ЛАВ
Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски „Замак који се окреће“, који је исто што и боравиште Краља рибара или тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава – заточеног у кавезу – који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Али, то више није лав већ сенка, утвара ове краљевске звери. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба када је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, кад сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с којег ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали, напротив; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која као да је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО
Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.
Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред. И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела људске психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало нешто више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.
Могућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате сваком човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у човеку. Другим речима, човек (било који човек), може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…
Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

ЈЕЛЕН
Јелен је један од великих и непролазних симбола Севера, Хипербореје. Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х, V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен. Надасве, јелен је симбол самог Сунца, које у Хипербореји никад не залази. На полуострву Кола у руској Лапландији, на крајњем северу континента, према истом аутору, и данас се налазе сасвим карактеристична светилишта народа Саами – тзв. сејди – гомила камења на чијем врху је постављена јеленска лобања, са роговима. Јелен је и један од најстаријих уметничких мотива, кога, са задивљујућом учесталошћу, срећемо на зидовима пећина и древним оруђима. Постоји једна фотографија, снимљена 1942. године, за време немачког бомбардовања Мурманска, на којој се у предњем плану види јелен, незнатно искренуте главе, затечен експлозијама, док сивим небом изнад њега прелећу немачки бомбардери. Ратна фотографија издигнута је на ниво симбола – као и сви други, и овај измиче тумачењима и објашњењима. Енглез Едвин Лендсир стекао је светску славу сликајући мотиве јелена у шкотским брдима, на начин који је изнад пуког реализма.
И у јелену се, слично лаву, вуку или орлу, открива један архетип и једно древно сећање – с тим што је, више него нека друга, оно непосредно везано за северну праотаџбину, за Хипербореју. У ствари, јелен – соларни јелен, јелен шума и степа севера – јесте само сећање на Хипербореју, коју је изгубио заједно са човеком. Херман Вирт тврди да је управо јелен био предмет најстаријег хиперборејског култа а да његови уздигнути рогови симболизују само соларно божанство – Сина Божјег, у тренутку кад се, високо подигнутих руку, узноси над хаосом и тамом земаљског.
Можда нам управо зато ова племенита и отмена животиња, у било којој другој средини, у било којој другој земљи, изгледа као потпуни странац.

ГАВРАН
Сваке зиме, кад одлази у Хипербореју, Аполона прате гавранови, и песма.
Аристеј из Метапонта, који је пратио Аполона до Хипербореје, појављивао се у свом родном месту и после смрти, у виду гаврана.
Сваки пут кад се успиње на своју кулу, док посматра земљу под јутарњим сунцем, на Одинове широм испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, а име другог је Сећање.
Хиперборејски Аполон се уопште, веома лако и природно, доводи у везу са птицама. И лабуд је, слично гаврану, хиперборејска птица. Једна статуета, нађена у Дупљаји, недалеко од Вршца, у Банату, приказује загонетно божанство, човека с птичјом главом. Његове кочије кроз ваздух вуку лабудови. За тог „птицоликог идола на колицима која вуку барске птице“, Живојин Андрејићкаже: „ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (…) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (…).“
Уосталом, древна германска епска традиција управо гаврана назива „лабудом црвеног кљуна“. У неко срећније време, гавран је био сматран за повољно знамење: уколико прати јунака, то је значило да ће се његов мач тог дана наситити крвљу, а да ће исход његовог подухвата бити срећан. Тајанствену везу јунака и гаврана подвачи мит: у осетском миту о народу Нарта – најјачем народу на свету – затичемо овај мотив: после битке (која се води за Небеско царство) мајци у крило пада одсечена рука сина, коју испушта гавран, те она тако сазнаје за његову злу судбину. Идентичан мотив срећемо и у песмама косовског циклуса, где се то исто дешава мајци Југовића. Гавран мајци у крило спушта окрвављену руку њеног сина Дамјана.
Симболи су вишезначни; по правилу, они поседују и свој „позитивни“, светли и „негативни“, мрачни аспект. Отуда нестали северни празавичај може да симболизује не само „бела птица“, лабуд, него и злосутни, црни гавран. Једна сведочи радост, друга опомиње на губитак.
Француски песник Артур Рембо наслутио је ту чудну, мрачну радост коју доноси гавран у својој поеми „Гавранови“:

„Господе, кад се ливада следи (…)
на природу, где цвеће бледи,
сручи с небеса јата нова
драгих и дивних гавранова“.