Category: All
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ (4)
(Посвета
двема Белим Србкињама,
пробуђеним и освешћеним:
Драгани Медић
и
Бранислави Чоловић.)
Бело Србство не одређује ни крвна група, ни генетски код, ни ово или оно, већ само, и једино, светлосни запис.
А то значи дословце ово: душа која је иазбрана да се инкарнира у Беломе Србству – да ли као Бели Србин или као Бела Србкиња – морала је прође одређени број васељенских и космичких утеловљења, оваплоћења илити животних токова, па тек – након стеченог земаљског и васељенског искуства – да се роди у Беломе Србству.
У Беломе Србству се рађају, најчешће, оне душе које затварају све своје кармичке кругове, све своје животне токове у материјалним световима, и, које после напуштања овога света прелазе или у Ред Аватара или у Ред Белих Божанстава.
Зато је Бело Србство увек бивало и навек ће бивати малобројно, у односу на све ине.
Но, Творац и Васељена не гледају на количину, већ на каквоћу; не гледају на квантитет, већ на квалитет.
Сликовито, песнички речено: у Беломе Србству рађају се душе по Задатку, душе у Посланству, душе из Мисије Светлих Суштастава – Белих Божанстава, Васељене и Творца.
Стога и није битно колико у одређеном времену на Земљи има Белих Срба и Белих Србкиња, но да ли и како обављају своје послове, дужности и задатке.
Један Бели Србин или једна Бела Србкиња може такво чудо да постигне у свом животном току, чудо какво не могу постоћи стотине тисућа или чак милиони иних, оних који су на супротној и опречној страни Великог Божјег Стварања.
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ (3)
У савременом свету омаја и опсена, у време владавине људи лажи и људи зла, ниједан народ више нема своју државу.
Како на Истоку тако и на Западу, како на Сверу тако и на Југу, с краја накрај земаљског шара, сви народи су претворени у бело робље.
Жене су претворене у сексуалне робиње, а мушкарци су или дивљач за одстрел или, пак, топовско месо за интересе владара из сенке, за науме, прохтеве и замисли космичких паразита и рептила.
Немамо државу и, што нам је чинити?
Једини излаз из овог тамног вилајета, из мрачног лавиринта закривљених огледала јесте развијање божанских духовних моћи и проширења свесноти и свести до најудаљенијих звезданих граница.
Нема више ни једног јединог хоризонталног пута, већ једино вертикални пут, пут навише ка Извору Живота, Извору Светлости.
Ко год тражи излаз и пролаз по хоризонтали, само ће заваравати себе и одлагати своје избављење из овога света који је одвећ изгубио и последњи смисао постојања.
Сваки хоризонтални пут јесте сељење из тамнице у тамницу, те преживљавање и таворење без сврхе и смисла.
Не рачунајте на државу – јер је и немате и ко зна када ће те је поново имати и да ли ће те уопште више игда имати – већ ви сами будите држава за себе, собом и по себи, држава коју држи, чува и брани ваш дух, ваша свесност и свест, ваша ведска мудрост!
Драган Симовић: ВЛАСИ – ВЕЛЕСОВЦИ
ЛИРИКА СВАГДАЊА
Ко су Власи?
Власи су древно племе ВедСрба, сточара и вечитих путешественика, односно номада, чији је заштитник био Бог Велес.
Власи су се првобитно звали Велеси или Велесовци, Влесовци.
Њихова прадомаја је Исток Хелма, према Црвеној гори – Карпатима, оно што се доцније звало Влашком, илити КараВлашком и КараБогданском.
Тим простором су владали србски високи племићи Јакшићи.
Ватиканци и ини хазаро-кршћани благе везе немају ни о чему – будући да су им паразити и рептили давно поробили и ум, и дух, и свест – па умишљају, да се ВедСрбима ругају када их називају Власима.
Нека они мисле што им је воља, ионако њихово мишљење не вреди ни жижљива боба, будући да и немају чиме да мисле и размишљају!
