Нико нас спасити не може, ако ми сами не радимо на својему спасењу.

Ниједно нас Божанство спасавати неће, ако се не пробудимо и не освестимо.

Творцу је потребна наша љубав и наша помоћ, да би могао да нас спасе.

Ово што сада записах, јесте бит и суштаство Тајне Спасења.

Спасење је у нама, и извире из нас, а све друге приче и сва друга учења долазе из света омаја и опсена.

Ко год чека да га Неко или Нешто спасе, никада, гле! спасен неће бити.

Човечанство се већ еонима врти у зачараном кругу, само зато што је изгубило све умне и духовне моћи, и што је, потом, власт над собом препустило тамним силама из материјалног свемира.

Тајна Спасења почива на љубави, доброти, знању, умећу и мудрости.

Пут Љубави јесте Пут Спасења!

Сви други путеви јесу стрампутице и беспутице.

Сви други путеви јесу распућа и беспућа ропства, ропства у тами, бесмислу и безнађу.

Творчев Закон гласи: сви се сами будимо и сами освешћујемо, и зато нико никога спасити не може!

 

И заиста, Човек је цео, потпун и заокружен тек кад пронађе своју Другу Половину која је с њим – од ПраИскони, од Почетка Свих Почетака – његова Друга Бит и Сушт.

Човек је, уистини, цео, потпун и заокружен тек кад пронађе своју Човечицу и кад се сједини с њом, једнако као што је и Човечица цела, потпуна и заокружена тек кад пронађе својега Човека и кад се сједини с њим.

Мој живот пре сусрета са Човечицом с којом већ четрдесет и четири године живим у Браку, скоро да и није имао никаквог смисла, кад све то данас посматрам и сазерцавам са једног Вишег Становишта, са Становишта Бити и Сушти.

Као да је тај део мојега живота – пре сусрета са Човечицом и пре Брака – био само припрема, само предигра, увертира илити увод у један Виши Живот Потпуног Човека, у Живот са Сврхом и Смислом.

После толиких година нашег заједничког живота скоро да смо се посве сјединили по свему Битном и Суштом, скоро да смо сасма срасли једно уз друго, тако да ми се, на тренутке чини, као да смо и рођени и расли у истом родитељском дому и код заједничких родитеља.

Ја нисам Човек западне, атлантистичке и фаустовске потрошачке и робовласничке цивилизације који се стиди и плаши да искрено проговори о себи, о својим мислима и осећањима, већ Човек од Древних, Ведски Човек Звезданог Рода који не скрива ни своје мисли ни своја осећања, и зато вам, без икаквих предрасуда и опсена, о свему овоме Битном и Суштом казујем душом и срцем.

(У Великом Гају, лета 7527, последњег дана месеца жетвара.)

(Једно пролеће на Ташмајдану.)

Наше сневајуће душе

 што лепршају

понад уснулих кедрових шума

под руменим

и зеленим снегом

у тишини бескрајне ноћи

обасјава светлост

 поларног круга.

Ми смо последњи плави вилењаци,

чувари божанских тајни

 и вилинских лира,

на звезданим капијама

између видљивих

и невидљивих светова.

Ма на коју год страну

да кренеш,

твој Усуд ће ићи

испред тебе,

и чекаће те стрпљиво,

 да се појавиш!

Драган Симовић: ПЕСМА ВЕЛИКОЈ МАЈЦИ

Опремио: Стари Словен