Category: All
Драган Симовић: Верујем у Љубав, Лепоту, Доброту и у Србство – заиста, верујем!
Желим да видим неке нове Србе и Србкиње како побеђују на свим пољима.
На свим пољима и свим ступњевима као и у свим животним токовима и пространствима.
Да их видим у свој светлости србског стваралачког духа, да их видим озарене лепотом наднаравном, лепотом која није од овога света.
Да гледам самосвесне, самородне и самобитне Србе и Србкиње.
Срби су народ најлепши, најмудрији, најплеменитији и најузвишенији, народ мимо све ине народе и родове, народ сушт, битан и надмоћан.
Срби су рођени за господство, за дела самосвојног духа стварања, за дела која превазилазе и надилазе све вештаствене, појавне и видљиве светове.
Србин – то је господин витешкога духа; Србкиња – то је госпа богињи Лади налик!
Нека сваки Србин буде Сварогов свети ратник, и нека свака Србкиња буде дивотна богиња Лада!
Нека су дични, вечни и благословени сви свети и посвећени, сви племенити, узвишени и божанствени Срби и Србкиње!
Верујем у Љубав, Лепоту, Доброту и у Србство, заиста верујем!
Драган Симовић: Колико је векова иза нас, толико је и снаге у нама!
Овако пева Песник Белих Срба
Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!
Огњеслав Костовић Степановић
Србин коме је цео свет захвалан на ИЗУМИМА које није хтео да преда Западу
Србин по националности, пореклом из Новог Бечеја, Огњеслав Костовић Степановић рођен је у Аустрији 1851. године. Школовао се у Мађарској, а касније се преселио у Русију. Припадао је имућној српској трговачкој породици, а говорио је српски, мађарски, немачки и француски језик. Руси га и данас сматрају „Краљем проналазача„.
Огњеслав и његов брат били су подизани у православном духу, а три сестре у католичком јер им је мајка била те вероисповести. Костовић је веома држао до вере и традиције и до краја живота је обележавао крсну славу, што је Русе чудило јер за тај обичај нису знали. Сваког Никољдана у његовом дому окупљали су се бројни гости, а међу њима и Огњеславов најближи пријатељ – славни научник Мендељејев.
Док је живео у Мађарској управљао је очевим бродом за вучу шлепова са житом. Пловећи тако по лепом плавом Дунаву дошао на идеју о чамцу-риби који би носио осморо људи могао да буде под водом чак 20 часова. Обратио се руском царевићу Александру Александровичу, али није имао успеха. Није желео да им открије све своје замисли и Русија је прекинула преговоре.
Огњеслав је онда на неко време дигао руке од воде и позабавио се ваздухом.
Конструисао је ваздушни брод, односно дирижабл „Русија“ и то две деценије пре немачког грофа Фердинанда Цепелина.
Сви постојећи материјали му нису одговарали, па је 1879. године Огњеслав Костовић изумео „арборит“. Први вештачки, синтетички материјал био је нека врста шпер-плоче. У својој фабрици у Петрограду српски научник је правио кофере, чамце, понтонске мостове, али и делове за своје изуме.
Направио је бензински мотор, на водено хлађење и електрично паљење и када му је 1888. године сасвим мало фалило да заврши овај пројекат, нестало му је новца. „Русија“ је остала у складишту, а после суровог невремена и пожара Костовићев ваздушни брод претрпео је озбиљну штету. Надао се да ће подићи дирижабл у ваздух, али Министарство војске Русије одбило је захтев да откупе његов изум дугачак 60 и пречника 12 метара… Иако је његове замисли остварио славни немачки гроф, на више места се наводи да је Костовић проналазач првог ваздушног брода.
Године 1911. Огњеслав Костовић је направио први летећи чамац – хидроавион.
Блистави проналазач из Новог Бечеја
Међу многобројним проналасцима овог научника налази се и аеронаутичка телеграф-емисиона станица, као и идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова, али и више типова гњурачких одела. Неки његови значајнији радови били су везани за војне потребе, па су остали у тајности.
Остаће упамћен као наш први балониста – први Србин који је сам конструисао балон и њиме летео.
Када је 1916. године преминуо у Петрограду, новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову судбину и научни подвиг„.
https://osetisrbiju.rs/ognjeslav-kostovic/
Драган Симовић: ВЕЧНО СТВАРАЊЕ ИРИЈА
ЛИРИКА ВЕЧНЕ ЉУБАВИ
Замолише ме пријатељи, да им опишем или осликам своје виђење Ирија, и, ево, то управо покушавам…
Има мноштво светова и подсветова Ирија; има упоредних, горњих и доњих Ирија; има Ирија овостраних и оностраних.
Наш Ириј – Ириј у који ћемо једном ући – не ствара Творац, не стварају га ни наша Бела Божанства, већ га ми сами стварамо, без престанка и предаха, из живота у живот, кроз све животне токове и светове, кроз сва времена и пространста, све док не створимо Ириј по себи, спрам себе, и, за себе.
Да бисмо ушли у Ириј – морамо сами створити Ириј!
Ириј није Земља Дембелија, како то неки умишљају, већ Свет Савршеног Стварања.
Највећи задаци и подвизи очекују нас управо у Ирију.
Ириј је непрестано Стварање Љубави, Лепоте и Доброте.
У Златном Свароговом Ирију – по мојему виђењу – обитавају Светле Душе које из Себе и Собом без престанка исијавају Љубав, Лепоту и Доброту што потом запљускује и озарује све овостране и оностране светове.
Из Златног Свароговог Ирија струји Љубав, Самилост, Лепота и Доброта Вечног Живота.
То је Она Невидљива илити Унутарња Светлост о којој говоре древни ведски посвећеници; Светлост која се не види овостраним чулима, али се унутарњим чулима и види и осећа.
Ириј у који ћемо једном ући, стварамо управо овде и сада, у овом трену вечности!
Стварамо мислима, осећањима, речима и делима; стварамо кад маштамо, размишљамо и сневамо; стварамо у сну и на јави; стварамо и кад нисмо свесни да стварамо!
Милан Живковић: Рамови слика живота су променљива категорија
Желидраг Никчевић: Црногорци, ако вас још има, молите се за Русију
Замислите следећи развој догађаја. Чули сте да негдје у далекој провинцији имате сиромашног рођака, са свих страна окруженог непријатељима. Нисте се никад упознали, али је он по свему судећи веома храбар – јуначки се бори да од грабљивица сачува свој скромни дом. И честит је, кажу – не продаје вјеру за вечеру, иако постоје озбиљне понуде.
Једнога дана, притиснут невољама, тај рођак одлучио је да од вас затражи помоћ, јер никог ближег нема – таква је ситуација… И у вашој кући има гладних уста, и ви често ратујете, али одговарате на братски позив издалека: шаљете му храну, новац и оружје. С напором, али од срца, прилично редовно. Књиге, иконе… Лакше ће да преживи, да се одбрани, и кућу мало да поправи. Поред тога, заступате га гдје год је то могуће, упозоравајући нападаче да ваш рођак није баш сирак тужни без иђе икога. Његова ситуација је временом постала нешто боља, не много, али ипак…
У суровом окружењу свака подршка је драгоцјена. И у души је некако топлије. Не очекујете, наравно, никакву специјалну захвалност, не захтијевате за себе посебну част и поштовање – то би било веома себично и лицемјерно. Ви само испуњавате своју хришћанску и братску дужност, онолико колико можете, жалећи што околности нису срећније.
И тако пролазе године, па деценије. Вјекови… И онда, једнога дана, од потомака тог храброг и честитог рођака стиже вам следећа порука: „Кад ћеш нас већ једном оставити на миру, проклети империјалисто? Нисмо ми никакви рођаци, не знамо ни ко си ни зашто нам се јављаш! И одакле ти уопште право да нас помињеш? Твоја нам подршка не треба – само нас уваљујеш у невоље. Имамо ми овдје друге пријатеље, моћне, перспективне, искрене. Даље руке од нас, и заборави да смо…“
Па добро, то је то, овдје се цитат прекида из објективних разлога. Зашто? Зато што осјећам неподношљиву срамоту и стид. Зато што сам и ја један од потомака тог храброг и честитог рођака из удаљене провинције. Одрастао сам на Кличеву поред Никшића, на потезу од Царевог моста до Манастира. Тим правцем се више од стотину година улази у наш Град; двије величанствене грађевине дочекују путнике намјернике. Оне су – лична карта Никшића. За људе који ту живе Царев мост и Манастир нису архитектонски подвизи и туристички симболи, него неодвојиви, понајљепши дио наше овоземаљске судбине. Наш свакодневни поглед, пулс и дах. Генерације пролазе, око Моста и Манастира људи раде, одмарају, дјеца ту одрастају, млади се забављају. Понеко се и Богу моли. То смо ми.
Царев мост и Манастир (тако Никшићани зову саборну цркву Св. Василија Острошког) саграђени су добротом, милосрђем и средствима царске Русије. На данашњи дан, 20. октобра 1894. године, књаз Никола је приликом свечаног освећења и пуштања у саобраћај моста овако завршио говор: „Е, ма сад, браћо, остаје нам да овој грађевини дамо име, али име једно достојно и њене величине и уложеног труда. Израз неки мали биће и остаће за вазда наше захвалности и љубави према великом добротвору нашем, ако назовемо овај мост, као што наређујем да се зове, Царев мост, у спомен цара Александра Трећег Романова. Да живе Црногорци који га саградише! Да живи цар којему се посвећује!“
Тако је говорио црногорски књаз. А данас, ево, накинђурени Монтенегрини шеткају поред Царевог моста и светог Манастира, и деру се на сав глас: „Ма кад је то нама Русија помогла? Никад ништа! Сиктер, Русијо! Санкције, него што!“
Како је то могуће? Одакле толика подлост, такав несојлук?
