Category: All
Драгана Медић: Као дијете имала сам велику љубав према умјетности…
Драган Симовић: Сваког дана уздизати, славити и величати Србство!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Сваког дана уздизати, славити и величати Србство.
Сваког дана и сваког часа.
То ће бити наше клицање Нашим Белим Боговима, и Нашим Светим Прецима.
Пркосити, без престанка, западним скотовима, западној погани, западном вражјем накоту.
Клицањем јачамо и Себе и Србство.
Узносимо Дух, проширујемо Свест и Свесност.
На Западу су наши душмани и врази, крволоци и људождери.
И буквално људождери, и буквално они који једу људско месо!
Просечни Западњак је крволочна звер, људождер.
Морамо бити свесни тога, да на Западу бораве људождери.
Милиони људи диљем и широм земаљскога шара скапавају од глади и жеђи због западних људождера.
Њихов либерални капитализам је озакоњење канибализма!
Владари из сенке, космички паразити и гмазови, нису ништа друго доли канибали.
Њих штите и чувају све западне владе, све англосаксонске државе.
Запад је Сенка Словесног Света, Сенка Човечанства.
Да није западних људождера, Човечанство би већ тисућама година живело у благостању.
Све док на Земљи постоје западни људождери, Словесно Човечанство не може умно и духовно да напредује.
Сваког дана уздизати, славити и величати Србство.
Сваког дана и сваког часа.
Драган Симовић: Наша Првобитна Вера
Лирски записи
01
Срби су кроз векове највише страдали од јудео-хришћана.
За Србе су једно те исто ислам и јудео-хришћанство.
Србима су ближи будисти и таоисти од било којег јудео-хришћанског народа.
Наравно да под Србима подразумевам и Русе, будући да су Руси само Руси Срби.
Рим и Цариград за нас су једно те исто.
За нас је једно те исто источно и западно јудео-хришћанство.
И једни и други све чињаху на нашему вековном сатирању и затирању.
Ово је почетак свих почетака, ово је почетак нашег буђења и освешћивања.
Док то не освестимо, ми не можемо напред.
Напросто, не можемо!
Оно што су нам чинили ватикански језуити, то исто (само прикривено!) чињаху и грчки калуђери.
Јудео-хришћанство јесте јудео-хришћанство, свеједно да ли је источно или западно.
02
Никада ми не бисмо запали турскога робства, да нас пре тога јудео-хришћани не преполовише,
да не затрше многа племена наша.
Турци су били само последица страшних јудео-хришћанских погрома над Србима.
Док то не освестимо, ми не можемо ни напред ни навише.
Ми никуд не можемо све док тога не будемо свесни.
А управо тога морамо бити свесни, јер нас велики послови чекају у будућности.
03
Јудео-хришћанско православље нема никакве везе са Србством.
Наше је само ведсрбско ПравоСлавље.
То је наша Вера, то је наш Пут.
Јудео-хришћанско православље јесте вера оних који већ вековима
и тисућама година раде
на нашему сатирању и затирању.
Наша Вера јесте Знање звездане расе.
Знање наших галактичких предака.
Наша Вера, то је наш ген, наш светлосни запис, наша првобитна светлост,
наше посвећеништво, наше стваралаштво.
Све што тражимо напољу, у спољноме свету,
то је већ у нама, у нашем унутарњем бићу.
Драган Симовић: КЛИЦАЊЕ БОГОВИМА И ПРЕЦИМА – ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
И језик, баш као и свако сушто биће, има вертикалу.
Вертикалу има и свака реч.
Они који не осећају вертикалу језика и речи, не могу ни схватити временско и просторно значење језика и речи, значење језика и речи у безкрају и вечности.
Ових дана је пробудила, уздрмала и усталасала Србство и Србију песма-будилица, песма-клицалица Београдског синдиката и бањалучке етно групе Траг: ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
Да је Призрен древни србски град, свети и престони Душанов град, то знаду чак и они успавани Срби.
Но, хајде да откријемо и разјаснимо вертикалу, дубинско и онострано значење ове ведсрбске речи-именице.
Име града је тисућама година старије од настанка самог града, будући да све, битно и сушто, најпре настаје у нашим визијама и сновима, у нашим мислима и речима, па се тек потом низведе и остварује у овом вештаственом, материјалном свету.
ПРИЗРЕН је Град При ЗРЕНУ, Град При ОЗРЕНУ, Град При КАПИШТУ, Град При СВЕТИЛИШТУ.
Чијем ОЗРЕНУ, чијем КАПИШТУ, чијем СВЕТИЛИШТУ?
Ведсрбском ОЗРЕНУ, ведсрбском КАПИШТУ, ведсрбском СВЕТИЛИШТУ!