Толико сте пута чули ватиканску фукару, покатоличени србски олош и шљам, како Србе зову Власима.
Но, то више говори о њиховој бесловесности, необразованости и тупоглавости, него ли о нама!
Да, Власи су ВедСрби, сточари и номади, који су вазда бивали у покрету, славећи Бога Велеса, док је ватиканска поган, док је јудео-кршћански олош и шљам, славио и уздизао некакве умишљење хазаро-кршћанске светитеље – човекомрзитеље и богомрзитеље.
Драган Симовић: ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА – ТАЈНА ОНОСТРАНА ЗНАЊА О КОСОВСКОМ БОЈУ
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Званична историја коју су писали ватикански и германски калуђери пуна је обмана, опсена, илузија, стереотипа и лажи, зато морамо сами да трагамо за нашом истинитом повесницом, да је откривамо и освешћујемо.
Кренимо од Косовске битке.
У тој бици Срби су потукли Турке до ногу, иако је било двапут више турске војске.
Убијен је султан, њихов цар.
Султан није мучки, на превару убијен, како се то по школама званично приповеда, већ га је у боју посекао један од србских светих витеза и ратника којега знамо под тајанственим именом Милош Обилић.
Србска војска је имала пет тисућа светих витезова-ратника чија је крилатица илити ратничка девиза гласила: победа или смрт, са штитом или на штиту, попут древних Спартанаца.
Замислите, створите слику пет тисућа светих витезова-ратника на коњу који јуришају сви ко један.
Под том силином коњаника-оклопника земља се тресе као да се руше брда и горе.
Сви су наочити, витки, високи двометраши, стасити и неустрашиви.
Турци су у то време нису личили на Европљане; били су здепасти, незграпни, кратких вратова и великих глава, ниског раста – просечна висина око метар и шездесет – а наспрам њих прави исполини, горостаси, колоси.
(Данашњи Турци, који личе на Европљане, јесу потомци исламизираних, потурчених Срба илити Срба-јаничара. Они који су упућени у тајне оностраних знања, знају да је данак у крви осмишљен из једног много дубљег а суштог разлога: да се од једне манџурске и патуљасте расе створи нова раса Европљана, а Срби су, наравно, будући расни Аријевци, били најпогоднији за то. Управо су Срби, србски ратници у турској војци, променили Турцима генетски код и светлосни запис.)
Тих пет тисућа србских витезова-оклопника никакве турске хорде и ордије нису могле да зауставе.
Они су рушили и секли све пред собом.
Сваки од тих пет тисућа србских витезова био је искусан војник, искусан ратник.
Они су проучавали све античке битке, познавали су све стратегије и тактике, све доктрине и науке.
Јуришали су као стреле, као муње, у виду клина, налик на јато ждралова у лету.
На челу клина, у првим борбеним редовима, на месту где је највећа сила и енергија, налазе се они најодважнији, најмудрији и најхрабрији витезови-ратници које никаква земаљска сила не може да заустави.
Турци су буквално гажени попут снопља.
Никаква султанова телесна гарда није смела да стане пред њих, већ се у страху разбежала на све стране и оставила султана посве незаштићеног.
И онда је онај кога зовемо Милош Обилић у лету исекао султана.
Није ухваћен, није ни погубљен, но је још дуго као слободан човек поживео.
Погинуо је само кнез Лазар зато што му је коњ у јуришу посрнуо и, он пао с коња.
Али, није ухваћен и погубљен, како се приповеда, већ је у боју погинуо.
Не верујте школским уџбеницима ни другим књигама из званичне бечке и берлинске школе.
Турска војска се дала у бежанију из страха од сбрских витезова и ратника.
После Косовске битке, Турци се за многе године нису појављивали на србским земљама.
И седамдесет година по Косовској бици постојали су и живели неки србски градови-државе.
Није истина да је свеколико Србство запало у турско ропство.
Само мањина Срба је запала турског ропства.
Они најодважнији, најхрабрији, најумнији, најосвешћенији и најдичнији Срби никада нису робовали.
