“…Попов не даје ближе одређење овога божанства. “Прове или Проно. Божанство поморанских Weneti-Словена, који су настањивали Ругију. Овај бог је после Световида био посматран као друго њихово највише божанство. Статуа посвећена Прови налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста, око којега су стајале преко хиљаде кипова са два или три лица, неки са још већим бројем. Испред овога божанства био је постављен олтар на коме су му приносили жртве“ (Kleine, 36-37).

Добровски овог словенског бога одређује као бога правде. “Прове, и Проно, код Вагријских Словена јесте бог Правде. Мени је он као словенско божанство сумњив, мада га Хелмолд помиње“ (Добров, 273). Фаминчин такође помиње Прову у групи божанстава западних Словена, позивајући се на изворе Хелмолда. У своме делу Хроника Хелмолд наводи како смо “тамо, међу старим дрвећем, видели свете храстове, који су били посвећени богу тога краја, Прови. Био је окружен двором и дрвећем“, додајући како је “Прова био бог земље Алденбуршке (Стар-Града), Сива богиња Полабљана, Радгост бог земље Ободрита“. Леже поставља провокативно питање “да ли у Хелмолдовом Провен-у треба видети Перуна?“. Најзад, “Пурувид можда има неке везе са Провеном“ (СМ, 63,132).

У ивањданској песми из збирке Милоша С. Милојевића налази се неколико стихова, који указују на постојање овога божанства, дакле, и као некакав његов траг код Срба: “Ивањско цвеће петровско, / … Петар га плете те плете / … Даје га силну Правиду, / Правида с крила на веће“. Судећи по томе што је овде реч о већу на које Правид баца цвеће, може се закључити да имамо посла са силним богом Правде. Наводим и коментар самога приређивача збирке, наиме, како и данас у народу постоји сећање да је било “беликих и славних храмова: Световида, Праве, Радигоста, Триглава, Поревита, Рујевита“, иако нам Милојевић не даје никакве доказе за ову тврдњу (I, 105).

У цитираној песми “На силу удаја“ у којој вила удаје кћер за јунака Праводара, слутимо да је реч, можда, о богу Прави. “Туне Вила ћер удаје, / … Удаје је на далеко, / Преко мора, преко поља, / Преко гора и планина, / За јунака Праводара, / Праводара великога, / У том граду праводарском“. У трећој збирци налази се и песма “Праве и Русалке“ из Копаоника: “Бани бане Бањанину, / Ти велики Праводаре! / У тебе су све правице, / Све правице слободице“. Праводар – бог Права, који је у српској митолошкој редакцији добио име Праводар, дарује Правду. Правда је и другим песмама портретиран као бог који се одликује снагом, сасвим близак по структури врховном божанству. Шта ради ђаче самоуче у већ наведеном детаљу песме? “Оно чита књиге цароставне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јараила слуге“. Правид и Јарило или Јаровид, иду заједно. Ако се присетимо сижеа песме у коме наилазимо на комплетан приказ свих божанстава српског пантеона, сусрешћемо се и са два имена за Правида: Права и Прова. “До нашега господара, / Господара Триглав бора, / И његова мила сина, / Мила сина Световида, / И његове силне браће, / Јаровита, Поревита, / Рановита, Радигоста, / Праве, Прове“. Дакле, уочавамо исти ранг и сродност поменутих “српских“ (- словенских) богова, који су у братском односу са Световидом, а од заједничког оца, створитеља – Триглава. И у песму у којој Радигост бог Правде симболизује, ипак, зимски, хтонски период, снагу силе, али и опасност за људе, разабиремо из песме познатог нам садржаја, у којој уочавамо како је Пољељица кћер Љеља и Ладе, док су њени девери два побратима: “Млади Давор, силен Ђурум, / Бели Перун, страшни Права“. Дакле, Права је “страшан“, насупрот “белом“ Перуну. Да су Световид и Права браћа јасно је из стига: “А девери Праве, Световиде“….“

Више о поменутој теми можете погледати на сајту “Свевлад“.
http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/petrovic_kulturacivilizacija.html