Што значи да је Град Призрен – а ништа се случајно не дешава ни у овостраном ни у оностраном – подигнут управо на Озрену, на Капишту, на Светој Земљи Наших Богова-Предака.
Отуда поклич илити кликтај, клицај песме ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ има и онострано, дубинско, вертикално, надилазеће и тајинствено значење: ПОВРАТАК МИТУ, ПРЕДАЊУ, РОДНОЈ ВЕРИ, ВЕДСКОМ СРБСТВУ.
Одмах сам приметио, и у Етру осетио, да су се у тили час, по јављању ове песме, узнемирили сви тамни и мрачни, сви наши душмани и врази, сви бесови Ваздуха, Воде, Земље и Ватре.
Они наслућују и осећају – а ми то и знамо – да ништа неће бити исто – ни у Србији ни у Србству, као и у васцелом свету – после ове песме-клицалице, песме-будилице.
Живи били па видели!
Врба [Salix]
Ово дрво у старим веровањима индоевропских народа имало је врло важно место. У обичајима словенских народа врба се јавља као симбол раста, развитка, здравља, умножавања итд. Зато је шибање врбовим прућем саставни део пролећних обреда.
Врбу, која често расте близу река, језера и рибњака, проналазимо у обредима зазивања кише. Тако су, на пример, додоле често од главе до пете биле украшене врбовим гранчицама и од врбе су прављени њихови венци.
Истовремено, врба je, по народним веровањима, била у непосредној вези са разноликим натприродним бићима. Словаци су веровали да на врби борави водењак, Бугари – да на њој живе виле. Белоруси и Пољаци сматрали су да ђаволи јако воле старе, шупље врбе, па отуда изрека: „Заљубио се к’о ђаво у суву врбу“.
У бајањима и народној медицини врба такође има велики значај. Веровало се да се на њу могу „венчати“, тј пренети болести, грозница и главобоља. Вршећи разноврсне обредне радње, болесници би се обраћали врби речима попут: „Не тресем с тебе росицу, него са себе грозницу“, као и „Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу“.
Текст:
Александра Божиловћ
Српска родноверна жупа „Луг Велеса”
Драган Симовић: Србство је Тајна и Мит, Пут и Посвећење, Буђење и Васкрсење
ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА РОДУ И ПЛЕМЕНУ
Ово је време кад се дешавају велике, битне и суште промене.
Време кад бирамо између живота и смрти, светлости и таме, љубави и мржње.
Време кад бирамо где ћемо се и када и какви изнова родити.
Ово је време кад немамо времена за пролазне, небитне и несуште ствари.
Ово је време кад није битно колико нас, Срба, има, већ каквих нас има.
За Творца и Васељену, за Богове и Богиње, за сва Светла Суштаства из овостраних и оностраних светова битно је и сушто КАКВИ СМО, КУДА ИДЕМО И ЧЕМУ СТРЕМИМО.
Ко год не жели више да се зове Србином – широко му звездано поље!
Јер, није сваки Србин спреман и кадар у овоме трену вечности да буде Србин!
Србство је много више од земље и предака, језика и вере, културе и крви.
Заиста, Србство је много више од свега видљивог и појавног, вештаственог и опипљивог.
Србство је Тајна и Мит, Пут и Посвећење, Буђење и Васкрсење.
Зато: нека свако од Срба и Србкиња буде оно што жели и што мора да буде!
Ми, Битни и Сушти, Ми, који остајемо у Србству и бивамо верни Србству, Ми, који верујемо у Србство једнако као што верујемо у Творца и Васељену, Ми, који смо Србство изабрали на Почетку Свих Почетака, и на Путу Свих Путева; понављам: Ми, не само што нећемо зажалити за вама који се у овоме трену вечности одричете Србства, већ ћемо вам, онако како и доликује Изабранима и Посвећенима, пожелети срећан пут, али, уистини, пут без повратка!
Пожелећемо вам – Ми, Битни и Сушти, Ми, Који Јесмо – од срца и душе, да се никада више, ни у далеким потомцима вашим, не вратите Србству!
Драган Симовић: ВЕЧЕРЊА СЕТНА ПЕСМА
Седим испод багрема што цвате,
и зурим у вечерње румене облаке
над сањивим пољем
у даљини.
Изгрева пун Месец;
над крошњама трепери Вечерњача;
лахор певуши кроз шаш.
Где год да свратим,
свуда ме у стопу прати
нека праискона сета
што се, гле! вазда
изненада и ниоткуда
појави.
(Велики Гај, 10. цветња 7526.)
