ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Пре четрдесет година, у разговору за један београдски месечни часопис, рече ми професор Драгољуб Јовашевић, уважени композитор и етномузиколог из Чачка:

Новокомповане србске песме подстичу, пропагирају и промовишу владари из сенке, заклети непријатељи Србства, преко својих људи и удружења, како у Србији тако и изван Србије, а са једном једином сврхом – урушавање, раслојавање, разводњавање и поништавање србског духовног бића, србске самосвести и самобитности, србске изворне музике и душе, србске традиције, србске културе и уметности. Ова новокомпована музика, овај кич и шунд, ово смеће у музици и култури, опасније је од свих вражјих дивизија, од сваке душманске војске на бојном пољу.

Кроз пола века, Срби ће, слушајући ово смеће од музике, изгубити сваку самосвојност и самобитност, изгубити слух, осећај и осећање за уметнички лепо, а с тим ће, упоредо, изгубити и своју нациоланалну и расну самосвест.

По објављивању овог текста у београдским новинама, одмах сам, од другова из Це-Ка, стављен на листу државних непријатеља, а и сам професор је имао доста неприлика у свом родном граду.

02

Данас, путујући Србијом, уздуж и попреко, схватам да је турбо-фолк, кич и шунд – то најгрозније музичко смеће захватило свеколико Србство, од последњег заосека у последњем – како планинском тако и равничарском – селу, па све до саме метрополе.

Какву будућност – питам се – какво благостање, какав напредак и какав мир у срцу и души може да има народ који слуша такво смеће од музике?!

03

Примитивизам и простаклук је свуда око нас.

Све је више примитиваца и простака, све је више злог и поганог света.

Ни у граду ни на селу одавно нема мира, смирења и спокоја.

Ма где да се лети затекнете у Србији, ви, напросто, не можете да живите од буке.

Бука вас доводи до пуцања, до растројства, до лудила.

Преостаје вам једино да побегнете некамо у дивљину, где уопште нема људи, јер, у противном, свуда око вас људи производе неподношљиву буку – музиком, говором, мислима, осећањима, делима…

04

Србија је лепа и дивотна.

Нигде Мајка Природа није била тако штедра, тако широке руке, као у Србији!

Али, људи који у овом времену бораве у Србији, уопште немају никаквог слуха, никаквих чула и осећаја за лепоту и дивоту Мајке Природе.

Пластика и смеће је свуда уоколо: по потоцима и рекама, на језерима и пропланцима, у гајевима и парковима, на излетиштима и рудинама… Пластичне кесе висе по врбама, тополама, брезама, јасикама, јеликама, буквама…

05

Како унутра, тако и напољу.

Оно што један народ носи у свом срцу и својој души, то ће постати његово окружење – свет у којему обитава!

Ако смеће од музике слушамо свакодневно, без престанка, онда ће и смеће од пластике бити свуда око нас!

 

 

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букове у земљи цесте,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.

Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.

У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

–

Ти, који гледаш дрво како расте
Или понире
У окомитоме починку,
И који живиш ту двогубу слику
Несавршену у њеном раздирању,
Хоћеш ли умети
Да не будеш ни мученик ни крвник,
Само посредник, као и то дрво,
Између мрака и светлости, свега
Што јеси и што никад нећеш бити,
Хоћеш ли моћи да сачуваш, једном
Кад устреба и сам да се искупиш,
Сву своју љубав за тај празник угља?

 

Грознице нежне поремећеног цвета
Слутиш. Гле, биљу клањаш се опет.
Трагом пјаног југа и ишчезлог лета
Пожури, опевај пре празника свет.
Понови дан због незахвалног тела
Што сунцу узвраћа сенком и песму квари.
Врати човеку усамљеном птицу:
Под празним небом плачу соколари.
Дозови утве с гора у предање.
Састави чула песмом да не вену
У ноћи тела. Нек буде све мање
Видљивог да оствариш успомену.
Празниш ми колено и узимаш срце
Жури, круг опевај, несрећу превари
Смедерево отвори, птици се додвори
Под празним небом плачу соколари.

 

Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп…то је вук.

Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је сваки народ везан за понеку животињу, и у извесном смислу изједначен са њом. „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа”.

То веровање да је вук митски представник српског народа је толико моћно утицало на свест његову да је овај појам био основа бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена до данашњих дана. Уз појам славе, ова основа наших имена и презимена је најбројнија. И данас је тај појам моћан у нашим именима и презименима.

Пословица „вук длаку мења а ћуд никако“ у ствари говори о прилагодљивости тешким условима и спољној околини с једне, али и о непроменљивости свог изворног – моралног карактера с друге стране.

