Category: All

О колаборацији – Светлана Велмар – Јанковић


dru-nedic-MALA
 
„Сарађујем са онима који нас уништавају, јел’да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти – али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?“ Дејан Медаковић у књизи „Ефемерис“ књига II (Хроника једне породице) на страни 30 наводи: Полуде ови Србијанци од наших избегличких брига. Сви овде траже правду, притисли Србију са својим очајем, као да не виде и њен властити безизлаз. Неко овде мора да сачува јасну главу или ћемо пропасти сви заједно. Могу да замислим како је јадном генералу Недићу. Пригњечили га са свих страна, а помоћ никаква, нико неће да се жртвује, јер је свима јасан исход рата. Неће људи да се компромитују, али желе и очекују да им туђа жртва буде од користи. Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Недића где би смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и заклон. Стављене ван закона, сви би нас убијали као зечеве“.
На стр. 144 „Једном приликом, свеједно којом, генерал Милан Недић рекао је Адаму Прибичевићу, који је као што знате био на другој страни: Лако је дати живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја ‘издаја’.“
Пре него се и помисли да се да суд о ђенералу Недићу, подсетимо се на детаље плана израђеног по Хитлеровој наредби: Србију испразнити и у њу населити околне народе – немачке савезнике. Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места. Zealter R. Roberts: „Tito, Mihailović and the allies 1941 1945“ стр 258; „Дабоме, док је Квислинг утирао пут окупације своје домовине, док је Јосип Броз утирао пут бољшевизације Балкана (сарађујући при том и са Немцима и са Италијанима, све до краја рата), Милан Недић је сарађивао са окупатором да би утирао сузе и умањио страховите и непотребне жртве српског народа у једном туђем рату, у који је био увучен против својих сопствених интереса.“
Позната новинаркa Ruth Mitchell, рођена сестра чувеног америчког генерала „Billy“ Mitchell-а у свом чланку објављеном у лондонском листу Дејли мејл од 7 маја 1947 пише;“постоје необориви докази да Милан Недић није колаборатор у смислу једног Квислинга Лавала или Чак Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са својим сателитским, политичким и војним вођама Недићево име није било споменуто.“ Да не набрајам даље, навешћу само имена: Немачки социолог Johann Wusct, професор славистике на универзитету у Грацу – др. Јозеф Матл, Др. инж Херман Нојбахер посебни Хитлеров изасланик за окупирана подручја Балкана -мемоари Sonder- auftrag Sudost, Ладислав Хори, Мартин Бросат, Касе (немачки посланик у Загребу) и многи други употпуњују слику о Недићу као човеку, као патриоти, као најзаслузнијем субјекту за спас Срба у II свј. рату.
Американци су изручили ђенерала Недића, мучен је и убијен у затвору, а затим бачен кроз прозор са трећег спрата. Никако није било у интересу комунистичком режиму да се такав сведок појави на Нирберском процесу. Предлог Деклатације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју су потписали посланици у Скупштини Србије 13. маја 1992 год.: др. Војислав Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић: Ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Владе националног спаса Србије од 1941 до 1944 године, заслужан је за спас милион људских живота (искључиво Срба). Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и своју част за спас Србије. Ђенерал Милан Ђ. Недић никада није био, нити може бити издајник народни, каквим га прогласише комунисти. Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске Православне Цркве проглашен духовним оцем свих Срба, тако је и ђенерал Милан Ђ. Недић од стране српског народа проглашен „Српском мајком“ и „Оцем Отаџбине“. Због бесмртног дела које је учинио на очувању српства, крајње је време да се са његовог имена скине жиг издајника народног,и да буде проглашен за једног од највећих српских синова, јер у величанственој загробној војсци Србије, армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу припада једна од челних позиција.
Преузето из књиге:  „Лагум“ Светлане Велмар – Јанковић, стр. 43.

