„Уз лаковерност, главна српска мана је малодушност те одговарајућа спремност да се ‘од свега дижу руке.’ Ипак, и када изјављује да је постао себичан, да ‘од сада мисли само на себе’, да ‘пара врти где сврдло не може’, када тврди да је усвојио западњачки, либералистички став спрам живота- Србин то чини бесно, из најцрњег разочарања и очајања, тражећи заправо од саговорника ОХРАБРЕЊЕ ДА БУДЕ ОНО ШТО ДОИСТА ЈЕСТЕ, ДОСТОЈАН СРБСКЕ ТРАДИЦИЈЕ. Дакле, увек је спреман да се врати сопству. Само му треба пружити руку. И то је висока, света дужност патриотских политичких организација; показати делима да нико међу нама НИЈЕ САМ и да смо сви везани невидљивим спрегама саборности и солидарности, Традиције и заједништва у успоменама и надама. Сви: Ми, они којих више нема и они којих још нема.“ ( Учитељ Идеје, Драгош Калајић~ „Издаја се не исплати“, 2004. )

Осећање кривице има дубоке корене у бићу већине Срба.

То притајено, подмукло, потуљено и прикривено осећање кривице спутава и осујећује скоро сваког Србина.

Због тог прикривеног осећања кривице, ми Срби, ево, већ вековима, и јесмо губитници на свим пољима бивања и бивствовања.

Одакле нама Србима осећање кривице?

Заиста, нема га у нашим генима, нема га у нашем днк, нема га у нашем светлосном запису, а, ипак, однекуд га има у нама!

Осећање кривице у нас је усађено са примањем хришћанства.

Ми смо погрешно и прихватили и протумачили ову туђинску религију, чиме смо сами себе урнисали за многе векове.

Туђинске религије и туђинске идеологије посве су нас слудиле, како понаособ тако и као народ.

Због тога ми више нисмо своји на својему; због тога ми немамо своју поетику, немамо свој поглед на свет, немамо своју србску вертикалу, немамо своју србску духовност и уметност.

У нас је све туђинско, па смо, на концу, и самима себи постали највећим туђинцима.

Његош је један од највећих ведсрбских песника, који је својим песничким и божанским бићем осећао и схватао одакле долазе све србске невоље.

Горски вијенац и Луча микрокозма јесу најузвишенија песничка и духовна дела; божанска дела која би сваки расни Србин ваљало да чита као ведсрбске божанске објаве.

Од покрштавања, од примања кршћанства, нема узвишенијег, нема духовнијег ведсрбског певања од Горског вијенца и Луче микрокозме.

Његош није, како многи мисле, јудео-хришћански, грчко-православни поглед на свет; не! – то је духовност и мудрост ведских Срба – Срба Стриборјана, Срба ПраАријеваца!

Његош је спасао Србство од јудео-кршћанског нихилизма!

Само захваљујући Његошу, Срби су сачували свој праискони ведски ратнички дух!

Без Његоша и србске епске поезије, Срба одавно не би нигде било.

Посве би их урнисао јудео-кршћански башмебригизам и нихилизам.

Читао сам многе студије, многе књиге о Његошу, и могу да кажем, да нико од тих књижевних историчара и списатеља није препознао и схватио Његоша.

Нико од тих силних књигописаца није у Његошу препознао ведског Србина, Србина Аријевца!

Ни Горски вијенац ни Луча микрокозма нису дела једног хришћанина, већ су то песничка чуда ВедСрбина, Србина Стриборјанина.

Сваки онај Србин, који жели да се излечи од јудеохришћанског осећања кривице, нека пажљиво и посвећенички чита Његоша!