Део тих самосвојних и самосвесних Срба – више племство – одлази у Русију, део тих самосвојних и самобитних Срба – ниже племство – прелази у Јужну Угарску, део тих самосвојних и самобитних Срба, превасходно оних млађих, одлази у хајдучију, односно, наставља да води гериласке ослободилачке ратове.
Хајдучија није оно што смо ми у школи учили из званичних бечких и германских уџбеника, већ је то србски герилски а свети рат кроз сва столећа.
Има србских земаља, а то су брда и горе, где Турци никада нису крочили.
Нису смели од хајдука.
Турци су и иначе кукавице.
У њих нема ничег витешког и ратничког.
Они су држали само равнице, жупе и градове.
Срби су орлови и соколови, и њих не занимају градови, равнице и жупе, већ се држе брда и гора.
Годинама сам истраживао своје претке, да бих имао јасну и живу слику о прецима.
Сви моји преци били су расни горштаци, хајдуци и ратници.
Држали су се све време херцеговачких и црногорских брда.
Тамо су се женили и удавали, тамо су рађали и подизали децу, тамо су вазда ратовали.
Жене су обдевале мале њиве и скупљале плодове, а мушкарци су с пушком спавали.
Мени је моја баба казивала, да је свако мушко чељаде имало по две-три пушке, али су и жене умеле да пуцају.
Спавали су с пушком под узглављем.
Свака кућа бејаше на неприступачном месту.
Обично негде на литици или високо у стенама, тако да их нико није могао изнедатити, јер се одатле све види на пушкомет.
Робовала је само мањина Срба у Шумадији и Поморављу.
Но, моје претке горштаке као и многе ине Србе динарског типа, не знамише ни Шумадија ни Поморавље.
Више су волели и да глудују по брдима и горама, него да буду робље у низини.
Говорили су: Србин умире на ногама и усправно!
(Негде у пољима банатским, 21. рујна 7526.)
Драгана Медић: Душа и Љепота
Драган Симовић: Бели ждрали лете понад Вилинске горе
Бели ждрали лете
понад Вилинске горе;
у Зимској Ноћи Сварога,
кроз море звездане тишине
на белим ветрима Ирија
лете ждрали бели.
Пут ждрала белих
поћи ћу и ја,
у сутон, Мајко,
да нађем Земљу предака,
Златни Ириј да нађем.
У Земљи предака, Мајко,
где Сунце Поноћно сија,
чека ме љубав моја
из једног ранијег живота –
у Белим горама Ирија,
на Светој земљи предака.
Драган Симовић: Вилински плес под звездама на пропланку ветрова
На пропланку,
под звездама,
плавих ока,
вита стаса,
у хаљи од месечине –
што на ветру лелуја се
попут меке паучине –
гле! лепојка,
вила горска,
свуноћ плеше плес заносан,
уз свирале
и уз гајде,
понад горја, витог борја,
до освитка праскозорја
про руја
у прасак зорја,
про руја
у прасак зорја.
Бела Србкиња са Радан-планине: Како ширимо своју свесност, тако више осећамо и ту светлост и истину…
Благослов Вилењаче! Сад сам читала твоје Божанствене записе (Вилењакова посланица 1,2)- да устанем и да те подржим рукама, (да тапшем за светлосне истине -да се чује удар мојих дланова у јединству са мојим физичким телом и рекла бих БРАВО, Браво, и тај аплауз би трајао у стојећем ставу, право и дично за нашег Белог Србина, далеко да се чује како срце-своје руке весели додирнутом истином (руке наше су јако лепе, важне-преко њих стварамо, радимо, додирујемо, милујемо и градимо наш свет-који је прво духовни-па онда прелази у материју-додирљиву!
