Category: All
Осман Ђикић: Змај Ј. Јовановићу
Ти, што дичном српском роду
Зажди лучу св’јетла плама,
И уздиже српску славу
Слатким звуком у пјесмама;
Ти, што скиде зв’језде сјајне
Са површја небескога,
И расв’јетли себи путе
До Парнаса — рода свога.
Здрав нам био!… Син кршева
И гудура, мрачних гора,
Херцегове земље сјетне,
Земље бола и вихорâ —
Прислушкујућ твоје пјесме,
Што их пјева коло вила,
Кад се браћи једнокрвној
Јавља свјетлост — слога мила —
Теби кличе: Бог ти дао,
Па бијела твоја вила
Опјевала српску славу,
Славу, што је некад била!
Завет Османа Ђикића, србског родољубивог песника
Радмила Бојић: На Соколским планинама
Бранислава Чоловић: ПЕРУНЕ
Иван Јушковић Храст: Снага Србства је у Души
ЗАВЕТ 4 С
У себи сједињеном, у Крсту, написах завет:
Слобода ми је све, Самосталност једини начин постојања, Самилост истинско посвећење ближњима, Савест једини закон да не чиниш другоме што себи не би.
Крст описан Кругом, и у њему 4 С, знамен освешћеног витешког духа посвећеника Истини и Љубави.
Свако С даје особеност личности:
С- СЛОБОДА (горњи леви угао);
С-САМОСТАЛНОСТ (горњи десни угао);
С-САМИЛОСТ (доњи леви угао);
С-САВЕСТ (доњи десни угао).
Тако сам поносан на величанствену свесност и мудрост наших предака.
Само у Богу смо Богови!
Бранислава Чоловић: До побиједе! – (Писмо у песму преточено)
Драган Симовић: Једна песничка визија – Некада су људи и вилењаци живели заједно
Некада су људи и вилењаци живели заједно.
Били су једни поред других, били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.
Између једних и других, у Златно Доба Стриборије, бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.
Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему били слични белим и плавим вилењацима.
Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.
Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и знања.
Радмила Бојић: Колос
Познам те
по треперењу
што у мени будиш
Гајгеров бројач
тај трептај
поздрави
немо
Безгласно
из груди
прхне
Утва златокрила
о Преображењу, 2018. подно Фрушке Горе
Радмила Бојић: Сеча вилинског Шумара…
Сеча вилинског Шумара…
Храст до храста посечен….Први пут у свом веку видим овако искасапљену нашу чаробну шуму… Сељак домаћин одувек зна чему које дрво служи, за шта га је Творац наменио. Оно што је Лав међ животињама, злато и дијамант међ минералима, то је Храст међ дрвећем за свесног човека. Вилински Шумар никад није овако касапљен.
По Бадњак се иде у ту свету шуму… посече се свети Храст и и од њега издеље славски сто, за колевку и за кревет брачни… посече Храстово дрво сељак и од њега тишљер исече особите безчворне даске… за укоп. Оне стоје необрађене, ћуте и чекају негде на тавану… Њих не померају без велике нужде… О њима се не прича, а ако би се какав иксан и залетео и приупитао што такве дивне даске стоје неупотребљене… Хм, одмах би се видело да тај није из домаћинске куће, да не зна за ред Божији, да није од рода озбиљна, да се с њим ни у какав озбиљан посао не ваља упуштати, да се с њим не треба ни ородити, но само почастити и из авлије испратити… Не би му се ни одговарало на питато што је неук упитао, као да га није ни питао ништа, но би се прешло даље о времену, о приликама… Јер, још би грђе било одговорити му… Биће да се такав неки људов дочепао Шумара, па тестери ли тестери гране на којима седе и он и моји Рађевци. Хајде што он малоумник то ради, ни по јада… Шумар ће се обновити, ал ‘ што Рађевци то гледају, ћуте и пуштају… Е, то је
љута невоља, Бого мој.
Драган Симовић: Јачи смо и моћнији од свих својих душмана
Нису наши душмани јаки и моћни,
већ само покушавају да нас застраше.
Јачи смо и моћнији од свих својих душмана,
само што смо престали
да верујемо у себе.
Када поново почнемо да верујемо у себе,
тада ћемо видети
колике су кукавице наши душмани.
И заиста,
нема већих кукавица и страшљиваца
од наших душмана!
Душа, лична душа, јесте ћелија Божије Једности живота.
Спознаја себе је спознаја свог божанског предодређења, оцеловљење, са Душом сједињење.
Путева до уједињења са душом има многих, а увек их краси траг светлости и љубави чувања живота, мајсторска умешност стварања, и слобода духовног прегалаштва.
То је највиша стваралачка и одбрамбена сила.
Надам се да вам је сада јасније зашто се демонизује људска природа. Да би била ослабљена и поробљена.