Category: All

Драган Симовић: Велика Тајна


Остаће заувек Велика Тајна:

Ко је или Шта

Творац Живота;

када је и где створен

Живот;

какав је био,

и да ли је уопште био,

Почетак Свих Почетака!

Када размишљам о Творцу,

тада се све чешће питам:

Ко је или Шта

Творац Самога Творца?

Толико је Великих Тајни,

свуда око нас,

које никада открити нећемо!

Дажбоже мој!


20638248_1968241056766836_7818594600729438157_n

„Дажбоже мој!
За светлији живот унуцима, деци и мени,
ја пут живота одважног бирам,
великодушности и храбрости,
то је природа душе моје
и не бојим се претњи, повреда и клевета!
Живот је борба, у борби је спас.
Дозволити нећу да на погрешни пут странац
усмери разум деце моје,
дозволити нећу да на погрешни пут странац
усмери душу деце моје.
Навикама витешким,
племенита је крв моја,
и да моја деца буду моја,
а ја родитељ њихов.
Надахни свест њихову
светим предачким знањима вере родне,
Дажбоже мој!“Н. Ј.
7523. године

Драган Симовић: Вилењаков сан од века


 

 

Сањам један сан,

један свет

лепши од свих светова

знаних;

тамо негде иза

тишине вечерњег обзорја,

у дубинама

 звезданих јата.

 

Сањам један сан,

један живот изван

простора и времена –

живот у којему је љубав

шира од звезданог неба,

 и дубља

од душе

Велике Мајке.

 

Сањам један сан,

једно поновно рођење

у сну Великог Сневача;

и видим

све што је било

и све што ће бити –

управо,

у Овоме Трену!

Буди другачији — Стари Словен


Abilità_personali.jpg

Буди другачији!

Немој водити безвезне, тривијалне разговоре,
немој их водити, нек имају сврху.
Причај о стварима, о догађајима,
о часним и храбрим људима,
о књигама,
о томе на који начин ћеш нешто да урадиш,
поправиш, посадиш,
причај о закулисним радњама моћника,
о њиховим плановима поробљавања…

Лепо се изражавај, буди свој,
мисли својом главом.

Зашто никад нисам био на прослави „Олује“? – Горан Шарић


1358731_screenshot-3_ls-s
–
“Више мораш мрзити Србе, него Муслимане. Јер Муслиман је некрст, а Србин је анти-крст.” Тако ме као дјете учила моја сусједа, жена бившег усташе, који је касније био сурадник удбе, а од 1990. члан ХДЗ-а (што је и логичан животни пут). Ја сам урадио баш супротно, волио сам Муслимане (Бошњаке), а Србе још више. И добро се сјећам, иако сам био дјете, времена када су Срби постали „анти-крсти“. Хрвати су кукали како сав новац иде Србима, иако српска села у Крајини нису на прагу 21. стољећа имала ни воду ни канализацију (нека села немају ни данас), иако од 1945. до 1991. ни један Србин није био на водећој позицији не само у Хрватској, него ни у Југославији (Броз можда није Загорац, али сигурно није Србин, за оне који не знају).
Нема друштва на свијету, нема племена у оној задњој тропској кишној шуми које нема концпет жртве. Људско друштво је утемељено на жртви и жртвовању. Да би постала стабилна, заједница мора пронаћи кривца за своје проблеме, мора је хомогенизирати мржња према том кривцу. Кривац постаје жртва, а да би био жртвован прво га треба сотонизирати и дехуманизирати. Деведесетих је у Хрватској улога жртвеног јарца припала тој крајишкој сиротињи и генерално хрватским Србима који су у највећем постотку били нормални, вриједни и самозатајни чланови друштва, који су Хрватску градили и подизали једнако као и њихови суграђани хрватске националности. И та нетрпељивост према Србима се са нешто мањим интезитетом осјећа све до данас (како је Срба остало мало, онда су сад непријатељи непостојећи „Југославени“, „Орјунаши“, итд.)
Шта је точно повод за славље „Олује“? Протјеривање 200 000 људи са њихових огњишта? Спаљавање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст. И ако се већ слави одлазак 200 000 Срба, зашто се не увеже и прослава одласка 400 000 Хрвата у посљедње 4 године? И њих је отјерала слична политика. Ако се већ прославља што су српска села у Крајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији? Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке?
Очигледно је да хрватске тзв. политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Кининској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, 23 године од како Срба више нема. А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16 онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили. У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу бити стари више од 35 година. Хрватска је као дјевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона. Давно је бард хрватског новинарства Игор Мандић закључио да је Хрватска пропали пројекат. Можда најгенијалнији живи хрватски знанственик, физичар са Руђера, Елвис Поповић је једном написало: „Рекли су ми да никад нисам хтио хрватску државу. И био сам у праву.“
Проблем са србофобијом је што од ње не могу живјети сви, него само елита на власти. Прије 30 година, за вријеме Југославије, Хрватска је економски била развијенија од 13 садашњи чланица ЕУ, током свјетског првенства у Русији претекла ју је и Бугарска и сад је службено посљедња. Али тек кад странци купе задњи хотел на Јадрану, тек кад пропадне и задње бродоградилиште, тек кад задње село у Славоноји опусти, тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор. До тада, сретна вам прослава Олује!

У самоћи – Јован Дучић


10506793_1520398008189477_6364416798882741718_o.jpg

 

“ У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он се предаје самоћи да би знао цену живота, виши смисао о свету, и да би пришао божанству. Само малог човека самоћа направи болесником, она његову душу отрује сумњама и испуни страхом. Има света која се не сме обрнути сам у шуми, а који у страху од самоће залута на отвореном пољу. За самоћу треба бити снажан и духовитији него за највиши свет једног друштва. “

Драган Симовић: Ми, Битни и Сушти!


