Category: All

Драган Симовић: СЛЕДИТЕ СВОЈ УНУТАРЊИ ПУТ КА ЛЕПОТИ И ЉУБАВИ!


ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА
СВОМ ЗВЕЗДАНОМ РОДУ
Резултат слика за песник драган симовић, слике

Слику спољнога света, дух времена у спољноме свету не стварају пробуђени и освешћени – будући да су они одувек мањина – већ космички паразити и рептили преко светине и руље бесловесних робова, преко стада, чопора и крда за кланицу.

За стварање слике света, за обликовање духа времена у свету, космички паразити и рептили користе моћну пропагандну машинерију.

Преко својих корисних будала, јадних и бедних људских душа, рептилија намеће моду и трендеове на свим пољима, од креација у облачењу до разних образаца и правила на свим културним и друштвеним пољима.

Сви модни креатори су, у просеку, рептилски кретени и дебили који раде по диктату паразита и рептила. Нема ту никаквих њихових изума и креација, већ они дословце и слепо следе рептилске дикатате за кретенизацију и дебелизацију људског рода.

Све што је у моди, то су, без сумње, образци и норме паразита и рептила са једном једином сврхом: да би од људи створили корисне идиоте, кретене и дебиле који ће од јутра до сутра да ринтају за невидљиве господаре-робовласнике, а за сву  ту своју муку и невољу добиће тек бедну напојницу у виду дневнице.

Све што је у моди, то нам поробљава ум, дух и свест, и чини нас бесловесним робљем.

Све што је у моди, то је дебилија и рептилија.

Све што је у моди, то нас понижава до идиота и скота.

Бити у моди, бити у тренду, значи: бити стадо у рептилском тору, значи: бити овца или говедо за кланицу.

Ако пратите моду, модне трендове и крикове никада нећете бити своји на своме, никада нећете имати свој став, своје становиште, своје мишљење, свој поглед на свет.

Бићете тек једна безлична и безимена овца међу стадима оваца за кланицу.

Сви медији и сви креатори овога света пропагирају моду за идиоте, кретене и дебиле, за бесловесна крда и чопоре, за светину и руљу која не зна ни одакле је пошла ни камо је кренула.

Будите своји на своме, будите оно што већ јесте, будите онаквима каквима су вас створили Творац и Васељена, ваши велики преци и ваша светла суштаства из вишњих светова!

Немојте се угледати на бесловесну светину и руљу, на идиоте и кретене, већ на Живога Бога у себи!

Разликујте се од свих и, следите свој унутарњи пут ка Лепоти и Љубави с ону страну свих омаја, илузија и опсена!

Драган Симовић: Ведање уз ватру – Вилењакова силница-соколница (видео)


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Једне вечери, седећи уз ватру у једној пећини, док је напољу севало, грмило и пуцало (а то се догодило на измаку лета, једне године не знам које, негде у старовлашким брдима, понад горских стена и слапова, водопада и букова), пожелео сам да своје свеколико ведско и вилењачко искуство сажмем, да га што је могуће више згуснем у једну праискону, ведску и вилењачку силницу – мантру.

Био сам у неком чудном стању песничког и ведског надахнућа, у тајинственом стању које није од овога света, у дубоком скоро оностраном тиховању, те сам почео да певушим нешто што ми је само долазило из дубина Оностраног и Заумног, из Ведске Акаше.

Певушио сам силницу – мантру на самогласнике (будући да је сваки самогласник заумно и онострано повезан са одређеном чакром, како на нашем видиљивом-физичком телу, тако и на нашим невидљивим телима), а онда сам све дубље и дубље залазио у онострана пространства своје бити и сушти, будећи притом сећања на своја блиска и далека овострана и оностра звездана путовања кроз своје многе и различне животне токове – инкаранације.

Моја је првобитна замисао била, да ову ведску силницу, да ово вилењачко мантрање преточим у видео запис, у некакав кратак документарни, песничко-уметнички филм, но, будући да сам сам снимао, телефон (а ја баш и нисам вичан таквом снимању), разорачан, бацио сам тај телефон негде међу старе књиге и рукописе и, наравно, заборавио на све то.