Читала сам пре неки дан што си писао о Богију и његовом Звезданом путовању ка Златном Ирију и испод у коментарима је емисија са њим Сасвим Лично, и почела сам мало да гледам и растужила сам се, сузе су кренуле, али се јачина у ваздуху и правди одмах осетила- као да ме храбри и каже: ту сам, ту смо, како се тек сад код мене чују његове речи-ууууууууууууу-много велико, само сам почела, пустићу и оцу, па да одгледамо заједно и да чујемо оно што нисмо могли- како ширимо своју свесност- тако више осећамо и ту светлост и истину и она се прима у тебе и шири светлосно за даље и више, а ово што си ми слао, гледали смо пуно пута раније- али сада има јачу моћ гледања- у већој будности гледамо и ширимо своју Будност на више и шире да дише слободно- ослобођена преко наших срца и наше Душе. Велики Душе- гледаћу- да подржим-њихову Будност у светлости слободно да лети! Здраво Живо!
СРЕБРНА НОЋ – Словенка Марић
Сањам ноћ сребрну
у којој дрхти месечина,
у којој трепере влати и светло лишће
и стрепи бреза међу длановима.
Ноћ сребрна ћути без даха,
и ћути реч, и глас, и песма,
и бије само заробљено срце земље.
Нема је рука пред лицем Анђела.
Све је на крају света
и све на крају времена.
Учини се да Бог опрости грех
и рече ˗ нек се деси лепота.
И догоди се лепота у ноћи сребрној.
Пуче светлост небеска
и просу се месечина,
узнеше се траве и лишће светло
и споји се жудња неба и земље.
У ноћи сребрној
заплака ми рука на лицу Анђела,
и твоја душа прими моју,
и примих те ко Божју светлост
после Голготе и рана.
У ноћи сребрној деси се лепота
која никад није и никад неће.
Усних само ноћ сребрну,
а руком не дирнух лице Анђела.
Усних ноћ сребрну
што се не да животу,
а могла је бити, бар једном,
на крају света или на крају времена.
Преузето из књиге: ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА
Драган Симовић: По Правди и Праву!
НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА
Од свих „србских“ влада, после 1918. године па све до дана-дањег, влада Милана Недића је била најмање издајничка.
Јесте била квислиншка, јесте сарађивала са окупатором, али, што се Србства тиче, а са србског становишта, макар није била издајничка!
У поробљеној Србији, 1941. године, није ни могла боља и више србска влада ни у помислима да се створи.
Милан Недић је учино за Србство највише што је у даним приликама могао.
Да се, неким случајем, ђенерал Недић није прихватио тог веома сложеног и одговорног посла, Србство и Србија би били предати у руке највећим србским кољачима – хрватским усташама, балијама и хортијевцима.
Да се, неким случајем, ђенерал Недић није прихватио тог веома сложеног и одговорног задатка, питање је, да ли би и милион Срба преживело усташку, балијску и хортијевску кланицу!
Данас кроатофилија, усташофилија, југофилија и англофилија урла на сав глас: Ђенерал Недић је био квислинг и издајник, те стога не може ни бити рехабилитован!
Претпоставимо, и рецимо, да је тако!
Но, шта ћемо, господо издајници и „србски“ изроди, са свим оним потоњим „србским“ владама, са „србским“ владама после ђенерала Недића па све до дана дањег?!
Ако је влада Милана Недића и била издајничка, то исто су и све потоње „србске“ владе све до дана дањега.
Како смо могли да рехабилитујемо све издајничке владе после ђенерала Недића, тако можемо рехабилитовати и владу Милана Недића; јер је у односу на све потоње владе, та Недићева влада, ипак, била најмање издајничка!
Где је ту логика и здрав разум?!
Неке издајничке владе можемо да рехабилитујемо, а неке не можемо, или, пак, не смемо!
Ако ћемо по Правди и Праву, Милан Недић је – ма шта ми мислили или ма како год судили о њему – ипак, и упркос свему, спасао на милоне Срба од хрватско-усташког, балијског и хортијевског ножа!
Све потоње „србске“ владе до дања-дањег, нити су шта чиниле нити шта предузимале за спасавање Србства од усташко-комунистичких погрома.
И не само што ништа нису ни предузимале ни чиниле за спасавање Србства, већ су, штавише, још и сарађивале са душманима и вразима на сатирању и затирању Србства.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 