НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Пише ми пријатељ Небојша Јовановић из Бора.

Пише и жали се.

Притисла га болест, притисла беспарица, а притисле и године.

Не зна шта му је теже.

Сирак тужни без ниђе никога.

Никада, па чак ни онда када је мени бивало веома тешко, нисам могао бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих.

Због Небојшиних мука и невоља, ноћас сам се неколико пута будио.

Све примам срцем и душом.

Када моји ближњи пате, тада патим и ја.

Небојша је пробуђени и освешћени Србин, један је из нашега Рода, Племена и Јата, један од нас.

Годинама је уређивао блог за буђење и освешћивање Белога Србства.

Био је један од првих који је у Време Смуте, у Ноћи Сварога, почео да објављује моје радове, те да обрађује видео записе са мојим песмама и поемама.

Због тога смо обојица често бивали на удару оних тамних и мрачних, домаћих и белосветских србомрзаца који сневају о томе да Бело Србство заувек нестане са лица Земље.

Ако њему помогнемо, себи ћемо помоћи.

Нека помогне свако од нас онолико колико у даним приликама може.

Сви се ми на истој ватри печемо, сви ми водимо један свети рат за спасење свих нас, сви смо ми Један Род, Једно Племе и Једно Јато.

Небојша нас моли, да му помогнемо да премости ова три наредна месеца, јер ће од новембра почети да прима социјалну помоћ, а тада ћу му већ бити лакше.

Ево Небојшиних бројева телефона, па ко жели и може – нека му му се јави!

030/428 249
062/354 943

(Циклус пјесама Провинцијалка)

Наранџаста светиљка,

у вртлогу вјетра љубим ти уздахе

највољеније моје биће

Утишај ми ову музику

тугу ми срцу лама

Као да ће бити још младости

да ти љубим стрепњу, на рамену да ми спаваш.

Волим те истим оним жаром

свјетлосна даљина

да ти по тој боји пишем

Шта сам и гдје сам?

Без тебе

вјечна помрачина

Што ћутим као жути сунцокрет у пољу жита,

Не могу без твог њежног додира

даље да идем сам

Без љубави нико и ништа

старост ми шири руке

А могу да те љубим одавде па до вјечности

Твоју младост,

за мене рај

мирис тамјана

свијеће и њихов сјај

Тама наше собе

зашуштала као црвено вино сатенска постеља

Још ову ноћ љубих те жаром

на груди своје привијам те

Прећемо ријеку, јаз година,

ти си моје благо,

Твоја млада узаврела крв тијелом ми шара

као вир срце моје те у себе прима

Љепото моја принцезо из бајке

Манголија процвјетала, а ти моја љубав,

модрином нестварних зјена,

срећо не криви ме

и ако сам старац,

ја живим у свијету који не познаје годишња доба

Вајат… ❤ . .. Пази шта сањаш кад у вајату спаваш у време жетве испод Малог медведа… Добро пази да снови твоји Кумову сламу не запале што се по сомоту плишаном просула… Хеј, куме, изгоре ти кесааа… Хеј, кумееее, изгоре ти кеса… подврискују ноћас и старци и деца док најскупљи сан ловим сред пурпурних небеса Снохватачу, снохватицеее…у бело те љубим лице 

У Рађевини мојој колевци… Ујчевини… Све Рађа < мој брат Милутин и ја дођосмо по Лек за мог ујака Драгомира, оца његовог, на Свето место код Обеликса којег зовемо Рађев камен… по Лазаревом витезу Рађу који је имао дворе баш ту на Царском пољу,… дворе по којима се шетала љуба Анђелија… ❤ Ми Рађевци знамо колика је Сила Божија у том камену. Нероткиње долазе да настружу са камена лека да имају порода…од вајкада се за то зна!!! И рађају се Рађевци! И рађаће се јер Творац неће допустити да се затре семе вредних и честитих србских домаћина који вешто рукују и плугом и пушком, а певамо и играмо куд год да смо и с ким год да смо ❤ Преко наших рамена виде се Соколске планине… А одатле су родом моји Бојићи…а тамо се кажу још и сад виле могу видети, као и овде, у Рађевини. Тако јесте.

НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Већ сам писао о томе, како се на овим, балканским, просторима, међу измишљеним ватиканским и паразитско-рептилским нацијама,  у последњих двеста година, инкарнирају најотпалије човечанске душе које имају све одлике праисконог космичког звериња, са једном једином сврхом: да затру, и посве избришу са лица Земље Бело Србство, како на биолошком тако и на културном и духовном пољу.

Та мрачна, звериња и од Творца отпала бића инкарнирају се међу дивљим крдима и чопорима као и хазаро-кршћанским лажним нацијама које су највећи и најгрознји србски мрзитељи; такви се некада рађају и мед самим Србима, но, будући да их Србска Душа, Србска Свест и Србска Вертикала одмах препознаје и одбацује, они потом приступају тим лажним паразитско-рептилским нацијама са једном једином намером: да се свете Србству, да га сатиру и затиру, јер то и јесте једина сврха њиховог доласка на Мидгард-земљу.

Међу балканским племенима, крдима, чопорима и лажним нацијама много је више инкарнираних демонских него божанских душа, много је више крволочног звериња него племенитих, освешћених и узвишених људи, а сви су ти мрачни и црни, од првога до последњега, задојени мржњом према Србству и свему србском, таквом мржњом каква у прошлости никада није виђена на Мидгарду.

И, заиста, на Балкану нема нације која не кипти и пенуша од србомржње, вребајући сваку прилику, сваки тренутак србске небудности, па да у чопорима и крдима крене у глуво доба ноћи а за смутних времена да коље, убија, пали, силује и сатире све што је србско.

Крајње је време да ово видимо и препознамо те да почнемо о томе јавно и на сав глас да говоримо, да се будимо и освешћујемо!

Једна љубав,

 сетана,

из једног живота

минулог давно,

тихо се прикрада

 пољем од месечине;

у ноћи кад багрем

 бео цвате,

и кад сред поља

 певају девојке!

 Негде далеко

про вилин-горја,

подно неба од пурпура,

 умилно и сетно

певају девојке.

Певају девојке

 низ поље широко,

у ноћи кад багрем

бео цвате!

Једна љубав,

дивотна,

 шира од ноћи

 и дубља од сна,

ноћас ми душу

сетну милује,

и шапуће тајне

 уснулих светова;

далеко некамо,

 и још даље,

 про обзорја,

 и про зорја,

 иза ветрова

 и тишине.

Иза ветрова

 и тишине!