Драган Симовић: ТАЈНЕ РТЊА
Он је, уистини, редак Посвећеник, редак Ведски Човек!
Годинама је походио, истраживао и упознавао – најчешће пешачећи, како то и иначе чини сваки праисконац – планине по Србији, откривајући њихове тајне, лепоте и дивоте које су скривене од људи овога света.
Уточиште је, на крају путешествија, нашао на Ртњу, или, како нас двојица кажемо, на Светој Планини, на Планини Мајци, на Планини која је Првобитно Божиште Ведских Белих Богова.
Тодор Пештерски данас пише књиге и прави документарне емисије не само о Тајнама Ртња, већ и о древним знањима и сазнањима која је годинама пабирчио, скупљао и откривао пешачећи Србијом, уздуж и попреко.
Многи се баве Тајнама Ртња, али је Синиша Огњеновић један од ретких који и живи Тајне Ртња.
Између Тодора Пештерског и свих иних, свих других путешественика и трагалаца, постоји битна и сушта разлика!
Драган Симовић: РТАЊ – БОЖИШТЕ БЕЛИХ БОГОВА
Када у Сваргу уђох, нађох да је Ртањ, на Земљи најстарије, Божите Белих Богова ВедСрба Стриборјана.
Ту се догодио бејаше Први ПраВасељенски Сабор Белих, пре седамдесет и пет векова и двадесет година, у ноћи пролећне равнодневице.
Тада се на Ртањ, на беломе ветру, низведе висока раса Белих Вилењака, којој се на чување повери Дивотна Мајка Земља.
Од високе расе Белих Вилењака и Земаљских Риђих Кћери, после неког времена, изродише се ВедСрби Стриборјани, Велики Преци свих ПраАријеваца.
Од подножја до врха Ртња, постоји дејствена завојница што твори дванаест прстенова, повезујући Пупак Света са Језгром Звезданих Јата.
(Лета 7520.)
Тодор Пештерски: СВЕТА ПЛАНИНА
Из сазвежђа звездоносних прастара мудрост одлучи да заигра ново стварање свести и живота у сенци пута млечног. Како је јако заискрила, тако је нови живот прострујао удаљеним од матице пределима и планетама далеким. Показало се да то спорадично, циклусно појављивање мудрости је било недостатно да бујање живота покрене у овом пределу сенке…
Читав нови план је убрзо створен и свуда стадоше ницати пирамидалне планине које поспешише почетке нове свести тако далеко од Срца Светлости. Али показало се да ни то није било довољно. Било је нужно да дођу и КРЕАТОРИ – чувари – они који су у стању да пробуде ту успавану искру у бићима која су стала ходити том планетом.
И стигли су они које смо некада давно звали боговима…Сварог, Вид, Мара, Жива, Тара, Перун, Дајбог…Ови чувари устоличили су се на врху СВЕТЕ ПЛАНИНЕ.
У то доба она је имала заравњени плато за слетање њихових прелепих летелица. Одатле са тог врха они су помагали неукој врсти да крене путем сопственог осмишљавања смисла.
Еони су протицали. Планета је расла као што расте свака воћка. Делови под водом и делови под копном су се неизменично смењивали а онда је дошло и доба када је СВЕТА ПЛАНИНА добила и свој нови облик-огромна пирамида која пара небеса-са гребеном-акумулатором енергије, са огледалном планином на истоку, са пар мањих пирамида између овог великог инструмента сфера и наравно и једним „Боговим вратима“-местом где се сваком оном ко кроз њих прође мења свест, време и димензије…
Поштовали су људи СВЕТУ ПЛАНИНУ.
Поштовали су људи можда још и више њене створитеље и чуваре. Тако је било све до последњег потопа. Онда је она својим већим делом била испод воде сем њеног пирамидалног врха-једног рта поред кога су лађе честобродиле све до времена када је истинско знање полако почело да пада у заборав. Велика сенка незнања ширила се посвуда и прекрила полако целу планету па и СВЕТУ ПЛАНИНУ.
Тада су изумрла бића светла у великој мери и многа света места су била празна и напуштена али не и најсветија.
КРЕАТОРИ -чувари су се вратили на СВЕТУ ПЛАНИНУ и ту и остали.
Били су скоро невидљиви јер је размимоилажење свести и несвести било свуда присутно…
Наше је било да изнова откријемо прво СВЕТУ ПЛАНИНУ а недуго затим и њене КРЕАТОРЕ.
На тај начин смо припремили и утрли стазу наговештаја да ће истовибраторне душе саме даље ходо-частити себе, упознајући дубље СВЕТУ ПЛАНИНУ и КРЕАТОРЕ-односно чисту ЉУБАВ и чисто ЗНАЊЕ.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 