Био сам посве сметнуо с ума да сам то икада и радио.

И, гле чуда!

Ноћас је мој син – не знам како! – дошао до тог снимка са телефона, преузео га, издвојивши само звучни запис, будући да је видео запис веома лош, скоро безвредан, и проследио ми.

Кад сам пажљиво одслушао звучни запис, осетио сам, у трену, да је саобразан са духом моје ведске и вилењачке поетике, и,  пожелевши да га с вама поделим, замолио сам Марка Старог Словена, да уради видео клип који је пред вама.

НАПОМЕНА

Свакако ћете одмах осетити, да овде, у овом ведању-мантрању, има и елемената праисконог (првобитног) космичког шаманизма, те обредног (ритуалног) ратничког плеса око живе ветре а уз пратњу муња и громова, што нас, све то, на један тајинствен и онострани начин, повезује са дејствима и енергијама бога Перуна.

 

https://www.youtube.com/watch?v=2Rqxk9xFQzM&t=11s

ВЕЧИТИ ЖУБОР РУЖИНЕ ВОДЕ – Љиљана Браловић


Srpska-vojska-prvi-svetski-rat-670x447.jpg

Целе Шумадије душа
У редове крстача пала,
А преко дрине згуснула се тмуша
Од големе туге, од вековних зала.

Судбина нам је чемером честа, пречеста:
Куманово – дванаеста,
Брегалница – тринаеста,
Па трећа још веће несрећа
-девесточетрнаеста!

Са питомих пашњака,
Из родом замодрелих воћњака,
Са поморавских бременитих њива,
Распети у добу
Између већ премореног оца
И тек замлеченог сина
Изабрали да им слобода буде судбина
Шумадинци другога позива
Корачају диљем босанских планина
Све корак по корак…

Од благословено отежалих сељанки,
Од несаницом испијених мајки,
Оделила их Дрина,
Што носи исконски задах смрти горак.

Две обале Дрине – два губилишта,
Шумадијска другог позива Босном јуриша,
Пљушти смртоносних куршума киша,
Зује гелери ко ројне пчеле,
Челик коси људе, сакати јеле,
Спустило се небо, несрећу сакрива,
Дрина вода јечи као да је жива,
Вртложи, пени и ране умива.

И платише данак крвавој слободи,
Овде сусташе његови кораци,
Осташе заувек на Ружиној води
-опет над Шумадијом црни барјаци.

Тихује Ружина вода,
Гробница српског цвећа.
Чесма при Јавор гори
Тугу жубори,
Трепери лишће столетног дрвећа.
И нема кајања, и нема опрсштања
У овом поднебесном храму страдања.

Над тишином стражаре само крстови
Ко људи распети
У земљу уковани
И с њом срасли још од памтивека.

И нема крика,
И нема лелека,
Само кроз њих шуми жубор
Наших река
И у њима таласа Шумадија горовита,
И шапат зрелог моравског жита
И мирис Србије разлива се плах
А по омлађеним четинарима
Тиња
Прадедова наших топао дах.

И целе Шумадије душа
У колоне крстача стала,
А с обе стране Дрине
Згуснула се тмуша
Од вековне туге
И од нових зала.

( А ОНДА ДОЂЕ НЕКИ НИКОГОВИЋ И ПОПИША СЕ НА КОСТИ ЈУНАКА)

„Наша елегија“ – Милош Црњански


Seobe.jpg

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња, смрт и презрење.

 

Владимир Шибалић – РЈАЗАЊСКА ХАРФА (ЈЕСЕЊИНУ III)


46043803_797338120607311_1135223000941985792_n.jpg

Умилни се стих кроз шуму брезову
Расуо да рекне: Заборављен није!
Приповеда још се у Константинову:
У Москви је, рецитује, туче се, и пије…

А нико се тамо не запита тихо:
Какве ли га боли начинише таквим?
Ех, како је знао миловати стихом,
Тако савршеним, искреним, и лаким!

