Има дана, има тренутака када кажем себи: стар сам већ, и уморан од света и живота; не могу више да се борим против зла и таме у свету; нека се млађи боре; ја сам се доста борио;  зло и тама су толико нарасли и ојачали у свету, тако да моја даљња борба против тога губи сваки смисао и сваку сврху.

Но, одмах потом следи жесток и оштар прекор из мог унутарњег бића и суштаства, прекор који ме у трену враћа у животну и божанску равнотежу, прекор који ме намах враћа у првобитно стање мојега слободољубивог и ратничког духа, духа који не пристаје на задат живот, духа који каже: нема предаје!

Заиста, нема предаје, нема одступања, нема бекства!

Све док бивамо и јесмо, ма какви год били и ма колико год година имали: нема предаје, нема одступања, нема бекства, јер се и нема камо побећи!

Камо год да побегнем чекају ме ови исти задаци и, све док их не обавим онако како ваља, нећу моћи да се развијам нити у духу и свести да узрастам.

Мој свет, моја судбина и моји задаци су управо овде где јесам, овде и сада, на овој светој земљи и у овом тренутку вечности.

Рећи: ја сам одвећ стар и уморан од света и живота – јесте кукавичлук, јесте предаја и издајство!

Довољан је само један једини поглед на све оне који су ми мили и драги, на све оне које љубим и који ме љубе, па да се пред собом, Творцем и Васељеном постодим својих речи, својега кукавичлука и своје слабости, те стога клицам попут древних Сварогових ратника светлости:

НЕМА ПРЕДАЈЕ, НЕМА ПРЕДАЈЕ НИТИ У ОВОМ НИТИ У БИЛО КОЈЕМ СВЕТУ! 

Веровао сам! И знао сам!
Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости, 
Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности; 
они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива 
и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна, 
за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.
Веровао сам! И знао сам! 
Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка, 
да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.
Веровао сам! И знао сам! 
Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!
Веровао сам! И знао сам! 
Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости. 
Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје 
тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.
Веровао сам! И знао сам! 
Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима 
творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле, 
Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!

На Светим водама Словенског Истера,
у сутон вечерњи, 30. рујна, 7520. года.

Страх ме је тишине. Безгласја мог рода.
Мука Србије.
Страх ме је где су мртви гласнији, куражнији, грлатији од живих.

Страх ме је од живих што страхују од неизговорене речи, од помисли на реч, од могућности да им се отме и проговори мимо њих, да их прене и поплаши глас себе самих…
Страх ме је нескривене тишине у човеку, хвалисања кукавичјом ћутњом, барјактарења ништавилом, жеље да се у њему сконча, ћутке, да се не прочује где су неизговорене речи растргле трупло бившег човека.

Постали смо народ тишине.
Не оне тишине хиландарских ноћи што благовесно приповеда већ онакве у којој смо ради проказати себе да смо хтели рећи нешто али смо се преплашили да би нас реч поново могла учинити људима, а чему то кад смо човеку у себи већ дали све помене па трајемо још само као нечитки споменици под којима у проклетој тишини почива човек.

Страх ме је колико пристајања се увукло у нас. Пристајање на све осим на живот, глас, понос, пркос, борбу, пораз…
И пораз је победа ако не поразиш самога себе.
Ако над својим идеалима, жељама, хтењима, принципима, радовањима…не стојиш као над пленом, харачем, данком у сопственој крви.

И пораз је победа ако не гониш реч као рањену ловину страхујући да нећеш стићи да је дотучеш пре него што је хајкачи чују…
Пре него се одаш да си човек. Да си то некада био али си пристао да најгори постану најбољи верујући да у сваком лошему има нечег добра.
Нема! Никад га било није. Не може суво и труло дрво да олиста. Нема доброга у лошем, само лошег који си прихватио за добро бежећи у хладовину голих грана…

Страх ме је тишине коју смо подвели несојима да њоме галаме, да нас песниче сопственом ћутњом, да нам прете нашим гласом, да нас презиру колико тишином личимо на њих.

Презриво нас воле јер смо обрасли у страх ко камен у маховину.
Презриво нас воле јер смо их ћутањем растеретили мржње према свему што јесу, исповедамо њихове грехе ко своје, гадимо се помисли да смо другачији, ваљанији, јер лакше је бити тајац у мору тишине неголи глас- грудобран њиховим махнитим урлицима.

Страхујемо од гнева нељуди молећи се Богу да нас не опазе у гомили ућутканих, а бежимо од Господа кад милошћу својом погледа на нас да ко не види како се радујемо Творцу више него уништитељима.

Верујемо у Бога а не верујемо у себе. Верујемо ли онда у Бога..?
Чезнемо за гласом разума а запушимо уши док не умине.
Презиремо издају а волимо лаж како ће наша васкрснућа бити уткана у њу.

Иконе су нам веће од зидова а вера у њих мања од ексера на којима висе.
Гнушамо се злих а саплићемо добре да нас фукара не прозову за њихове јатаке.
Вапијемо за слободом а раскомотили смо се у ропству.
Певамо о правди пијаној и бахатој неправди док нам разгрће огњишта ко мусави бирцуз и гура бакшиш у разјапљене чељусти.

Волимо Србију колико и кад нам затреба, ни близу ономе колико она воли нас, а овакви јој не требамо, али воли…

Кажњавамо се ћутњом, лакше је него наградити се речју.
Реч је међаш између човека и роба, лакше је, ваљда, робовати олошу а сањати о пространствима слободне речи, иако је ту, на дохват руке, на ехо од речи, на корак који је боље не учинити јер више не знамо шта бисмо сами са собом кад већ они добрано знају шта ће с нама без нас.
Корисније је у потаји презирати битанге неголи јавно волети себе.
Нису нас они на превару убедили како не вредимо ничему већ смо једва чекали “месију” да нас растерети бремена душе и примисли да ваљамо чему.

Лакше је некако бити “човек” с празнином у грудима, јел да?!
Лакши је човек, ко опушак на ветру…
Лакше је веровати да од једног не зависи ништа, па ето мора једнаких што се лупа о хриди смисла постојања.
Лакше је с гађењем слушати њихову лаж неголи с поносом веровати у своју истину.

Све је постало некако лакше…
Лакше се живот поднесе кад се убедиш да га ваља подносити а не живети.
Лакше је веровати да је свака тишина благовесна, баш као и свака ноћ богојављенска…

Где људи ћуте Бог се не јавља.
Где се преко главе огрнемо мраком залуду је чекати зору.

Где ћутимо глас нас неће чекати ко свезано говедо.

Где лоше прихватамо за нужно зло- само зло је нужно…

Где живимо у страху од себе- њима смо подигли задужбине довека…

Страх ме је тишине. Безгласја мог народа. Страх ме је немога потомства које ће имати превише речи да приповеда о нашој кукавичјој ћутњи…

Извор: ИСКРА

Слика горе: Михаило Меденица

Одавно се питам: зашто србски сајтови, портали и блогови, зашто србске интернет телевизије испод својих текстова и емисија објављују србомрзачке коментаре, и тиме само кваре и погане све оно дивотно што осмисле, створе и уреде?!

Напросто, уредници и администратори морају одмах да бришу све такве бесловесне, идиотске и кретенске коментаре који, уистини, и нису никакви сувисли коментари, већ бљувотине србомрзачке некултурне и неписмене фукаре.

Уколико власници, уредници и сарадници родољубивих србских портала, сајтова и телевизија не заузму СРБСКИ СТАВ, онда ће и сами, свесно или несвесно, да саучествују у ругању и пљувању по Србству заједно са бесловесном руљом и фукаром која сем мржње према Србству ничега сувислог и паметног нема.

И још нешто.

Сви сувисли коментари на србским медијима – АКО СУ, УИСТИНИ, СРБСКИ! – морају бити писани србском азбуком, а не рогатом србомрзачком ватиканском латинштином, зато што су – по природи и суштини својој – сви ти медији и иначе намењени пробуђеним, самосвесним и самобитним Србима и Србкињама, а не некаквом изроду, олошу и шљаму што кипти и пенуша од србомржње!

Не знам како се ви осећате, али ја се веома лоше осећам када на србским родољубивим медијима, испод текста или видео записа освешћеног и самобитног Србина или освешћене и самобитне Србкиње, наиђем на бљувотине у виду коментара неког србомрзачког репоње и, то још писане одвратном, „рогатом“ или „ћелавом“ латинштином.

Власници, уредници и администратори таквих србских родољубивих медија имају две могућности: или да бришу само те србомрзачке бљувотине, или, пак, да посве укину било какве коментаре!

Овако само трујемо и поганимо све оно што нам је свето, битно и сушто!

(Ово што овде писах проследите свим својим пријатељима који руководе србским родољубивим медијима.)

Ко су Бели Срби и Беле Србкиње?

То су они Срби и Србкиње који су Трипут Рођени.

Рођени по Крви; рођени по Души; рођени по Духу и Свести.

Такви обитавају на Три Ступња, на Три Разине Присуства повезујући Три Света Божјега Стварања: Свет Људи, Свет Вила и Вилењака и Свет Божанстава – Богова и Богиња.