Куда год се окренуо,

камо год пошао,

у шта год се загледао,

гле!

свуда и у свему

видим и препознајем Себе:

у разним ликовима,

обличјима и суштаствима.

Све што постоји,

јесте и бива,

видљиво и невидљиво,

то сам Ја,

то смо Ми,

кроз разне животне токове,

кроз многа утеловљена –

Ми,

Битни и Сушти!

(На Истеру, лета 7527, месеца гумника, дана петог.)

О ИСТИНИ И ПРАВДИ – Драган Симовић


Сви говоре о Истини и Правди, али само ретки желе да се сретну са Истином и Правдом,
док они, још ређи (најређи!), тек, живе по Закону Истине и Правде.
Људима су пуна уста Истине и Правде, не зарад Истине и Правде, већ зарад Лажи и Кривде.
Кад светина говори о Истини, онда има на уму Лажи по којима се влада;
и када спомиње Правду, онда мисли на Кривду коју над неким спроводи.
Постоје људи лажи, који се рађају и умиру у Лажи.
Уистини, огромна већина људи живи у Лажи, јер им је лепше и једноставније да живе у Лажи него ли у Истини.
Живети у Лажи, значи не бити Одговоран (тако размишљају људи у опсени!) пред Створитељем, пред Духом Постања, пред ПраВасељеном.
Али, и то је, како рекох, највећа варка!

Људи лажи остају вековима, некад и тисућама година, утамничени у Лажи, у Вртлогу, у Витлу Самсаре.
Само Освешћен и Посвећен Човек може да искочи и излети из Витла Самсаре (из Закона узрока и последица), и да крене Путем Светлости.
Спасење је увек Вертикала – Сварожница, Усправница, Божанска Оса!
Истина и Правда ослобађају човека; ослобађају породице, племена, а некад и свеколике народе.
Кроз повесницу племена и народа, кроз паметарницу Белих Стриборјана, многи су појединци (а ти појединци су, скоро по правилу, свагда и увек знамените личности!) бивали жртве Лажи; а из Лажи вазда происходи и Кривда која се над неким врши и спроводи.
У овоме времену, које дуго траје, Срби су највеће жртве Лажи и Кривде!

По обиму, обиљу и количини лажи које су изречене, у разним видовима, на разним странама, са разних и различних места, а на рачун ВедСрбства и Срба, уистини, нема примера, нема поређења, нема словесног упоређивања, кроз многе векове у повести човечанства.
Због тих лажи које се, ево, већ дуже од столећа шире о ВедСрбству и Србима, Срби су у двадесетом веку биолошки преполовљени.
Не смемо заборавити, никада, да је највећи геноцид, највећи погром над једним народом, управо извршен над Србима и Србством!
Ниједан народ у двадесетом столећу није тако страдао, није тако крвнички уништаван и затиран (од колевке па до гроба!) као Срби!
Ако Срби желе да живе, ако желе да буду присутни на Мајци Земљи као Словестан Народ, онда они никада не смеју нити да забораве нити да опросте овај грозни злочин извршен над њима!
Можда је праштање, како кажу, хришћанско, али није ведсрбско! Срби су Ведски Народ, и знају да је праштање – понављање злочина над самим собом!

Косово свето – Оливера Лола Аџић


Kosovo-srbija-3.jpg

Наша дика и митска прилика,
најсјајнија смарагдна птица
у јату србских земљица,
румен светлости што обасјава јуначка лица,
и буктињом исијава до Небеса као жеравица,
капија звездана,
Небу предана,
душману недана,
међу световима Нава и Права,
земаљска и небеска Слава.

*
Наша питома заталасана равница,
пуна костију предака, бујади житородних клица,
свеколиког блага, кротког стада и бистрих водица,
Врлим горама нагиздана,
а бедемима шћипетарским зазидана,
као отета и обљубљена красотица.

*
Наша амајлија и икона,
вечности заветована,
у срж битка упаметована,
са еонима давним спона,
кресница подвига и епова.
Наша рана непреболна,
брањена у крви слапова,
љубав јарка, жудна, неодолна,
путир вина заветног и витешко обећање,
наша молитва и староставно предање

*
Наше свето место
у геном уткано ,
у свест уклесано,
у душу урезано.

*
Наше Косово свето

Драгана Медић: О журби – Не волим да журим ни кад једем!


   

Језик је чудо, и чини чуда, дешава се да повриједимо неког нехотице, а нисмо то жељели…
Из свог бића сам избацила тугу, усмјерила се на осјећај који је прав и истинит, нисам дозволила да ме  (као некад — исцрпљује погрешан корак) зароби то стање.
Има неко вријеме то примјењујем, многих ствари нисмо свјесни, поготово у журби, учинимо глупост.
 Са другима, овај вид исцељења и чувања себе од негативности је врло битан.
Сада, себи кажем (ријетко гријешим, не што сам паметна, већ што пазим и знам посљедице), ако се неко и наљутио, нека је…
Ја са њим/ њом избистрим све у својој глави, срцу и души.
Размјеним стварне осјећаје (без љубави ништа), збацим све окове и тад сам мирна.
Таква сам да све опраштам, чак и већ опроштено више пута, и једино тако могу бити мирна, јер, мржња буквално убија, а ја као апарат космичких сила сам свјесно је призвала и загађујем се…
Поријекло свега тога— свесно знам, и не дам се томе, макар ме неко стално увлачио у то.
Ово су технике које су просте и једноставне, а, на које смо заборавили кроз све глупости и морања кроз које пролазимо и да, журбе… (не волим да журим, ни кад једем).