Category: All
Драган Симовић – ЈЕЗИК: ВЕРА И РОДНА ГРУДА
Доћи ће Велики Преци –
Посвећеници Неба и Земље,
Да исцеле, гле! Суштаство и Твар,
И да удахну Душу Живу, снова,
Свему што јесте и бива;
Доћи ће Потомци Сварогови,
Са знамењима Перуна, Световида;
Доћи ће у Огњу, у Духу Великоме!
(Песник Румених Облака)
Наша Вера је животодајна и духодајна, а то значи, Жива Вера у Живот,
у Пра Живот, у све што бива и јесте Сушто и Суштаствено.
Наша Вера происходи из Свести, као што из Свести, снова, исијава
Вера. И тако се круг за кругом, венац по венац, затвара и снова отвара
до у Бескрај и у Вечност.
Наша Вера обитава у Језику, у Пра Језику, и преко Језика и Живе Речи,
потом, простире се низа видљива и невидљива звездана јата.
Наша вера, преко наших мисли, обликује поднебље и крајолике,
обликује Родину, Родну Груду. Моји Преци, Горштаци, никада нису
говорили – ни земља, ни отаџбина, ни домовина, већ Родна Груда!
Кад заронимо у Пра Биће Језика, у Пра Биће Речи, онда препознамо и
освестимо да те две речи осликавају Свеколиког Човека. Ту су и Род,
и Груди, односно Прса, илити Срце, али, истовремено, и Душа и Дух
једног Пра Бића које се зове Род, Народ (На-Род!).
Наша Вера није религија, већ Вера, илити Верознање, Веро-Знање.
Религију сам одувек доживљавао и појимао као идеологију, као јарам,
као оквир, као стегу, као нешто што се само привидно испољава
у спољном, док је у Унутарњем празнина, студен и пустош, без
Суштаства, без Живота.
Наша је Вера, уистини, све време била жива. Право Славље се није
везивало ни за какву религију-идеологију, већ је то, напросто, била
Вера, Наша Вера, Наше Славље!
Наша Вера обујима и Великог Оца и Велику Мајку, и Велику Душу
Рађања и Велики Дух Стварања.
Наша Вера долази из Ванвремено-Ванпросторне Будућности и стреми
ка Недогођеној Прошлости, да би се потом, снова, вратила у Давно
Догођену Будућност. И тако, гле, круг за кругом, венац про венац,
прстен по престен!
Наша Вера је Вечити Сан Великог Сневача, Песника и Створитеља.
Драган Симовић: Прича која тече…
НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА
Пише ми пријатељ Небојша Јовановић из Бора.
Пише и жали се.
Притисла га болест, притисла беспарица, а притисле и године.
Не зна шта му је теже.
Сирак тужни без ниђе никога.
Никада, па чак ни онда када је мени бивало веома тешко, нисам могао бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих.
Због Небојшиних мука и невоља, ноћас сам се неколико пута будио.
Све примам срцем и душом.
Када моји ближњи пате, тада патим и ја.
Небојша је пробуђени и освешћени Србин, један је из нашега Рода, Племена и Јата, један од нас.
Годинама је уређивао блог за буђење и освешћивање Белога Србства.
Био је један од првих који је у Време Смуте, у Ноћи Сварога, почео да објављује моје радове, те да обрађује видео записе са мојим песмама и поемама.
Због тога смо обојица често бивали на удару оних тамних и мрачних, домаћих и белосветских србомрзаца који сневају о томе да Бело Србство заувек нестане са лица Земље.
Ако њему помогнемо, себи ћемо помоћи.
Нека помогне свако од нас онолико колико у даним приликама може.
Сви се ми на истој ватри печемо, сви ми водимо један свети рат за спасење свих нас, сви смо ми Један Род, Једно Племе и Једно Јато.
Небојша нас моли, да му помогнемо да премости ова три наредна месеца, јер ће од новембра почети да прима социјалну помоћ, а тада ћу му већ бити лакше.
Ево Небојшиних бројева телефона, па ко жели и може – нека му му се јави!
030/428 249
062/354 943
ПЕСНИКОВО РАЗЈАШЊЕЊЕ
Пре неки дан, опет ми се јави Небојша, и замоли ме, да још неки пут поновим овај чланак о њему, јер му за лекове недостаје око двеста-триста евра. Кад то реши, како рече, неће више молити за помоћ, и, наравно, биће благодаран свима који су му у невољи припомогли!
У међувремену, Небојши у помоћ притекоше и расни Срби из РАДИО СЕРБОНЕ, те водитељи и уредници култне емисије ДРЕВНИК (71).
Каква радост и милина!
Драган Симовић: Бит и Сушт Србства
ЛИРИКА ОВОГ ТРЕНУТКА ВЕЧНОСТИ
Ово је време Србског Откровења, време када се откривају све тисућлетне и еонске завере против Србства.
Оно што смо негда наслућивали, сада у трену откривамо:
Наши заклети душмани: западни рептилски ватиканци, АнглоСаксонци и Германи – чије су вековне верне и послушне слуге Хрвати и Шиптари – кренули су, у пролеће 1999. године, посве да сатру и затру Србство.
Да, заиста, кренули су да уранијумским бомбама спале, спрже и са земљом сравне: србске болнице, србске школе, србске дечје вртиће, као и свеколики Србски Род.
Да спале, спрже и посве униште Србску Родину.
Не, нису они бомбародовали НАС због оних који су тада владали Србијом, већ су НАС бомбардовали – ЗБОГ НАС.