(Свет Вила и Вилењака јесте – по мојему осећању, виђењу и схватању – Свет БлагоВесника илити Свет Женских и Мушких Чувара и Водича које древни песници називаху Музама, а хришћани Анђелима.)

Срби и Србкиње који имају Србску Крв, Србску Душу и Србски Дух-Свест јесу Бели Срби и Беле Србкиње.

Такви се Срби и Србкиње увек и безусловно жртвују за Племе и Род, не размишљајући, притом, ни о каквој награди за своје жртве, за своја дела и своје подвиге.

Они су Аватари Србства већ у овоме трену вечности, већ у овоме животном току.

Не кажем: да ЋЕ БИТИ, већ кажем: да ВЕЋ ЈЕСУ!

Пре него што ће доћи у овај свет, Душе таквих Срба и Србкиња дуго су се у Оностраном Пространству припремале за ово садање рођење, рођење у Србству.

Прошле су у Оностраном Пространству највише школе за Аватаре, школе које ведски ури називају Звезданим Посвећењем, Космичким Мистеријама илити Тајнама о Животу, Смрти, и, Поновном Рођењу.

Подразумева се да су такви веома ретки, да се ретко оваплоћују и рађају међу Србством, али њихова Дејства су чудесна, немерљива, неспознатљива и, надасве,  превазилазе сва дејства људи овога света.

Подвизи и дела таквих Срба и Србкиња остају заувек записана у Светлосној Књизи Звезданог Рода, у Акаши Белога Србства.

А по одласку са овога света они настављају и даље, невидљиво и посредно, да Дејствују за Србство из Оностране Сушти Етра.

Бели Срби су одувек знали, да је јудео-кршћанство, једнако као и ислам, религија наших заклетих душмана, оних против којих већ тисућама година ратујемо.

Сви наши душмани и врази јесу или јудео-кршћани или муслимани!

Против нас су вазда и навек ратовали здружени јудео-кршћани и муслимани, здружени у злочиначком науму и подухвату до коначног истребљења Белога Србства.

Сваки Бели Србин бива свестан, још на рођењу, да само онда може бити будан, самосвестан, самобитан и самосвојан Бели Србин – Бели Србин који се вазноси и узраста у Духу Стварања – кад није ни правоверац, ни католик, ни муслиман, већ једино РодоВерац.

ЛИРИКА ЉУБАВИ КОЈА НИКАДА НЕ УМИРЕ

Ја се живо надам да си здрав и покретан, поскочим покаткад до Српског Журнала и видим да је све у реду и да све тече устаљеним током. И то ме умири, да негде постоји једна благодатна и лепа, мирна Стварност!!! – Твојом руком вођена.

Ово је почетак писма што ми ноћас пристиже од Вере Розалије, једне дивотне, ретко племените, самосвесне и продуховљене Човечице – Беле Србкиње, а све су Беле Србкиње, одувек и заувек, бивале Драгуљ Србства, Дијамант Србства.

Многи од нас нису ни свесни колико је само пута у нашој тисућлетној, еонској повесници и паметарници Бела Србкиња спашавала наш Звездани Род!

Отуда, од ране младости, сваку Белу Србкињу видим и осећам као Белу Богињу која се несебично жртвује за Свој Род, за Своје Племе, за Своје Јато.

Веру Розалију сам упознао пре годину дана, а чини ми се као да се познајемо већ тисућлећима и еонима из многих наших заједничких животних токова а на пропутовањима кроз несагледна сазвежђа и звездана јата.

Никада нећу заборавити онај дан дружења с Вером Розалијом и Драганом Пеловићем, песником чаробњаком, у башти једне србске кафане на Булевару краља Александра недалеко од Вуковог споменика.

Провели смо заједно неколико предивних часова, а имао сам осећај као да пролазе векови и светови нашег заједничког постојања.

Мени је од детета (будући да сам песник-вилењак) бивао довољан само један једини сусрет, само један једини тренутак вечности, да бих открио, осетио, сагледао и препознао нечију душу.

И, не само душу, већ свеколико његово биће, бивство и суштаство.

То ми се догодило и онога дана у дружењу с Вером и Драганом.

Заиста, ми не живимо само у себи, у свом бићу, бивству и суштаству, већ и у бићима, бивствима и суштаствима својих ближњих, свих оних који су нам мили и драги.

Јер, сви они који су нам мили и драги – чине нас!

Они су ми, као што смо и ми – они!

Надахнуте, искрене, чисте и топле речи с почетка Вериног писма, мене, уистини, чине још јачим, снажнијим, самопоузданијим и, надасве, још одговорнијим, пред Родом и Васељеном!

(На левој обали Истера, лета 7527, месеца шумопада, дана двадесет и четвртог.)