Човeк У Човечици тражи Богињу Љубави.

Човечица у Човеку тражи Бога Љубави.

Ако се истински, срцем и душом траже, онда ће се зацело и наћи.

У свакој Човечици живи давно уснула Богиња Љубави.

У сваком Човеку обитава давно уснули Бог Љубави.

Истинска, узвишена и божанска Љубав преобраћа Човечицу у Богињу Љубави, као што и Човека преиначује у Бога Љубави.

Љубав нас од Човека и Човечице узноси до Бога и Богиње.

Заљубљени Човек и Човечица јесу на Путу Посвећења, на Путу Обожења, на Путу Поновног Рођења, али Рођења Одозго.

Љубав између Човека и Човечице јесте Највиши Ступањ Стваралачке Љубави, не само у Овостраним, већ и у  Оностраним световима.

 

Древни је Човек све у Свету посматрао духовним очима.

И, будући да је све у Свету посматрао духовним очима, он је и могао све у Свету видети (као) духовно.

Јер, када се Свет посматра унутарњим, духовним видом, тада се и успоставља душевна и духовна присност са Светом.

Из душевне и духовне присности рађа се Љубав.

А Љубав је увек сушта, делатна и дејствујућа; Љубав се свагда и вазда пројављује кроз Дело, кроз Стварање, како у најужем, тако и у најширем значењу Речи.

Нема Љубави без Дела!

Кад кажем, да нема Љубави без Дела, онда не мислим само на стваралачко, уметничко илити духовно Дело, већ на свако сушто Дело.

Сушто је Дело и рађање деце!

Деца рођена из Љубави (и у Љубави!) јесу сушто Дело двоје Божанских Стваралаца.

Човек и Човечица јесу Божански Ствараоци, Створитељеви СаСтворитељи, на свим пољима, на свим ступњевима Божјега Стварања.

Љубав између Човека и Човечице, по учењу Древних ВедСрба, има дванаест ступњева Посвећења.

Да, уистини, Љубав између Мушкарца и Жене и јесте Божанско Посвећење, по свим Знањима Древних.

Љубав је Тајинствено Посвећење!

У Љубави се не прожимају и не стапају само видљива тела (како то бесловесни позитивисти, дарвинисти, фројдисти и материјалисти мисле!), већ и она ина  (најтананија!) невидљива, непојавна тела –  душевна, духовна, светлосна и божанска!

Зато сам чин Љубави у Древних ВедСрба и јесте Посвећење, Увођење, Тајинство, Мистерија.

За Расног Белог ВедСрбина, који је живео у Вери и Знању својих Божанских Предака (и у саобразности са Природом), Жена и бејаше била Узвишена – скоро Божанство!

Светост и најтананија Побожност прожимала је Брак и  Породицу, Мужа и Жену, Родитеље и Децу.

Љубавно општење такође бејаше било Светост и Побожност за Древне.

Муж је у Жени гледао Богињу (Мајку Земљу); Жена је у Мужу видела Бога (Небо). И њих Обоје заиста биваху сушти Богови!

Тако је бивало у Древних, док су живели у Вери и Знању својих Божанских Предака.

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.

НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Да сам рођен у срећном и богатом свету, у срећној и богатој породици, тада бих чинио неупоредиво више за све оне који су ми мили и драги, за све пријатеље и ближње, за све који су од рода и племена мојега.

Чинио бих, истовремено, и духовна и материјална дела; поклањао бих много више и љубави и материјалних добара; гледао бих да свакога учиним радосним и срећним; да свакога избавим патњи, мука и невоља, те да ме сви само по доброти и милосрђу памте.

Да сам… али, нисам!

Сиромаштво ми бејаше претешко као топљенику воденични камен око врата.

Ма колико умно, душевно и духовно били јаки и здрави, сиромаштво ће нас увек вући назад и надоле, разбољевати и сатирати, чинити јадним, очајним и немоћним.

И, да будем изричит и јасан до краја: сиромаштво зна да буде мучније, болније и теже од болести.

Сиромах човек, све и да свим силама хоће, не може да сачува здравље.

Због сиромаштва нисам учинио ни десети део од онога што бих иначе могао (и што сам искрено, срцем и душом желео!), само да ме сиромаштво није верно пратило на свим путевима и стазама, на сваком искораку и кроку кроз мрачне лавиринте и тамне вилајете овог бездушног, безличног, суморног и суровог света.

Зато дан и ноћ молим Творца и Васељену, Богове и Богиње, да ме у следећем животном току створе у срећном и богатом свету, у срећној и богатој породици, како бих све оне које срцем и душом љубим, који су ми мили и драги, који су од рода, племена и јата мојега, да све њих знане и незнане даривам и духовним и материјалним даровима, да свима поклањам и дајем – „капом и шаком“! – не гледајући шта сам коме и колико дао.

Рађевина… ❤ Бела Црква… ❤ Ујчевина… ❤ Мајчица ❤ Снаја Милица ватру дома одржава, мужа Милутина рукама је и Душом загрлила… ❤ дом у којем сам расла рајске песме певајући. Трава на којој су нас децу прво научили коло да играмо, па тек онда да ходамо. Ујаци моји, Драгомир и Србољуб Марковић, кичме праве ко стрела ногом земљу ни додиривали нису коло кад поведу… уз звиждук који се шљивиком проносио…И  сад га чујем… Тако знам ка дому да се окренем где год да сам залутала… колико год се замрачили видици и ма какве обмане срце замаглиле… . Хеј, године немерљиво скупе… Хеј, Творче, твори род свој мили у РАдости, у Светлости, у Љубави! ❤