У древној српској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука – односно онога што вук симболише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Између осталог, према древним схватањима нашег народа, Свети Сава је постао и заштитник вукова тако да су и „односи“ између Светога Саве и вука пријатељски.

У свом роману „Последњи Европљанин“, Драгош Калајић је о симболици вука записао:
„Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…)
У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

Тај „вуков“ устанак против „модерне цивилизације Запада“ која још афирмише потрошачки менталитет, обезличавање човека и породице уз стварање плашљивих и кукавних људи неспособних да се за било шта добро и часно боре и изборе, као да најупорније бране и заступају управо Срби.

Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Неки су очувани и дан данас тако да на основу њих можемо да реконструишемо основне одлике вучјег култа.

Вуку су у Србији посвећени зимски празници Мратинци. За Божић се у Србији припремала „вукова вечера“ која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову „вукову вечеру“ односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку, и не осврнувши се одлазило кући. Када се роди дете, у селу се његово рођење објављивало тако што домаћин куће викне: „Родила вучица вука!“. Српска мајка је своме детету такође откривала његово вучје порекло певајући му следећу успаванку: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.

Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог).. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан, а његов животињски облик је бели вук. Веома је чудно да бели вук који се сматра претком српског народа, има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога, али и хтоничност самог вука. Иначе, беле животиње у европском фолкору представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да није чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје.

 

Човек је од насилно припитомљеног вука вековима и систематски правио разноврсне и бројне расе паса с тим да ни једна од њих није толико отпорна, сналажљива, нити интелигентнија ни јача од вука. Неке од њих су примери псећих врста које су апсолутно неспособне за било какав природно самосталан живот и опстанак.

Иначе, вук никог не слуша нити хоће било коме да служи. Он је свим бићем посвећен заштити, одбрани, јачању и опстајању своје врсте са свим природним особинама и карактером на својој слободној територији.

Из „угла виђења вука“, део његове гране, односно потомства док је било мало је отимано, па одрођено пристало на припитомљавање; пристало на ланац и поводац, на кућицу и угоднији начин живота уз и са човеком служећи верно њему, по његовим захтевима и потребама. Променио је чак и „језик“ у смислу да не завија лаје.

Понекад се код нашег човека за неког лошег чује како каже „Псето једно!“, или за женску особу „Кучко једна!“ што је наравно погрдно. Са друге стране, никад нећете од Србина чути неку изреку погрдног типа у смислу „Вучино једна!“

Између вукова у чопору постоји јасна хијерархија која се успоставља унутрашњом борбом где јачи никад неће убити слабијег вука. Наиме, јачи вук снажним угризом до почетка лома кости, опомиње другог да је слабији што овај прихвата лежући на леђа покоравајући се безусловно да би био ослобођен даљих напада.

Вукови су сложни у лову, подели плена, одгајању и бризи за потомство и у поштовању унутрашње хијерархије. То код паса није случај обзиром да су се ти инстикти и нагони временом изгубили. На крају, кроз природну секекцију најјачих, најздравијих и најспособнијих у својој врсти уз далеко изоштренија сва чула у односу на псе, вукови су обезбедили изванредну животну способност, отпорност и адаптилност.

Имајући у виду да је вук по анимистичким веровањима Србинов предак, уз претходне његове особине карактера и расне животне отпорности, у нашем народу детету је давано име Вук. Оно је једно од најстаријих и веома честих имена у српском народу, управо због тога што се раније веровало да ће онај ко носи име тотемске животиње бити заштићен од свакаквих зала. И дан-данас срећемо имена као што су Вук, Вучко, Вујкан, Вујица, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вучинић, Вуковић, Вујошевић, Вујичић, Вукадиновић, Вујовић, Вукобратовић, Вујковић, Вучетовић, Вучковић, Станивуковић и многа друга.

 –

Свакога јутра два танка гласића,

Јављају свету из пламене зоре,

Да небне сјајке зарад људи горе,

Певају они – дует младих бића!

.

Ослушкујем им ритам, звон и скалу,

Сваки тон роје мелодичним звуком,

Украшавају химну нотним хуком,

Два сродна лица – одсјај огледалу!

.

Гледам у очну њихову дубину,

Док распевано рукама се мичу,

Као да свемир по рубу дотичу,

.

Па тада ћерки – властелину сину,

Откријем тајну: Химна је кад чујем,

Њихова срца… томе се радујем!

Близанцима, Крагујевац, 17.05.2018.

Можеш да промениш свој град,

Или село

Мишљење или звање,

И своје одело, па и обећање;

Понекад жену, сапутника, слугу,

Друга или другу,

Пријатеље ретке,

Али никад претке,

Јер они су корен, обележје, име

И јасно казују и шта си и ко си,

Одрођене увек прате љуте зиме

И вихор их свуда као сламке носи.