Он верова тако и у правду неку
Што црвени барјак лажно носио је.
Опусте му село, исушише реку,
И срушише му о повратку сне.

Рјазања је харфу славило женско срце,
Говорио он је строфе к’о да љуби.
И онај фински нож што су му усред туче
Даровали у срце, ипак му не пресуди.

https://hajducija.blogspot.com/

НЕКА ЖИВИ… – А. Г.


11040217_906479132730278_1905588302_n

Нека живи брука и срамота
Да ли смо достојни овог живота?
Или да неко пита Господа Бога
Јесмо ли достојни и оног загробнога?
Нека живи нискост, понижење
Нас не чека небеско спасење
Јер смо грешни, да прости Бог
К’о да смо на Њега бацали камење
Нека живи туђа слава, луда глава
Да нас однесе вихор ништавила и заборава
Па се ти питај брате, воли ли он да нас мучи
Будућност неизвесну жели а из повести ништа не научи.
Нека живи наш образ и наш доказ
Да победу претварамо у пораз
Још у лице смеју се крвници
Откад су то поражени победници?!
Живите и ви, моји драги Срби
Ко мари за реке и мора крви
Што су ђедови некоћ пролили
Учиће се нова повест: Ми смо њих нападали!
Не клоните, браћо, и не спуштајте главу
Но у срцима носите стару ватру и вечну славу
Ал и тако понесите бруку и срамоту
Да нам деца сутра кажу: Нама куку! Очеви нам се посрали по животу.

Драган Симовић: Путуј светом као сунчев зрак!


Сродна слика

Путуј светом као сунчев зрак!

Не качи се и не везуј за свет, већ само обављај своје дужности и задатке у свету.

Чувај од света своју лепоту и дивоту, чувај од света своју љубав и част.

Што мање боравиш у свету, све више биваш свој.

У свету влада општа смутња и пометња, заглушујућа бука и галама; у свету сви ратују против свих до истребљења и самоуништења.

Буди свој и, стварај властити свет, свет који ће истовремено бити и тако близу и тако далеко од овога света.

Јер, све што тражиш у свету, већ имаш, само што још не знаш да имаш!

Оно што је најлепше, надивотније и најплеменитије – већ имаш у себи, само се потруди да октријеш: да већ имаш у себи!

Плава гробница – Милутин Бојић


CAM00733.jpg
 
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
 
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
 
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
 
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
 
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута
 
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
 
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
 
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
 
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
 
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
 
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
 
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
 
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
 
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
 
Плава гробница, то морско плаветнило у коме су србски војници пронашли свој вечни мир је свето место на које сваки Србин треба да оде и дубоко се поклони.
 
Благодаримо им за слободу у којој данас живимо!

Словенка Марић – МОЈ БРАТ ПАС


file-20180212-58348-7huv6f.jpeg

(По белешци међу људима надостојног)

Ноћас су убили
мог брата пса,
тек онако,
због весеља,
рашта ли.
Звони ми се
за господство ума
и поредак ствари,
до зоре
завија сам на Месец
за обојицу,
љубави моја.
Да је друкчије било,
да нас заменише
пречисти суци,
радости моја,
богохулно
два пута бих умро.
Други пут
због туге псеће,
милости моја,
под звездом
кад ми се огласи
сама и потоња.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Драган Симовић: Вилењакова молитва у праскозорје


Резултат слика за сунчеви заласци, слике

Отвори се према Васиони,

 отвори се према Животу,

 отвори се према Љубави!

Удиши Васиону,

 удиши Планете, Звезде и Сунца,

 удиши Бит и Сушт,

 удиши Живот који нема ни Почетка ни Свршетка,

удиши Љубав већу од свих светова

и јачу од најцрњих смрти.

Буди Језгро Звезданих Јата!

 буди Пупак и Срце Стварања!

буди Отац и Мајка Све Бити и Сушти!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни