На једној страни, гле!

налази се усамљен а слободан,

пробуђен и освешћен човек,

 док наспрам њега,

на другој страни,

стоји бесловесна и поробљена светина

 што непрестанце режи и кидише,

 попут чопора дивљих паса,

 на слободног,

 пробуђеног

 и освешћеног човека.

То је пра-слика овога света

 од ПраИскони

тја до Свршетка!

Доћи ће варвари –

као што увек долазе –

да посве разоре, спале и униште

у греху, разврату и блуду огрезли Запад;

Запад трулежни, смрдљиви и педофилни;

Запад содомита, мужеложника и скотоложника;

Запад без душе, духа и ичега племенитог,

узвишеног и божанског у себи;

Запад лешинара, стрвинара и парија;

Запад предатора, паразита и рептила…

За тим Западом који ће убрзо нестати –

и који већ нестаје пред нашим очима –

не треба ни најмање зажалити,

јер ничега,

ама баш никада,

ни вредан није био.

Нека што пре дођу варвари са Истока,

и, нека од Запада

ни камен на камену не остане!

Свагда понављам: будите будни и свесни!

Паразити и рептили – преко својих послушника и сарадника којих је као „кусих паса“, којих је пун и препун овај свет омаја и опсена – покушавају на све могуће начине да успавају вашу савест, свесност и свест, те да ви, тако замађијани, хипнотисани и слуђени, пристанете на све њихове подлости и гадости.

Они, између осталог, захтевају од вас: да се одрекнете својега мита и предања, својега језика и писма, своје повеснице и паметарнице, својега рода и племена, својега животног друга као и своје деце, па, чак, и самих себе, својега ума и разума, своје душе и свести, својега бића и пола; да кажете да је мушко – женско, а женско да је –  мушко; да је напредно, здраво и сасвим природно, да мушко са мушким, а женско са женским сексуално општи; потом, да здраве проглашавате за болесне, а болесне за здраве; да паметне проглашавате за луде, а луде за паметне.

Песнички речено, они од вас захтевају да се одрекнете свега што вас чини словесним, племенитим и божанским бићем, те да се ваљате попут свиња и марве у паразитско-рептилским каљугама овога света.

Зато вазда понављам: будите будни и свесни!

Све њихове речи су лажљиве, погане и зле!

Нема никакве демократије, никакве слободе, никакве истине и правде, никаквог напретка и развоја у њиховом демонско-рептилском свету, у њиховом свету који смрди као распадајућа лешина у врелој пустињи.

И заиста, све што са либерално-демократског Запада долази то шири несносан смрад и смртну заразу свуда око нас.

Људи затровани паразитско-рептилским идејама, религијама и идеологијама бивају погани, превртљиви, настрани, изопачени, ружни, прљави и зли.

Отуда навек понављам: будите будни и свесни!

У тмини свога малог кутка,

смештеног између четири зида,

где ме обасја по неки зрак сунца

пробијајући се кроз испреплетене дрвене ролетне.

Обузет размишљањем да ли је,

или није тотално лудило,

разговарати са

својим мислима.

У потрази за “Ел Дорадом” своје душе,

гледајући у будућност, а вуче ме прошлост.

Заробљен између та два света,

и хиљаде питања без одговора.

Схватам да су те борбе тешке, најтеже,

путеви трновити, а ти као у стегама.

Али ако победиш, изађеш из тмине и сунце те огрије,

видећеш све оне ране од тешке борбе,

знаћеш да си се калио као најтежи челик,

И уз  осмех схватити да си изашао као победник,

чове , који је на новом путу.

Путу ка срцу своме.

Бело Србство мора да дејствује и ради у тајности.

Дубоко скривено од очију људи овога света.

Тајна братства и сестринства, тајна друштва и удружења, тајна учења, тајне установе и, надасве, тајна држава.

Мора све у тајности да чини и дејствује како због спољашњих тако и због унутрашњих душмана и врага.

Сенка Белога Срства је велика и моћна.

Сви народи имају своју сенку, али док је сенка иних народа скоро незнатна и занемарљива, сенка Белога Србства бива чудесна, огромна и моћна.

Сенка Белога Србства јесте припросто, успавано и неосвешћено Србство, биолошко и крвно Србство без вертикале духа и свести.

Шта је, у бити, сенка једног народа?

То је тамна, мрачна и зла страна народа.

То је све оно прљаво, трулежно и болесно у народу; све оно вероломно, превртљиво, лажљиво, подло, погано и бесловесно у народу.

Од сенке Белога Србства створени су сви ини народи у нашем окружењу задојени србомржњом.

Оно што ми називамо „бившим Србима“, то је, уствари, сенка Белога Србства.

Стога и не треба жалити за „бившим Србима“, јер они, уистини, за нас и нису битни.

О свим својим вашним, битним и суштим пословима Бело Србство не сме никада јавно да говори, већ све мора да осмишљава, чини и остварује у дубокој тајности.

Снага Белога Србства јесте у Тајни!

Задрхтала као јасика на вјетру

душа моја са твојом се душом срела

с „пјесмом под руку кренула

да протка љубав, сновиђења,

универзална поезија наших живота

Осмјех раздраган, љубим те стихом,

Срећа је дар Божији

препознај ме и крени

у сусрет љубави вјечности,

Између ћутања нашег

шаљем ти моје мисли

узми под окриље срца свога

и заплеши смијело плесом љубави

Твоја ријечју препозната у зјеници ока

док се огледам у твоме лику

прпознајем доброту промисли моје

Као да за Тебе писах ноћу

под сјајем свијеће

која тихо догоријева

трепере ми глас као моје срце

Као непролазна љубав

у бесаним ноћима

док теби баш -Теби пишем стихом љубави…

Тајнама кроз мир и немир душе

посматрам како расту шевар и локвањи

изцртајем предосјећајем

моје непролзне љубави према Теби

док сама сједим поред језера

као у бајци ријечи да породи љубав

и у овој ноћи

ослушкујем тишину

гледам како пламен небо додирује

од мојих силних жеља

наслони се на мене

само ми тихо изусти ријеч трачка наде

(увјек сам те волио )

тако обојену у безброј фанатастичних боја

израза стиха, у цвјетним маковима,

црвених нијанси, не дам те,

сад када те моја душа спознала,

на мјесечини хоћу да пољубим руке твоје

да се радујем твом прелијепом стасу

Богињо љубави моје…….

Ко год жели да позна себе – а то и јесте смисао и сврха нашег свеколиког битисиња у свим световима – мораће пре тога да упозна своје богове и претке.

Најдубље истине и тајне о нама налазе се у нашим боговима и митовима, у нашој праисконој вери и нашем древном песничком предању.

Наше песничко предање, то је ведање кроз песничку реч.

Поезија се и ствара ведањем, ствара се срцем и душом из дубина оностраних пространстава.

Све потоње религије туђе су и посве стране нашем бићу и суштаству.

Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.

Родноверје није вера, већ знање.

Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.

Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.

Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.

Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.

Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?

То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.

Мушко је мушко, а женско је женско!

Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.

Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.

Бог је бог, а богиња је богиња!

Мушко сеје, а женско рађа.

Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.

У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и сушта начела.

Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.

Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.