Сибир –
СрбИр, СрбИрија, СрбЕрија, СтриБорија!
То је ПраРодина, ПраДомаја ВедСрба.
Бела Земља на Беломе Северу, где су Богови обитавали у Роду и ПоРоду мед Словесним НаРодом својим.
Наши Богови са нашим Словесним Прецима!
Богови и људи бејаху Једна Душа, Један Дух, Једно Суштаство и Један Род.
Људи су учили од Богова, подражавали Богове, словили и зборили са Боговима, угледали се на Богове и огледали се у Боговима.
Наши су Богови били наши водичи и наши чувари.
Напросто, Они су били и остали – наши!
Они су наши, али ми нисмо више своји!
Имали смо своје Богове, и били смо своји.
И све док смо се држали својих Богова, бејасмо свуда своји на својему.
А када се одрекосмо својих Богова, и призвасмо у Биће своје туђинске и пустињске богове, престасмо бити своји на својему, престасмо бити Божански НаРод.
Сада смо Племе расејано и распршено по земаљском шару, Племе скитница и беззавичајаца, Племе тужних, уцвељених и понижених, Племе без Дома и без Домаје.
И тако престадосмо бити НаРод, и постадосмо никоји и ничији ИзРод!
НаРод који постане ИзРод, не само што се одрекао Прошлости и Будућности, већ се и из Садашњости намах исписао.
Имали смо Све, и били смо Све!
Били смо!
Али, више нисмо!
А пошто смо се одрекли својих Богова, гле, у трену постадосмо Нико и у часу добисмо Ништа!
И ево нас, где клечимо на пустој земљи, на земљи туђинској а својој, и молимо вековне душмане своје, да се смилују на нас никоје и ничије, да нам као псинама добаце мрвице са богате трпезе своје.
Не, то више није живот, и то више нисмо ми, и нас одвећ нема мед живима!
И ево где постадосмо –
и брука и стид и срам,
како Предака
тако и Потомака
својих!
Онако нам је, како смо желели да нам буде.
И ако поново пожелимо да будемо оно што смо били, што у Бићу својему јесмо – бићемо!
Али, морамо истински да желимо, и морамо да се одрекнемо свега туђинског!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Предивно пјесниче Драгане!
Твој живот посвећен Љубави и Роду Белих Срба, прави је примјер Љубави која Васкрсава.
Само уређивање Србског журнала, захтјева велику љубав, и велику жртву за друге, друго, да и не помињемо.
Овај свијет, не воли ништа што има везу са љубави, стога ниси у тзв. академији наука, исто тако у читанкама и на телевизијама.
Волим слушати, дисати Твоју пјесму, а и пјесме многих који сарађују са Србским журналом.
За мене, то је још једна одаја, коју са љубављу посјећујем, која годи мом срцу, души, мом здрављу.
Пјесма се мора осјетити, са њом не може другачије, и ја, кроз осјет, пловим на Драгановој Вилинци која није од овог свијета.
Уистину, кроз осјећај који дира срце и душу, кроз унутарњи вид и слух, само Тада,
кроз Љубав која Васкрсава, видимо себе и друге.
Пјесник Драган нам То увијек, и изнова, поручује.
Благословен вазда и навек нам био!