–

Познати српски националиста, аутор више књига посвећени српској голготи и епопеји на Солунском фронту, борац протов комунизма, саопштио је шта мисли о отимању Косова и Метохије. Ђурић је написао једно потресно писмо, које ће разгалити сваку српску душу, а надамо се да ће га прочитати и они који данас одлучују о Косову и Метохији.  Његове ријечи преносимо са портала „Право и правда“.

–Кажимо да смо једини народ на свијету коме је непријатељ подигао споменик – покажимо им  споменик који је чувени немачки војсковођа, фелдмаршал Макензен, у Кошутњаку подигао браниоцима српске престонице. Кажите им да је Београд одликован орденом француске Легије части и Карађорђевом звездом с мачевима. Легију части уручио је српској престоници лично француски маршал Франше Д’ Епере. Кажимо свијету да оба ова ордена носи и мученички град Шабац који је у оба свјетска рата био први на удару аустроугарске и немачке оружане силе. Једини смо народ на свијету коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог свјетске репутације, завештао своје срце: оставио је аманет да се, послије смрти, његово срце извади и похрани у малој српској капели на врху Кајмакчалана, где почивају кости српских ратника с којима је делио зло и добро. Изједначени у племенитости, изједначени у праведној борби, изједначени у незабораву, поручује Ђурић. 

-Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије. Подсјетимо свијет и на тадашњу заповјест врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића: „Јунаци! Окрвављене наше ријеке, Сава и Дунав, свједоци су ваше неограничене љубави према отаџбини, вашег самопрегора, ваших нових херојских подвига. Отаџбина је поносита и сигурна кад јој на бранику стојите ви, њени толико пута опробани ратници. Ви сте витешки дочекали непријатеља. Ви сте га зауставили на прагу отаџбине. Пребаците га преко крвавих река, које је пошао да пређе, и покажите му да је земља Србинова огањ који сажиже непријатеља, а нашим великим савезницима да је огањ који загрева топло и искрено друга и пријатеља, вели Ђурић. 

Он појашњава да је улазећи све дубље у само срце Србије, Макензен у долини Мораве упитао своје генерале знају ли ко су прави суверени земље Србије. „Како не бисмо знали“, рекли су у један глас генерали, „па то је краљ Петар Први.“

-На то Макензен каже: „Варате се, господо, варате се. Погледајте ове шљивике поред обале и међу њима ове беле куће. У њима живе српски сељаци. Они су прави суверени Србије. Зато је овако фанатично воле и овако јуначки бране.
Готово у исто вријеме, високо оцењујући етику српског војника и његову истрајност у борби за слободу, немачки цар Виљем Други рекао је: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“
Такви су били наши очеви и дедови. И наше мајке.
Подсетимо свијет на врхунску етику племените Јевросиме, мајке Марка Краљевића, која свом сину овако саветује:
„Немој, сине говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога Истинога.
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“
Узалуд ћете прелиставати свјетску историју: такав примјер нећете наћи!, објашњава Ђурић.

Свијет мора знати за етику Златије Гредељевић, неписмене сељанке из Биоске, села под планином Таром, која испраћа четири сина у рат и овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину. Слушајте своје стрешине, али не заборавите мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенима ма чије војске помозите да преболе ране, кући се не враћајте покуњена чела.“ Не смије се заборавити ни учитељица Драга Јанковић, у чију су се кућу насилно уселили окупаторски војници. Кад су је упитали зашто је у црнини, рекла је: „Жалим мајку Србију која ме хлебом хранила.“ А кад окупаторски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком, и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољуби га и смјело рече: „Варате се, господине, Србија постоји, она је жива и живеће!“

-Подсјетимо наше француске пријатеље на Милунку Савић, која је на својим поноситим грудима носила две француске Легије части и двије Карађорђеве звезде с мачевима. Кад се, тешко рањена на Солунском фронту, обрела у француској болници у Бизерти, чувени адмирал Гепрат завапио је поред њене постеље: „Оздрави, сине, Француска те моли.“
Србија то није заборавила: и данас једна улица у Београду носи име адмирала Гепрата.
Није она крилатица „брат је мио ма које вере био“ настала у Савјету Европе, никла је из душе српског народа. Пружите нашим пријатељима Французима и свијету доказе о томе. У Тијеу, близу Париза, на Српском војничком гробљу, међу хиљаду крстова, истиче се један споменик са полумјесецом. Ту су Срби сахранили Есад-пашу, турског војсковођу албанског поријекла. Генерала Есад-пашу Топтанија и његову армију заробила је српска војска у Балканском рату. Његова војска је, разуме се разоружана, а Есад-паши и његовим официрима дозвољено је да носе сабље. Тако је од љутог српског непријатеља, Есад-паша постао његов велики поштовалац и пријатељ. У својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади, Есад-паша је, у јесен 1915. године, упутио ову наредбу својим сународницима: „Чујте Арнаути и Турци, кроз Албанију пролази српска војска. Војска, као војска, тражиће од вас да купи храну. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Али, знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вредност, уједаће се онде где се нико не уједа!“- пише Ђурић.

Он настваља да данас свијет, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савјест и савјест човечанства, поједини моћници, умишљају да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара!

–Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују: „Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију!“ Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, негдашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљене кичме, без очињег вида, без своје земље и својих светиња?
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?- пита се Ђурић. 

По његовим ријечима ћутањем, кукавичлуком и удворичким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање свијета! Хоће ли се свијет, помињући Србе, упитати: какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!

-Осим честитих и срчаних монаха и још непокланих Срба са Косова и Метохије, нико им није одговорио да Косово није парче обичне земље. Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство… Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дијете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: спремност умирања у борби за слободу и мржња на ропство. Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз вјекове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.
Ето, то је за Србе Косово, а не парче обичне земље.
Не слави Србија пораз у Косовском боју прије шест векова, она слави НЕПОКЛЕК пред освајачком силом, поручује Ђурић.

На крају он сапштава да Срби знају да сила Бога не моли. Могу нам силом отимати драгуље отачаства, могу нас осакатити, могу нас протеривати са наших огњишта, могу нас разарати бомбама, могу нас лишити и хлеба насушног, али нам никад не могу убити памћење! Знају Срби да је све пролазно и да је вјечан само Бог.

-Шта ће Срби урадити ако нам отму најкрстоноснији драгуљ отачаства? Хоћемо ли државне заставе спустити на пола копља? Хоћемо ли на своје куће подићи црне барјаке, хоћемо ли око руке и на реверу носити црни флор? Хоће ли Срби на овај начин изразити најдубљу жалост због трагичне смрти савести човечанства? Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће Његова бити последња, закључује Ђурић.