Category: All
Јасна Софија Косановић: СРЕЋО
(Циклус пјесама Провинцијалка)

Наранџаста светиљка,
у вртлогу вјетра љубим ти уздахе
највољеније моје биће
Утишај ми ову музику
тугу ми срцу лама
Као да ће бити још младости
да ти љубим стрепњу, на рамену да ми спаваш.
Волим те истим оним жаром
свјетлосна даљина
да ти по тој боји пишем
Шта сам и гдје сам?
Без тебе
вјечна помрачина
Што ћутим као жути сунцокрет у пољу жита,
Не могу без твог њежног додира
даље да идем сам
Без љубави нико и ништа
старост ми шири руке
А могу да те љубим одавде па до вјечности
Твоју младост,
за мене рај
мирис тамјана
свијеће и њихов сјај
Тама наше собе
зашуштала као црвено вино сатенска постеља
Још ову ноћ љубих те жаром
на груди своје привијам те
Прећемо ријеку, јаз година,
ти си моје благо,
Твоја млада узаврела крв тијелом ми шара
као вир срце моје те у себе прима
Љепото моја принцезо из бајке
Манголија процвјетала, а ти моја љубав,
модрином нестварних зјена,
срећо не криви ме
и ако сам старац,
ја живим у свијету који не познаје годишња доба
Радмила Бојић: Вајат
Вајат…
❤ . .. Пази шта сањаш кад у вајату спаваш у време жетве испод Малог медведа…![]()
Добро пази да снови твоји Кумову сламу не запале што се по сомоту плишаном просула… Хеј, куме, изгоре ти кесааа… Хеј, кумееее, изгоре ти кеса… подврискују ноћас и старци и деца док најскупљи сан ловим сред пурпурних небеса
![]()
Снохватачу, снохватицеее…у бело те љубим лице
![]()

Радмила Бојић: У Рађевини мојој колевци…
У Рађевини мојој колевци… Ујчевини… Све Рађа
< мој брат Милутин и ја дођосмо по Лек за мог ујака Драгомира, оца његовог, на Свето место код Обеликса којег зовемо Рађев камен… по Лазаревом витезу Рађу који је имао дворе баш ту на Царском пољу,… дворе по којима се шетала љуба Анђелија…
❤ Ми Рађевци знамо колика је Сила Божија у том камену. Нероткиње долазе да настружу са камена лека да имају порода…од вајкада се за то зна!!! И рађају се Рађевци! И рађаће се јер Творац неће допустити да се затре семе вредних и честитих србских домаћина који вешто рукују и плугом и пушком, а певамо и играмо куд год да смо и с ким год да смо
❤ Преко наших рамена виде се Соколске планине… А одатле су родом моји Бојићи…а тамо се кажу још и сад виле могу видети, као и овде, у Рађевини. Тако јесте.

СЕЋАЊЕ – Владимир Шибалић

–
Стишаће се сви пирови и галаме,
Заћутати мора то младо орно грло.
Настаће време све душевне таме,
А име ће нестати изгредника првог.
Нико бесмртан није, па није ни он,
Замреће сећање на његове скандале,
Али у завичајноме градићу свом
Успео није јер му шансе беху мале.
Но је, пак, зато, многа женска срца
У тим својим пировима честим
Освајао, и љубио тако да пуца,
Миловао стиховима нежним, лепим.
Такав је и сада, видим га из даља,
Пркоси судбини, са тугом се бори.
Чинио је много тога што не ваља,
А ипак је наставио да стихотвори.
Не беше лагано носити се с тим,
То белег остави му за живот цео.
У најтеже доба остао је Србин,
И поносан сав на то што је бео.
КАД ПОМИСЛИМ – Верица Стојиљковић

.
Кад помислим на име твоје
Цветају цветови свих биљака
Што усадио си их у срце моје!
.
Кад помислим на име твоје
Затрепере све звезде што
Посејао си их у небо моје!
.
Кад помислим на име твоје
Зачујем све зрикавце света
Они и о мојој љубави поје!
.
Кад помислим на име твоје
Сви осмеси у један се споје
И душа љуби љубав –име твоје!
(део песме)
Владан Пантелић – На истоку засијало зрнце

.
Изнад мене – травната равница
По њој плове облаци – лоптаци
Над Рудником Јарило се рађа
Гледим га са Орлове планине
.
Милозвук звон овна предводника
Пробија нежно јутарњу тишину
Мајсторски ствара мале осмице
И складно их плете у дуге ланце
.
Заравњен круг – место посвећења
Нових Витеза Праисконог Реда
Трагам за суштином једне латице
Знам да ћу тако спознати Цвет
.
Знам да ћу тако спознати и Свет
Простор и време су илузије ума
Ум – зналац магије од памтивека
Само Вечност и Безкрај су истине
.
Отварам срце милину пропуштам
Где је сада најдража витезица моја?
Ослушкујем трагове миришем боје
Пусти их! Пусти драга боје у парове!
.
-слика -Maria Raczynska –
Саша Мићковић – ЧЕЖЊА

.
Бескрајима лутам не бих ли те срео,
Озарену светлом и мирисним дашком
И ткам те од жеља, вајам златним прашком,
У себе сам твоје немире упрео!…
.
Разоткривам жеље које желиш скрити,
Да с неким поделиш можда хоћеш чежњу.
На дланове разлиј ту душицу нежну,
У трену ће ватра страсно нас облити!
.
Ипак само ћути – паучина хвата,
Све чега се ових тмурних дана такнем
И како од себе таквог да умакнем,
.
Када ми се живот ко једро ломата?
Забораву са мном хајде се придружи –
Чежњо барем лицем још нам дуго кружи!
Драган Симовић: Време звериња
НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Већ сам писао о томе, како се на овим, балканским, просторима, међу измишљеним ватиканским и паразитско-рептилским нацијама, у последњих двеста година, инкарнирају најотпалије човечанске душе које имају све одлике праисконог космичког звериња, са једном једином сврхом: да затру, и посве избришу са лица Земље Бело Србство, како на биолошком тако и на културном и духовном пољу.
Та мрачна, звериња и од Творца отпала бића инкарнирају се међу дивљим крдима и чопорима као и хазаро-кршћанским лажним нацијама које су највећи и најгрознји србски мрзитељи; такви се некада рађају и мед самим Србима, но, будући да их Србска Душа, Србска Свест и Србска Вертикала одмах препознаје и одбацује, они потом приступају тим лажним паразитско-рептилским нацијама са једном једином намером: да се свете Србству, да га сатиру и затиру, јер то и јесте једина сврха њиховог доласка на Мидгард-земљу.
Међу балканским племенима, крдима, чопорима и лажним нацијама много је више инкарнираних демонских него божанских душа, много је више крволочног звериња него племенитих, освешћених и узвишених људи, а сви су ти мрачни и црни, од првога до последњега, задојени мржњом према Србству и свему србском, таквом мржњом каква у прошлости никада није виђена на Мидгарду.
И, заиста, на Балкану нема нације која не кипти и пенуша од србомржње, вребајући сваку прилику, сваки тренутак србске небудности, па да у чопорима и крдима крене у глуво доба ноћи а за смутних времена да коље, убија, пали, силује и сатире све што је србско.
Крајње је време да ово видимо и препознамо те да почнемо о томе јавно и на сав глас да говоримо, да се будимо и освешћујемо!

Драган Симовић: Иза ветрова и тишине

Једна љубав,
сетана,
из једног живота
минулог давно,
тихо се прикрада
пољем од месечине;
у ноћи кад багрем
бео цвате,
и кад сред поља
певају девојке!
Негде далеко
про вилин-горја,
подно неба од пурпура,
умилно и сетно
певају девојке.
Певају девојке
низ поље широко,
у ноћи кад багрем
бео цвате!
Једна љубав,
дивотна,
шира од ноћи
и дубља од сна,
ноћас ми душу
сетну милује,
и шапуће тајне
уснулих светова;
далеко некамо,
и још даље,
про обзорја,
и про зорја,
иза ветрова
и тишине.
Иза ветрова
и тишине!
Бог Перун
Перун је словенски бог неба, правде, рата, оружја, творац облака, олуја и непогода односно бог громовник. Сматра се да је врховни бог Сварог створио свет и дао га на управљање Перуну, чиме он влада светом живих, небом и земљом. Припадале су му Звезде, Сунце и Месец.
Перун, бог, живи на небу, и сматрало се, да он током олуја путује по облацима у својој кочији и баца муње на Земљу а да грмљавина потиче од клопарања точкова кочије. Овоме свом богу Словени су се обраћали молећи за кишу у време суша.
Обично је представљан са брадом, у руци са каменим маљем, којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође, постоје представе Перуна са луком, који се некад поистовећивао са дугом, а кад би њиме гађао, стреле би се претварале у муње.
Везан је за правду и за извршавање казне над свим злим људима као и над онима који крше договорене уговоре. Кажњавао је најчешће муњом.
У светилиштима Перуна гореле су ватре које се нису смеле угасити – вечне ватре.
Перунов дан је четвртак / перундан, перендан/, од животиња симболизовао га је дивојарац а од биљака храст, коприва, жалфија, чуваркућа и перуника. Срби су нарочиту пажњу придавали храсту јер се сматрало да гром најчешће удари у храст, дрво које је најчешће бирано за записе. Поред оваквих храстова одвијали су се сабори,литије, састанци устаника и хајдука. Обележја Перуна била су балван, кремен камен, заставе и рог.
Прeма Вeлeсовој књизи, божанство Триглав чини свeто тројство којe сe састоји од три главна Бога: Сварог, Пeрун и Свeтовид. Триглав сe изводи из рeчи ТРИ и ГЛАВА, што значи да трeба разумeти како јe могућe да постоји јeдан Врховни бог, Триглав, а да постојe и остали богови. Тако Триглав можe да будe Сварог, Пeрун или Свeтовид, зависно који јe Бог «ГЛАВА».
Са појавом хришћанства, његову улогу преузео је Св. Илија.
Извор: В. Радојловић,
Стојан Станојевић
Стари Словени…