Русаљке


Witold_Pruszkowski-Rusalki.jpg
“Празник Рузалија имађаше незнабожачки карактер. По Миклошићу црква га је осудила, и Русаљке би биле постале персонификација овога празника. Народна пак етимологија (русло, поток, ток воде) довела би их нарочито у везу са култусом водама. Гомила празничних имена постала су, као што се зна, од легендарних лица. Нпр. Beffania код Италијана (код Француза је у народној машти Бадњи Дан идентификован са малим Исусом); Света Среда, Света Петка, Св. Недеља код православних Словена.
Милићевић наводи у својој „Краљевини Србији“ (стр. 25), да у околини Ниша, изнад села Гор. Матејеваца, на брду Метоху, има једна стара црква у развалинама. На његово питање: како се зове ова црква, сељаци му одговоре:
„Света Богородица Русалија.
– Богородице Русалије нема, брате!
– А оно ће бити св. Тројица Русалија, рече сељак.
У источним нашим крајевима народ тројичину недељу зове још и Русална недеља.“[242]
У Бугарској се находе на разним местима Русалскиа гробишта. То је можда успомена на крваве борбе које су пратиле сваки незнабожачки празник Росалија.
Ма ког да су порекла Русаљке играју у руском фолклору знатну улогу.[243] Њихово је име очевидно заменило име вила. Као и виле оне живе по води, пољима и шумама. Народ их се боји, особито недеље после Духова. У неким пределима њихов се култус везује за култус мртвих. Верује се, да су то душе девојака умрлих пре венчања.
Чеси, Пољаци, Срби и Лужичани знају такође и за Нојаде или водене Нимфе. Чешка Козмина хроника приповеда (I. 4), да је легендарна принцеза Тета научила народ да обожава Ореаде, Дриаде, Хамадриаде. Још и данас се каже: „Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant“. У почетку III књ. Козма алузира још и на сељаке који о Св. Тројицама: „offerantes libamina super fontes mactabant victimas“. Ово је заиста прави празник Розалије.
Чешки сељак данас зна за Vodni Panny. ili Ženy; Словак зна за Vodopanenky. Оне станују под водом у кристалним дворовима. Каткада излазе из својих станова, да учествују у забавама младежи. У Лужици их зову Wodne jugfry (од немачког jungfrau).
У Пољској оне вуку несмотрене у водене дубине. И њих зову Bogunki (богињице). Онај ко из узме за жену зове се Boginiarz.[244]
У Чешкој и Моравској зову их још Nemodliki (ne – не; modliti – молити). Оне кажњавају децу, која се не моле Богу, одвлаче младиће у водене дубине, и приморавају их да их узму за жену.“
Луј Леже, Словенска митологија (Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901)

 

Драган Симовић: ЧОВЕКОВ УСУД


Човек је најтужније, најнесрећније, најрањивије и најстрадалније биће у свеколикој Васељени.

Сва бића која су или испод или изнад Човека бивају у знатно  повољнијем положају од Њега.

Кроз језгро и сушт Човека, кроз Његову унутарњу призму, прелама се васколика Васељена.

Трагедија Васељене јесте трагедија Човека, и обрнуто: трагедија Човека јесте трагедија Васељене.

Већ тисућлећима и еонима Човек пати само зато што је Човек.

Човекова патња, после свих тисућлећа и еона патње, постала је крајње бесмислена.

Изгубила је сваки Смисао и сваку Сврху.

Дошао је Звездани Тренутак Вечности када се мора догодити нешто веома битно и сушто у самој Васељени: или ће Човек узрасти међу Богове, или ће заувек нестати, али нестати без трага и помена!

Драган Симовић: ПОГОДА И НЕПОГОДА


 

dragan simovic 

Још сам се у раној младости питао, како то да сви ведски народи имају изразе, имају појмове, имају речи које разликују Време од времена, онодно, земаљско Време, као земаљски животни ток и про-ток (овом прилкиком нећемо говорити о Космичком Времену!) од времена у смсилу временских прилика, а да само ВедСрби, чији је Језик Мајка свих језика, немају истородне или истоветне појмове и речи?!

Тек сам доцније, студирајући светску књижевност и истражујући древне језике, открио да све те појмове и речи имамо и ми, и то много лепше и сликовитије од других језика, само да је у нас (што се потирања и затирања СамоБитности наше тиче!) све то, из сада нам добро знаних разлога, негде, намерно и са сврхом, скрајнуто и потиснуто.

Имамо дивотну ведсрбску реч за временске прилике (коју уопште не користимо!), а то је Погода!

Будући да ми реч Погода уопште не употребљавамо, отуда злонамерни западни филолози и језикословци говоре како наш Језик није Древан Језик, јер, да је Древан Језик онда бисмо и ми били Древан Народ, а то значи да бисмо имали појам који одсликава и изражава временске прилике, нешто са чиме смо се  срели још у ПраИскони!

Реч Погода (а та реч је морала настати још пре стотину векова!) користимо само (понекад) у негативном (опречном и одречном) значењу, у смислу не-Погода илити непогода.

Наравно да наши вајни филолози и лингвисти (језикословци) намерно раде на брисању управо оних појмова и речи које сведоче о нашој Древности, о нашој Старини, да би нас пред западним светом представили као млад Народ, који је пре десетак векова, из неких Недођија, ко зна каквим чудом, слетео на Балкан!

Сваком оном ко размишља о Језику, ко познаје Биће Језика, јасно је, да испред НеПогоде стоји Погода; јер не може постојати последица без узрока; не може бити  нечег одричног без нечег потврдног!

Толико о Бићу Језика.

А сада о Погоди, или боље рећи о НеПогоди, о нечему што нам се дешава ових дана, овога пролећа.

Наши су вековни душмани наумили да нас овога лета посве ојаде, да нам униште све усеве, све животне плодове, све биљке и воћке, те да нас, као просјаке, на колена баце.

Погодом на Земљи последњих година управља Империја Зла, која је наумила да све слободне и слободољубиве народе, милом или силом, сјави у евроунијатске оборе и торове.

Градоносни облаци (рецимо то јасно и гласно!), који су ових дана, ових недеља, ојадили Србију, усмеравани су из центара моћи Империје Зла, која поседује ариманско-фаустовско-луциферску технологију за уништење свега лепог и племенитог, па и самог Живота, на Мајци Земљи.

Само неосвешћен и необавештен човек може још да поверује, да су ове не-погоде од Природе, да су саобразне са Мајком Природом, односно, да су природна појава!

Империјала Зла ради из дана у дан, из часа у час (без престанка и предаха!), на затирању и потирању људскога рода.

Али, наша је света дужност да се боримо противу Зла, да се боримо за Живот са сврхом и смислом!

Сви словесни и слободољубиви народи морају да се удруже и уједине (већ данас, већ овога часа!) у борби против Империје Зла.

Радмила Бојић: Пшеничице, ситно семе!


Пшеничице, ситно семе!
Ах, мој драги, слатко име…. 
Где има, ту и прелива!
Док је жетва путеви сеоски су Птицодроми
јер птице слећу на њих,
на трпезу своју пуну пшенице белице
синоћ исцуреле из слабо ушушкане тракторске приколице
нашег комшије Стеве….
Исцуреле на Радост сеоских голубова,
врабаца, косова, гавранова, чворака, птица ластавица… 
Чим је свануло
Гозба је почела!
Хеј, Господе,
подај Стеви још родније њиве…  
Нека има!
Нек прелива… за човека и за птицу,
и за све што створио си,
што складно расте и развија се
по Твојој мери…
по мери Творца 

Драган Симовић: Онај ко истински љуби…


Онај ко истински љуби,

никада се не пита:

колико је љубави

примио,

већ колико је љубави

 подарио.

Благословен је онај

који може свагда да даје,

 а да,

при том,

 никада не размишља

о примању.

Драган Симовић: О ВедСрбском Православљу


Ко су ПраАријевци, Првобитни Аријевци?

То су ВедСрби, Срби Звезданог Рода.

Сви Аријевски родови и народи потичу од ВедСрба.

Ватикан, Константинопољ, Беч, Берлин и Лондон столећима су радили на томе, да нам избришу свако сећање, да нам затру свако памћење на наше Звездане Претке, на наше Беле Богове, на наше Ведско, Аријевско Порекло.

Благодарећи моћима наших Белих Богова, нису успели да остваре тај паразитско-рептилски наум.

Још увек у Србији, као и у свеколиком Србству, има оних  самозваних историчара, оних набеђених професора и академика, који покушавају – мада све безуспешније – да неосвешћеним људима наметну лажна учења и сазнања ватиканско-цариградске и бечко-берлинске школе.

Таквима који и даље шире лажи о досељавању Словена на Балкан, о постојању некакве Византије, о некаквим никад постојећим аутохтоним балканским народима, напросто, треба одузети дипломе и забранити им сваки рад.

Наравно да је правоверна (упамтите: не православна, већ правоверна – ортодоксна!) хришћанска црква највише радила на томе, да посве слуди, заглупи и заблентави Србски Род, да га посве удаљи од Ведске, Аријевске Традиције, те да га створи бесловесним стадом за паразитско-рептилску кланицу.

Доста је било са лажима!

И ово још да знате:

Не постоји никакво хришћанско правословље, већ само ВедСрбско Православље тисућама година старије од јудео-кршћанства.

Милорад Максимовић – Звездани род, суштина и човек


Светлети суштом, бити човек, знати, вредети, постојати.

Све су то радње које обликују и осликавају узвишеност свакога ко носи Свето име Србиново.

Чежња за неизрецивим, за славом која не бледи а која често носи сузу у оку у овом времену… дух који вечито враћа своју мисао у првотну постојбину. А она је међ звездама.

Та сета и необјашњиво сећање сваког Звезданог Србина и Србкиње о слави ван времена је само по себи успавано чудо. Оно чека да се пробуди и зна да сања и спава и зна да ће се пробудити. Дивота!

Али и сета. Поглед у очима који народе на овом свету види као несташну децу која никако да одрасту. Који оком брижног родитеља гледа на своје раскалашне синове и кћери што блуде по свету називајући се именима разним и стидећи се светог имена Србског.

Али кон свети не затаји никада. Звездани код расут по човечанству је жив и даје своје плодове у виду живих светаца по свим народима. Треба осетити ову истину у сржи својој.

Споља, никакве везе а изнутра чист Звездани ген и кон и код Србинов.

Ова земаљска Србија је тешка земља. Пуна контрадикције и омаја. Пуно једа и прљавштине ума која се пресликава на земаљски изглед државе и народа. Лаж, превара и убиство владају. Не-култ-ура, простаклук и смрад прљаве земље владају.

А опет у њој таквој каква је живе скривени од свих Звездани Срби. Народ Звезда који својим присуством чини ову планету живом.

Они су тихи.  Они чине чуда а да јавно о томе не говоре. Они поје Вилинске песме природи и ткају стихове љубави. Само због њих потка Земље Мидгард и даље сјакти у етру вечности.

Ти тихи и живи свеци су неприметно ту. Славу проносе и Творца живи печат пламена живота носе. То су они које наше срце зна.

Срби, отворите очи за светост око вас. Она неприметно оку -које је у хаосу- живи.

Земаљска Србија и Звездана Србија. Две разине, тло и небо.Звездани род нам је сачувао истинско знање о узвишеним суштасвима који су у народу остали у сећању као нека врста архетипова, пра узрока неке узвишености бар овде на овој планети. Звани су Бели Богови. Бели Богови су Бели јер сјакте живим пламеном Творца.

Сјакте као Јарило, као Перунов гром, као искра Сварогова са Алатир камена, као Муња Теслина, као светлост Видова, као Снага Рода,као милост Ладина, као лепота Веснина, као Љубав Творчева.

Онај кога зваше Христ је говорио о Творцу док му речи нису искривили. Али никад није пропустио да каже да је син човечији.

Србине, да постао би човек, ти крени путем Вилинских посвећених стаза, ту ћеш наћи Звезда род који се обукао у неприметност.

Погледај баку стару која ти срцем нуди парче хлеба и јабуку, ђеда који смирено објашњава како и где наћи траве лечилице, момка који без питања све остави и помогне ти у потреби, дјеву која присуством својим те посвети и пролепша, децу која те невиношћу подсете ко је Творац…

И шта је моћ…

Ако осетиш ово све, знај да у теби човек рађа се.

Преузето са:

http://www.zvezdarod.com/2018/07/blog-post.html

Драган Симовић: Бит и Сушт Расе и Рода


Не може се свако звати Србином.

Србство – то је велика Част и још већа Одговорност.

Србин је само онај који стреми ка Висинама Богова, ко узраста у Духу и Свести.

Радујем се што је у последњих стотину лета много климавих, лажних, неопредељених и неосвешћених Срба неаријеваца напустило Србство, и пришло неким новим народима и нацијама створеним у Ватикану, Бечу, Берлину и Лондону.

Само нека иду, и нека нам се више никада не враћају!

Без њих је Србство још веће, јаче и моћније.

Остаће Срби Вертикале, Срби Аријевци, Срби Аватари; остаће, зацело, Дијамант Србства!

Остаће Бит и Сушт Расе и Рода.

Јасна Софија Косановић: НЕСРЕЋНИХ РУКУ


(Провинцијалка)

Свако је живио свој живот,

моје мисли и моја маштања

жудела сам да прођем стазама куда си ти пролазио

засипала сваку твоју стопу сузама

А шта сад?

Промишљу жене остављене, отишла сам лако

поред изворишта ријеке

мирна спознала себе у теби

Умивала своје лице сузама

сањајући твоје додире

Теби за љубав постала ти невешта љубавница

уздаха и додира

који су се губили свитањем зора

поред успаваног мјесеца,

Роман, тихо сам ти умилним гласом говорила

утроба је моја завијала жедна твојих пољубаца

будила се гледајући моје тијело

уз твоју душу

страст бацила поред стазе куда лутају остављени

сада као рањени губитник љубим

дотакла дно несреће

остали ми празни дани, остало ми само чекање.