Не знам, и нећу да знам. Само кажем: Црногорци, ако вас још има, молите се за велики руски народ. За то да он васкрсне. Да буде моћан и чврст. Јер су моћ и снага руског народа – моћ и снага доброте и љубави. Која ће и вас заштитити и сачувати вас од сваке опасности и невоље. Молите се за Русију. Јер је Русија – живот.
(Извор: ИСКРА)
Драган Симовић: БИТ И СУШТ ЈЕЗИКА
Србски језик учим од када знам за себе.
И још увек га учим.
Сваког дана откривам неку нову реч, неко ново значење, неки нови и дубљи смисао већ познате речи.
Моја најдубља веза са боговима и прецима, са митом и предањем васпоставља се преко језика и речи.
Реч је биће, духовно и сушто.
Реч живи у песнику као што и песник живи у речи.
Зато су песници веома осетљиви на туђице, на речи-уљезе.
Тисућа ми звучи србски, а хиљада туђински.
Тајник ми звучи србски, а секретар туђински.
Тисак ми звучи србски, а штампа туђински.
(Јер, ако већ имамо отисак и златотисак, онда морамо имати и основу – тисак!)
Влаче или чакшире звуче ми србски, а панталоне туђински, скоро душмански – о, како је тврда и рогобатна ова туђинска реч!
Творница ми звучи србски, а фабрика туђински.
Крајолик ми звучи србски, а пејсаж туђински.
Смучке ми звуче србски, а скије туђински.
(Моји се горштачки преци никада нису скијали, већ вазда смучали!)
Изравно или непосредно звучи ми србски, а директно туђински.
Шутња ми звучи србски једнако као и ћутња.
Ја сам у родитељском дому напре чуо шутњу, па тек потом ћутњу. У својим песмама користим оба ова вида, у зависности од тога: да ли је шутња – шутња, или је ћутња – ћутња! Овде морам и да разјасним: шутња је дубока ћутња, а ћутња је плитка, површинска ћутња. Шутња је у дубини, шутња прожима унутарње биће, док је ћутња више у спољноме свету, некако при самој површини. Но, то је већ ствар осећања језика и речи. За песника није довољно само знање о језику и речи, но је много битније и суштије осећање језика и речи. Уистини, песник никад не би био песник, кад не би осећао биће језика и биће речи.
Упамтите: нема кроатизама илити хрватизама!
Све оне речи које незналице називају кроатизмима илити хрватизмима јесу, у бити, србизми, односно: праизворне ведсрбске речи!
Владан Пантелић: ЉУБАВ
Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда
О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Кад ти кроз груди тече река – Љубав
И кад имаш жарне очи од драгуља
Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна
Утихни шум одлучи ! И безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:
Творац Љ У Б А В Светлост Безкрај Вечност
Душа Знање Дух Свест Тело Мир Мудрост
Радост Захвалност Доброта Чистота Воља
Снага Лепота Песма Васкресење Стварање
Верица Стојиљковић: Кад срце стане
Кад стане срце – долази белина!
Стиже снежна, ледена тишина!
Кад стане срце – мисли се окамене
Сећања стижу из праисконе дубине!
Кад срце стане – слике тихо пролазе
Прате их речи тада изречене!
Кад срце стане и љубав терет постане,
Бездан се смеши и – чека те!
Кад срце стане – у Бога погледаш,
За разумевање га замолиш!
Кад срце стане – само љубав изађе!
Она не зна за правдања и доказе!
Кад срце стане – од несреће
И душа умре – да живи неће!
Љуштура тело се креће
Кроз ледену тишину!
Од праискона до данас- ништа не мину!
Верица Стојиљковић: СУНЦЕ МОГА НЕБА
Гледало је Сунце Земљу – љубав своју,
Како снева у тишини снове дивне меке.
Гледало је њене сне, како јаву живе.
А Земља – сневала је,
Вода изворе Светих планина и
Језера – Вила боравишта
И тополе танке и брезе што звонко шуме
У сенама храстова громних и
Шапат трава око њих и
Говор пчела и свитаца сјај.
И сневала је Земља дугу, у капи росној
И камен што пева таласу што стиже.
Гледало је Сунце и смешило се,
Љубави својој првој и
Сузе му миле оросиле лице.
Сневај мила, снове дивне, будићу те скоро,
Јутра једног плавог, да загрлим те најјаче!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Браво Песниче,
Рамови слика живота су променљива категорија…
првобитна заједница, робовласништво, феудализам, комунизам,
7 век п.н.е. , 14 век нове ере , 7527 година, рат, мир, …
Србија у миру , Србија у рату,
то су само рамови – оквири наших живота…
ми имамо снагу ствараоца…
ту се прави разлика…
битан је квалитет и садржај саме слике у тим силним рамовима….
ми морамо нашим одлукама и снагом стварања да се издигнемо
из свих тих временских замки и да вучемо паметне и мудре потезе
који нас воде ка вечности.
јер једино тамо нема никаква ограничења…
ни временских ни просторних …
зато свако везивање овде на нашој Гаји
даје само терете….
Свако Добро!