их одгајимо како би постала добра, поштена, радна, талентована, едукована, драга, као и часна али исто тако и нетолерантна, и немилосрдна према нашим непријатељима. Европа није само раса ( или боље речено врста), него и менталитет, духовност, морал, начин размишљања.

Моја деца ће бити школована код куће;

http://vargvikernes14.blogspot.com/

 

Никада нећу заборавити

ону летњу ноћ,

када смо се,

ти и ја,

љубави дивотна моја,

подавали страсно једно другом

под уснулим звезданим небом,

на неком пласту сена,

 на неком пропланку,

у неким вилин-горама,

негде у неким световима

којих одавно нема.

 Далеко од људи,

далеко од мржње,

пакости и зла овога света,

 на неком пласту сена,

на неком пропланку ветрова,

ти и ја се,

 љубави дивотна моја,

 грлисмо и љубисмо као нико на свету

васцелу ноћ под звездама,

васцелу ноћ

до праска и освитка

пурпур-зоре.

Могу се заборавити љубави

 на свилен-душецима,

љубави у хотелским собама

 на неким далеким морима,

 љубави у неким краљевским

и царским палачама,

али љубави

вођене на неком пласту сена,

на неком дивот-пропланку,

у неким вилин-горама

под пуним Месецом

 и ројевима звезданих јата,

никада се,

збиља,

заборавити неће!

 

Негде у банатским пољима

карпатских ветрова,

 на Све(то)видов-дан,

 лета 7524.

 

У оквиру обреда повезаних са култом предака затичемо једно јело присутно на свакој трпези. У питању је каша припремљена од разних житарица, претежно пшенице. Њу као једно од најуобичајнијих јела у животу земљорадника које и само зависи од богатства летине, уочавамо као основни дар прецима. Тиме се поје они који су заслужни за успех рода и култ предака се одржава живим. Ово одражава одлике зрневља да чува и обнавља живот .

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић