Category: All
Јасна Софија Косановић: ТЕБИ КОЈОЈ МИСЛИ МОЈЕ ШАЉЕМ
Задрхтала као јасика на вјетру
душа моја са твојом се душом срела
с „пјесмом под руку кренула
да протка љубав, сновиђења,
универзална поезија наших живота
Осмјех раздраган, љубим те стихом,
Срећа је дар Божији
препознај ме и крени
у сусрет љубави вјечности,
Између ћутања нашег
шаљем ти моје мисли
узми под окриље срца свога
и заплеши смијело плесом љубави
Твоја ријечју препозната у зјеници ока
док се огледам у твоме лику
прпознајем доброту промисли моје
Као да за Тебе писах ноћу
под сјајем свијеће
која тихо догоријева
трепере ми глас као моје срце
Као непролазна љубав
у бесаним ноћима
док теби баш -Теби пишем стихом љубави…
Тајнама кроз мир и немир душе
посматрам како расту шевар и локвањи
изцртајем предосјећајем
моје непролзне љубави према Теби
док сама сједим поред језера
као у бајци ријечи да породи љубав
и у овој ноћи
ослушкујем тишину
гледам како пламен небо додирује
од мојих силних жеља
наслони се на мене
само ми тихо изусти ријеч трачка наде
(увјек сам те волио )
тако обојену у безброј фанатастичних боја
израза стиха, у цвјетним маковима,
црвених нијанси, не дам те,
сад када те моја душа спознала,
на мјесечини хоћу да пољубим руке твоје
да се радујем твом прелијепом стасу
Богињо љубави моје…….
Храброст, човештво и заклетва Срба – Адам Мицкјевич
Највећи пољски песник Адам Мицкјевич у својим предавањима на Универзитету у Паризу о циклусу косовских народних епских песама, рекао је, између осталога да српски јунаци храброст сматрају као највећу врлину, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем и поштују жену као друга, мајку и сестру, за разлику од многих других друштава. Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе, они поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
Адам Мицкјевич
Адам Мицкјевич: Из предавања на Универзитету у Паризу:
Једнако као грчки и словенски јунаци су обични људи, страствено наклоњени срџби, и надасве воле рат. Храброст сматрају као највећу врлину, поштују веру (религију), воле обиље и раскош, често су насилници али никад сурови.
Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе. Напротив, они поштују међународна права, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем.
Њихов карактер диже хришћанство још више, ми не видимо у српском песништву нити страшну освету Грка нити дивљаштво Тројанаца. Овде влада веће човештво, појединци поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
И други пол (жена) се једнако показује у свом благом расположењу… Човек поштује жену као свог друга, као своју мајку и мајку своје деце. Нигде се у српској поезији не налази оно презирање женског пола, које се може наћи у песничким творевинама образованијих, али и покваренијих друштава.
Адам Мицкјевич
…
Адам Мицкјевич (1798—1855) је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник, један од великих европских романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести.
У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.
Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Странци о српским народним песмама”, Књига II, (ЗИПС–СРС) Земун 2000, стр. 310.
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ – О РОДНОВЕРЈУ
Ко год жели да позна себе – а то и јесте смисао и сврха нашег свеколиког битисиња у свим световима – мораће пре тога да упозна своје богове и претке.
Најдубље истине и тајне о нама налазе се у нашим боговима и митовима, у нашој праисконој вери и нашем древном песничком предању.
Наше песничко предање, то је ведање кроз песничку реч.
Поезија се и ствара ведањем, ствара се срцем и душом из дубина оностраних пространстава.
Све потоње религије туђе су и посве стране нашем бићу и суштаству.
Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.
Родноверје није вера, већ знање.
Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.
Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.
Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.
Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.
Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?
То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.
Мушко је мушко, а женско је женско!
Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.
Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.
Бог је бог, а богиња је богиња!
Мушко сеје, а женско рађа.
Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.
У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и сушта начела.
Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.
Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.
Адам Мицкјевич о Србима
Највећи пољски песник Адам Мицкјевич
у својим предавањима на Универзитету у Паризу
о циклусу косовских народних епских песама,
рекао је,
између осталога,
да српски јунаци храброст сматрају као највећу врлину,
држе заклетву као светињу,
часну реч,
боре се часним мачем
и поштују жену као друга,
мајку и сестру,
за разлику од многих других друштава.
Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе,
они поштују ратне заробљенике,
не наслађују се над телесима палих непријатеља…
Дух Народа – Перунов Ратник
Пратимо стазе рата
Где снови сиjаjу као звезде,
Ударамо мачем на штитове
Богови нас позиваjу на борбу.
У светоj ватри
Родила се наша душа
Борбени дух народа
Никада не могу сломити.
Ми смо витезови Перуна,
Морана осветница пева песму смрти.
Крв врагова попрскала jе наше оклопе
Киша jе спира са наших груди.
Идеjа слободе – бесмртна jе
Као планински врхови висока
У знаку Коловрата
Ратнику се отвараjу капиjе Права.
Модел друштва – В. А. Истархов
„Модел друштва: елита – руља показује поделу власти. Шта је то власт? Власт – то је право на управљање. Са тачке гледишта поделе власти (права на управљање), што се више по пирамиди уздиже човек, тиме он има више власти. Шта је то руља? Појам »руља« има неколико смисла. Руља – то нису само доњи слојеви друштва. Постоји добра дефиниција Висариона Бељинског: „Руља – то је скуп људи који живе по предрасуди и расуђују по ауторитету“. То јест човек руље – то је човек који није способан да самостално логички мисли и самостално се понаша. Он не мисли сам, он увек бира себи ауторитете и идоле, а даље гледа на то, како мисле његови ауторитети, и даље настоји да запамти те мисли и понавља те туђе мисли као магнетофон, као биоробот. Човек руље се труди да има мишљење већине. Он никада не може да издржи стања, када његово мишљење дели мали број људи, а још мање, када он има сам своје мишљење против свих. У пракси се то никада и не дешава, пошто човек руље није способан за оригинално мишљење. Он се труди да мисли (уствари претвара се да мисли) као сви! Човек руље – то је човек са јасно израженим мишљењем десне мождане хемисфере, то јест његово мишљење (емоције) десне хемисфере потпуно доминирају над мишљењем (логиком) леве хемисфере. Код човека руље логичко мишљење (леве хемисфере) је незнатно развијено, зато он слабо може самостално да мисли и расуђује. Код човека руље у глави (у левој хемисфери) је веома сиромашна база знања. Њиме је лако управљати помоћу емоција, он лако мења своје погледе, пошто не поседује никакав стабилан систем погледа и није способан да самостално
и озбиљно расуђује.“
Преузето из књиге: Ударац руских богова, В.А.Истархов
Коментар Милана Живковића на песму Старог Словена: Витештва више нема…
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ – ПРОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ РЕЛИГИОЗНОСТИ
(Милици Белој Србкињи са Радан-планине.)
У Дану Сварога веома је битно освешћивање.
Сви они који се у овоме времену не пробуде и не крену путем освешћивања биће запоседнути космичким паразитима.
Космички паразити су тамна небића (тамни ентитети) које у многим религијама зову демонима, демончићима, бесовима или нечистим силама.
Одувек је бивало битно буђење, али док су у минулим вековима непробуђени људи још и могли да живе свој како-тако пристојан, складан и смеран живот, у овоме времену је све другачије: ко се не пробуди и не започне освешћивање – биће намах запоседнут тамним силама, бесовима, паразитима.
Прошло је време религиозности (јер време религиозности се поклапа са тамном и студеном Ноћи Сварога), и наступа доба звездане, космичке духовности!
Бити религиозан данас у оном класичном смислу, то значи: бити успаван!
Преко религија и кроз религије не може се стићи до узвишене космичке и божанске духовности.
Религије су у Ноћи Сварога и служиле за успављивање и хипнотисање неосвешћеног стада, бесловесне светине и руље.
Од свих минулих предања, традиција, учења и вера из минулих тисућлећа и еона остаће само ведска мудрост, ведска знања која ће бити подлога и потка васељенске, космичке духовности у нашој звезданој будућности.
Бело Србство ће убрзано кренути путем навише, вертикалним путем, ка лучезарној звезданој будућности онога тренутка када буде изишло из тамних вилајета свести као и духовних катакомби илузија, омаја и опсена створених јудео-кршћанском религијом-идеологијом.
Свако наше даљње задржавање у јудео-кршћанству, у лажном хришћанском правоверју јесте одлагање нашег звезданог буђења и освешћивања.
(На Истеру, 30. гумника, лета 7527.)
Волео бих поново – Стари Словен
Волео бих поново да видим ратнике,
Kако улазе у бој, прса у прса,
Kао што сам гледао то много пута до сада у прошлим животима…
Волео бих поново да видим ту храброст и осећај србске надмоћи,
Да још једном одмеримо снаге с непријатељима…
Волео бих поново да видим мој Род, сложан и снажан,
Како се с осмехом на лицу смеши смрти уз божанске звукове гајди…
Волео бих поново да видим… да осетим…
Драган Симовић: Ко жели и може…
Пре неки дан, опет ми се јави Небојша Јовановић из Бора, и замоли ме, да поновим чланак о њему, јер му за лекове недостаје још око двеста евра.
Кад то реши, како рече, неће више молити за помоћ, и, наравно, биће благодаран свима који су му у невољи припомогли!
Обећах му да ћу нешто учинити, иако унапред знам, да све нас одреда притискају или исте или сличне муке и невоље, те да се сви ми у овоме свету илузија, омаја и опсена боримо и буквално за голи живот.
Ево Небојшиних бројева телефона,
па ко жели и може –
нека му му се макар јави!
030/428 249
062/354 943
Нажалост,
витештва
и сам у рај ратника
више нема…
непријатељ је ушао
у наше куће,
њиве,
породице…
без испаљеног метка…
данас је у игри
подмукла и лукава ментална борба…
тешко је у овим временима
направити физички подвиг…
морамо и ми да променимо
начин борбе…
ми смо моћна и снажна
Творчева деца
која имају алате и за ту врсту
борбе и подвига…