Бомбардовали су нас зато што они тисућлећима и еонима у својим змијским срцима гаје болесну мржњу према Србству, према свему Србском, према свему оном што је Бит и Сушт Србства.
Али, у времену које долази, и које мора доћи, у Дану Сварога, Србство ће бити јаче, силније и моћније него игда раније, али њих – тих наших заклетих душмана и врага – нигде неће бити!
Оливера Лола Аџић: Храстови су блиски Боговима
Већина обичног света
воли дубоку и сигурну заветрину,
не би да штрчи,
да се истиче гласним размишљањем
да ехо њихових мисли не чују жбирови властодржаца,
труди се да буде социјално укалупљена,
политички коректна,
клања се сваком земаљском цару
ма како рђав био.
Држе се сенке моћних дебала
као жбуње плашта стамених храстова
и проведу век у мемли испарења,
блиско тлу,
уроњени у трулеж учмалости.
Храстови су увек на удару громова и олуја
које их сажижу и ломе,
али су блиски Боговима.
На вољу свакоме.
Драган Симовић: Ми не бирамо свој животни пут, већ наш животни пут бира нас!
Све сам сигурнији у то, да је сваки човек, давно, још пре било којег рођења, за све предодређен, да је његов животни пут кроз сва утеловљења, кроз све животне токове, испланиран из вишњих светова још на почетку свих почетака.
Наша слободна воља је посве небитна у свему томе, јер ништа, у бити, и не зависи од наше слободне воље.
Свако је од нас програмиран за добро или зло, за светло или таму, за љубав или мржњу, за стварање или разарање, за овакво или онакво понашање кроз све инкарнације, за живот са сврхом и смислом или, пак, за живот без сврхе и смисла.
Ми се рађамо, живимо и умиремо у саобразности са својим програмом одозго, те само имамо омају и опсену да ми, тобож, о нечему одлучујемо, да ми нешто бирамо или не бирамо, да смо важни и битни.
Песнички речено: ми не бирамо свој животни пут, већ наш животни пут бира нас!
Борка Љешковић: Ја чекам свитање у тишини
Кроз црно бијели свијет лети румено перје фламингоса. Збуњује ову тугу што прави засједу после првог зареза у реченици. Запали сва гудала и у прах претвори! Нек звук њихов не прави мреже од сјете што лове и хватају златне рибе мудрости!
Нећу да их слушам! Ја чекам свитање у тишини. Сунце ће иза чела мог изаћи! Буднија ћу љепше сањати. Звијезде ћу под ноктима сакрити. Бићу као никад до сада прогнана из престрављене обичности!
Будној ће ми из очију нестајати све маске, које облачимо нашем дану, док се мој осмех благи буде протезао између двије ужарене лопте.
Драган Симовић: СРБСКА ИСТИНА, СРБСКА СТВАРНОСТ, СРБСКО ОКРУЖЕЊЕ…
НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА
Срби су окружени дивљим, крволочним племенима која се неће култивисати и цивилизовати ни за тисућу лета.
Напросто, њих је немогуће култивисати и цивилизовати!
Та дивља, крволочна балканска племена рептило-кршћански Ватикан – негда, у прошлости, преко Беча, Берлина и Лондона, а данас преко Брисела и Вашингтона – свагда изнова, већ столећима, употребљава за сатирање и затирање Србства.
То је србска истина, то је србска стварност, то је србско окружење!
А живот међу човеколиким зверовима јесте живот у деветом кругу Дантеовог пакла.
Срби живе окружени крволочним зверима у људској љуштури, и, уз то, још увек стреме – као да су посве замађијани и слуђени – ка истим таквим човеколиким зверовима у Европској унији!?
Заиста вам кажем, Срби моји драги и мили, не могу чудом да се начудим толикој вашој наивности и бесловесности?!
Драган Симовић: БИТ И СУШТ ЗАВЕТА
Богови су наши Преци,
а Богови су и наши Потомци.
Ми смо се с Боговима давно ородили,
и зато јесмо Један Род.
Љубав и Савез
између између нас и наших богова
јесте и бива
од почетка без почетка
па све до свршетка без свршетка.
То је оно што неки од нас зову
ВЕДСКИМ ЗАВЕТОМ,
а неки, пак,
КОСОВСКИМ ЗАВЕТОМ.
Свеједно је како ћемо га звати,
важна је
Бит и Сушт!
Серафим Протосинђел Петковић: ПЕСМА О РАЈУ
У њему нећеш бити ако ниси – данас.
Рај нећеш добити, јер није поклон.
Мораш га створити сам – данас.
Мораш га ткати сам – данас.
Рај не можеш чекати, јер не путује.
Не можеш му отпутовати, јер није станица.
Он је стање твога духа, твоје свијести,
Он је одраз твоје доброте,
Он је састављен од твоје љубави,
Он је твоје огледало,
Он је твоја истина,
Он је смисао твог живота.
Створен је од љепоте твоје душе.
Мален је онолико колико је мала и твоја љубав.
Велик је онолико колико је велика твоја љубав за другога,
За однос према свему и свима,
За однос према себи и Богу.
Паун Петронијевић: ВОЛИМ ТЕ НЕПОЗНАТО
Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће…
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.
О ПЕСНИКУ
Паун Петронијевић је рођен у Рибашевини 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске Задруге, Омладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године.
Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.
Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду, где је преминуо 12. августа 1962.
У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.
Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…
У Рибашевини се у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну.