Кратак је наш животни век у овоме свету, толико кратак да, напросто, не стижемо да обавимо ни делић оних битних и суштих послова, дужности и задатака за наш вечан живот.

Тек што смо започели да радимо праве праве ствари на себи и за себе, да учимо и да се образујемо, да стичемо божанска знања, и  мудрости које ће да нас узносе у лучеране звездане висине, кад –  гле, јада! – већ је дошла старост, а са старошћу болест, немоћ, стрепња, зебња и страх од смрти.

Наше физичко тело је толико захтевно, тако да већи (највећи!) део тог ионако кратког животног века у овоме свету морамо да посветимо угађајући њему.

Две трећине нашег живота и буквално је подређено обликовању, улепшавању, неговању, кинђурењу и кићењу  нашег најпролазнијег тела, тела које има сврху и смисао једино у овом материјалном свету, док ни у једном другом свету никакве сврхе нема.

У преосталу једну, и бедну, трећину живота – а то је неких двадесет или тридесет година – смештено је све друго!

Није онда никакво чудо што се у овом материјалном, земаљском и космичком вртлогу – неосвешћени и бесловесни – вртимо већ еонима и милионима година!

Човекова судбина јесте круна свих космичких судбина; човекова трагедија јесте трагедија Творца, Стварања и Васељене.

Јер, ако човек пати, онда мора и Творац да пати, а са Творцем пате и Стварање и Васељена.

Моја вера није ни налик ниједној од на Земљи постојећих вера и религија, тако да ја са Творцем и Васељеном разговарам онако како сам негда давно разговарао са својим крвним, биолошким родитељима – тражим одговоре од Њих на сва битна и сушта питања која ме све време тиште и муче.

Јер, наша судбина, човекова судбина, може се – осећам то и верујем у то – коренито променити набоље, те да не будемо више јадни и бедни, трошни и трулежни, већ да живимо животом Богова и Богиња, да будемо самосвесна и самобитна деца достојна Великог Творца и Велике Васељене.

Има народа који су толико опседнути Србством, да напросто не могу ни једног јединог часа да живе без мисли и помисли о Србству.

Они се сваког јутра буде и сваке вечери на починак полазе са том својом опседнутошћу Србством, пред којом се осећају јадно и бедно, снисходљиво и понизно, недорасло и беспомоћно.

Но, ту своју прикривену и несвесну опседнутост Србством, ту своју прикривену и несвесну љубав свих љубави према Србству они изражавају кроз мржњу према Србству, јер – будући неосвешћени и духовно неузрасли – не умеју другачије да је изразе и покажу.

Што је неоспорнија и очигледнија србска надмоћ, истовремено и све већа србомржња бива у оних народа који већ вековима сневају да буду равни Србима, а, у исти мах, бивају свесни тога, да су то само њихови пусти снови који им се никада остварити неће.

Зато их ваља оставити на миру, да негују ту своју прикривену и несвесну љубав према србомржњи, будући да њихова србомржња и није никаква мржња, већ прикривена и несвесна али наопако испољена љубав према Србима.

Што је већа србомржња, и србска надмоћ све већа бива, јер то двоје иде упоредо, руку под руку.

Користимо енергију србомржње, за јачање и уздизање србске надмоћи!

Сва бића се муче,

болују и пате

у овоме свету,

 зато не наноси

ни патњу

ни боли

 ниједном бићу.

Буди милосрдан

и благ

према сваком бићу,

па ће и теби

бити лакше

 и боље.

Љуби свако биће –

без обзира на врсту,

расу и род –

онако како

самога себе

љубиш.

Орач заорао црницу земљу

мисле они што га под оком држе

да његов један бизаран дан

вјечити мрак тешкоћама обасјан

Орач заорао њиву има он своју животворну музику

ужива док гледа сунце како се поиграва

уз росну траву

Само своје ријечи под брадом живота носи

Мир његове душе, од драгог Бога учен

да сваку ствар у љепоти види

Знао он да је његов живот испуњен рухом без страха

радује се својој кози, јер она се храни у природи и даје млијеко

Сунцокрети жути поред стаза рацвјетали

сретан је он јер у свему љепоту види

И ораше свакога јутра пјесмом душу нахрани

знао он шта је љубав и рађање ђеце

Сељанчицу своју под њедра ставља

румене образе љуби ђецу да му рађа

Када земљом ходи сјенка му се од плот одбија

као да анђео ходи,

јер чиста душа љубављу обасјана, кад звијезда баци поглед

на Семберског ратара, сунце му љуби вриједноћу руку

испуцалих од тежаког рада, али када на груди своје њену косу стави

љубав га понесе и ново чедо када му се рађа

Орач заорао црницу земљу, коњи врани на њиви разиграни

око сунчево, мајка му умре на рукама

суза у оку, срце се стеже

као кад звијезда баци поглед, хладна образина мјесеца

туга му раздире мисао, зар срећа умире у једном трену

као да смрт роди близанце тугу и бол…

Колијевка остала сјећање на мајку и Семберског ратара…

Има доста дивних, сасвим обичних, пробуђених и освешћених људи свуда око нас, али их ми не примећујемо, не видимо и не чујемо, јер је страховита бука и галама рептилских медија диљем и широм овога света.

Од простака и лудака, од злих и наопаких, од курви и погани, од олоша и шљама, од моћне и заглушујуће машинерије паразитских и рептилских медија, пробуђени и освешћени се у овоме времену нити виде нити чују, па нам се, на тренутке, чини – само чини! – да их уопште и нема.

Ово време ће остати запамћено као време када су владали рогати и репати, погани и зли, ружни и прљави.

Један од тих пробуђених и освешћених, а невидљивих и нечујних, био је, свакако, и Гојко Ђурић.

Живео је – овде, у Великом Гају – свој тих, скроман и смеран живот, живео и уживао, ненаметљиво и неприметно, али, зацело, живот са сврхом и смислом.

У ноћи између петка и суботе, у педесет и петој години, отишао је, заувек, са овога света.

Памтићу га по доброти и смерности, по скромности и ненаметљивости, по чистоти душе и срца, по боемским и господским манирима.

Стасит, висок и витак, продуховљеног лица и дубоких а топлих очију, вазда благ и осмехнут, често би Гојко Ђурић – овај расни потомак досељеника Ужичана, који су старином Херцеговци – бивао виђан пред сеоским дућаном како – на, уистини, господски и боемски начин – лагано и смирено, испија своје омиљено пиво и, како све одреда, од најмање деце до најстаријих житеља села, благородно и с љубављу, поздравља или отпоздравља.

Када би, с вечери у сумрак, пролазио нашим сокаком –  пешачећи или возећи бицикл – личио ми је – чак и издалека – на расног горштака, из ужичких и херцеговачких гора, који држи до образа и части, до дике и поноса, и, који нема времена за празнословља и оговарања, за наклапања и препричавања, за приче прича ради празних и успаваних људи.

И још ћу Гојка Ђурића памтити по шкртости језика и урођеној, посве природној, аскези, која је с њим, канда, још од ране младости срасла.

Не само што се клонио сваког празнословља, већ му и свака изговорена реч бејаше одмерена и блага, сувисла и освешћена.

Гојко Ђурић је достојно и себе и својих горштачких предака напустио овај свет.

Данас ће или сутра његово видљиво тело бити сахрањено у земљу, но, његова танана, етарична и флуидна душа већ плови, броди и лети, кроз сазвежђа и звездана јата, пут Небеске Србије, ка Златном Свароговом Ирију.

Нека ти је спокојно и блажено онострано путовање, драги Гојко Ђурићу!

(У Великом Гају, 15. јула 2018. – по србском календару лета 7527.)

Из дана у дан, све јасније видим и осећам, како једна по једна ствар у овоме свету губи сваки смисао.

Пожелим у тренуцима тиховања и дубоког надахнућа нешто да запишем, али ми се не да!

Неће ме ни песма, ни прича, ни било какав запис.

И тада, посве смирен и блажен, кажем себи: све песме су већ испеване, све приче већ испричане, сви записи већ записани, све љубави већ догођење… и, ту више нема места за мене!

У вечерњем сутону, док седим у пољу сунцокрета подно румених облака, загледан у магловите и снене даљине с ону страну пурпурног обзорја, осетих како ме подилази и прожима нека праискона сета, што, с ветром из поља, изненада долепрша до мене.

Праћен титравом светлошћу вечерњих звезда и гласним дозивањем сова из вилинских гајева, гле! ногу пред ногу, враћам се дому своме…

Слава и хвала Господу који нам кроз тебе шаље ове величанствене беседе и усмерења за наше делање
у будућем а садашњем трену.

Поодавно сам појмио у бићу својему да сам веома усамљен и сам у сваком погледу. Осећам одавно да све што ми је битно, важно и потребно морам првенствено да потражим у себи или да створим сам. Ослонца у овоме мрачноме свету скоро да не видим ни у коме али ми и не треба. Једина највећа и најдража помоћ а коју и често тражим, јесте помоћ из Виших Светова, – од Творца и мојих предака које осећам и знам да Су ту поред мене и уз мене и да ме никада неће издати у шта сам се много пута уверио.
У овој кали-јузи заиста је све гњило труло умируће и распадајуће, немаш шта, нити да чујеш нити да видиш, нити да научиш. Највише ми годи мир, тишина и ослушкивање Свемира. Тишина у природи је мој најдражи и једини лек.
Наш драги песник је у више наврата зборио о вуку самотњаку. Па каже: Вук самотњак је најјачи најхрабрији, најмудрији, најодважнији и непобедив је. А када се неком грешком придружи неком крду или чопору губи све своје претходне врлине и особине и нестаје.
Надам се скорој победи љубави, добра и истине, над мржњом, злом и лажима.

 

Радмили Бојић, србској песничкој вили!

Пишем у заносу и надахнућу, пишем у неком чудном стању које није од овога света, пишем срцем и душом…

Одувек сам тако писао!

Мој ум је вазда са закашњењем стизао да испрати оно што напишем, будући да моје стваралачко, моје песничко-вилењачко унутарње биће иде испред ума и свести, иде испред времена и простора.

Не само да поезију и лирику пишем у том стању, већ и обична, свагдања писма.

Словне, језичке и правописне грешке исправљам по вертикали, „у ходу“, без размишљања.

Моје знање о језику и правопису није уопште знање какво је то у стручних и научних језикословаца, филолога, лингвиста и граматичара, већ је у питању дубоко осећање.

Просто речено: ја немам знање о језику и правопису, но урођено најдубље осећање за језик и правопис; то је неко из ранијих животних токова пренето знање и искуство ведсрбског језика које је постало саставни део мојега унутарњег бића и суштаства.

О језику и правопису не размишљам, зато што знам и осећам!

Ово је мој песничко-вилењачки одговор на питање које ми многи, и свакодневно, постављају: како пишем?

Ето, сад знате како пишем!

О, ви, Богови и Богиње!

о, ви, Светла Суштаства!

 о, ви, Чувари и Водичи!

О, ви,

што бдијете нада мном

и стражарите,

без санка и починка,

никада ме

 самог

не остављајте,

како у овостраним

 тако и у оностраним

световима!