Свет се може упознати не избивајући из својега дома, говорио је један древни ведски мудрац.

Требало је да прођу тисућлећа, да би тај космички сан, кроз Аватара Теслу, постао наша стварност.

Интернет је управо то помагало преко којега упознајемо свет не избивајући из својега дома, не излазећи из своје собе.

Но, кад уђемо у саму бит и сушт ствари, тада схватамо: да је интернет  само пресликан и материјализован космонет, помагало преко којега су бели ури, пре многих еона, васпостављали духовни саобраћај са сазвежђима и звезданим јатима, с овостраним и оностраним световима Првобитне Васељене.

Моји ми увиди, моја јасновиђења из Акаше откривају тајне које материјалисти и позитивисти не схватају: све што се упише, наслика и створи преко интернета – уписано је, насликано и створено у Етру Мидгарда, у Акаши Великог Рода.

Ви, који користите друштвене мреже на интернету, водите рачуна шта пишете, какве слике објављујете, јер ћете се са свим тим срести, лицем у лице, када будете прешли у Етар Земље, у Етар Звезда – у Акашу Васељене.

Они који умишљају да је писање на интернету као писање по води – грдно се варају!

Све је то већ заувек негде записано, уписано и насликано!

Сваки пробуђен и освешћен Ведски Србин бива, већ столећима и тисућлећима, усамљен у овоме свету.

Он је Бели Вук Самотњак.

Тек сад ми је јасно, зашто Етарски Бели Вук бива у Оностраном заштитник Белог Србства.

Исти су Сој, исти Род, исто Јато.

Као што је Бели Вук усамљен међу зверињим чопорима, тако је и Ведски Бели Србин усамљен међу људским чопорима, стадима и крдима.

Овај свет није подешен за Бело Србство, но за људске чопоре и крда, за људе плитке памети и сужене свести.

Само ради, тегли и ринтај од јутра до сутра ко зна чије бабе здравље! –  како би рекли овде у Банату.

Од мучења, теглења и ринтања у овоме свету нико вајде никакве никада видео није.

Све је то омаја и опсена која траје, ево, већ тисућама лета!

Ових дана, као никада раније, осећам бесмисао не само свог делања, рада и стваралаштва у овоме свету, него и само присуство своје у Роду и Племену доживљавам као некакву природну или космичку грешку.

Чини ми се да све време обитавам у свету спавача, сенки и утвара; да су људи око мене само привидно живи, а да су истински већ одавно мртви.

Сам и, све самљи бивам!

Јаз између света људи и мене бива све дубљи, све непремостивији.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетидеветог.)

 

Усамљен,

 

Искапаним очима

 

Ишчекујем јутро,

 

Сломљеним рукама

 

Дозивам сунце,

 

Уморним ногама

 

Звијездама ходим,

 

Истрошеним ушима

 

Зов самоће слушам,

 

Отвореног срца

 

Истину љубим

 

 

 

 

И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!

.

Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.

Ближњима

Можда је боље тако,

обичним речима прићи камену, води и ватри.

И онако ништа у песму се не да.

И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,

ни толико барем да знаш

шта то пустоши близину између две душе,

а некмоли више.

На почетку била реч, која ли је,

и крв и Божја уста смо изболи,

од недослуха, од ћутања, од речи оболели.

До црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.

Напокон, нашла си ме моја благости.

Благ је овај дан

над добром земљом коју смо сатрли.

Време је и било. Обичним речима назвати све.

И кад смо говорили, све смо прећутали,

у соју нам тако,

по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.

Горки и сами једни с другима

црно ткиво у беле крпе завијали,

за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,

а своје ћутали.

Једино мајка говорила о мртвима и плакала пред свима.

И онако све смо знали, кажеш ми благости.

Велим ти, можда смо ружни одвише тужни

те нас ни једна лепота на ране не привија.

Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.

Стоглаве су речи.

Апостоли себељубни исповедају љубав,

фарисеји тумаче свете књиге.

Са ким ћемо.

Коме рећи другу страну привида

где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,

она која је већ једном спрала свет.

Учиш ме, благости.

Велики је неспоразум, васељенски,

а крхко људско, нико ни до кога.

Кажем, пријатеље чекали, нису дошли,

а болесна ноћ за сламку се држала.

Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.

Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.

Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.

Варали смо и чарали, човечјем надевали Божје име,

ако је по љубави, велиш, исто је.

Боље је тако, обичним речима без жестине

прићи камену, води и ватри.

Дан је овај ко млеко.

Располућено црно чека. Нека га.

Нађох те благости, моја добра светлости.

-збирка песама ,,Пејсажи у огледалима,,

Кад заћути талас и утихне река и задрема планина,

Кад је камен у трену мира, између удаха и издаха,

И кад лист са листом не збори, већ се само гледа

Када с неба  стигне нека милина, тиха

Стопи се тад у једно, тело дух и душа,  моја, твоја,

И осет постане нема тишина непрегледна!

И светови се слију, у један,  цели вазда,

Што нема краја ни почетка.

У том трену, кратком и вечност дугом,

Само топлина,  радости чудне без краја,

Осетиш да стапа све,  и да део си цвета,

И тог камена, и да цела си планина, и

Део си таласа, и листа, и да звезда си

Сјајна, и сребрна, и златна, и да душа ти

Растопљена сва у дуге живим бојама!

Колико љубави, о Господе драги, у зрнима

Твојим љубљеним  – сада!

Запљусне ме,

тако изненада и ниоткуда –

у ноћима пунога Месеца –

 нека праискона туга,

 дубока и тешка,

која ме напросто ломи,

разједа и сатире,

 чинећи ме мрачним,

шутљивим и мрзовољним,

 а,

истовремено,

 посве слабашним

  и крхким,

те рањивим

и,

 до суза

очајним и бедним.  

У таквим тренуцима,

као што је овај,

искрено пожелим

да ме нигде нема!

(Пред поноћ у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетиосмог.)

 

Каже се да је једина ствар или појава која је увек

 константна – промена.

То је „кон“ или „закон“ постојања.

.

Промена или још прецизније речено – кретање.

Све око тебе се креће, све око мене се креће. Унутра

и споља, мало и велико. Атом и Галаксија.

.

Спирала живота, овојница која се оваја или увија око

своје осе али никада на истом нивоу већ увек навише.

Чак и када се чини да све пропада, овојница се креће.

.

То је неминовност живота. Никада не стаје и нема

краја. Парадокс може постојати само у умовима који

још нису досегли тај праг знања али чак и они који

теже уништењу живота су део истог.

.

Сама чињеница да су живи говори истину. Ништа

никада не нестаје. Само оде на виши ниво…а ту га

онда не види онај ко није на том нивоу.

.

Зар нисмо у основној школи учили да енергија не

може да нестане него само да промени стање? Зар се

не сећамо основе?

.

А она је свеприсутна стварност.

Ако неко оде од нас било где и на било које време, ми

више не видимо ту особу.

Али она није нестала. Када се врати она доноси нове

квалитативне информације или још суштаственије

речено, она доноси нове разине искуства у ма којој

сфери.

.

Никада нико није исти. То је ток живота.

.

Као цивилизација, ми идемо одређеним путем. Као

појединци такође. Планета иде својим космичким

стазама као и све око ње.

.

Наш род такође иде путем напретка и развија се ка

слави неизрецивој у космичким размерама. То се не

види ако се гледа на овом нивоу. Али ко има очи да

види следећи ниво изнад, увиђа где неминовно иде

Род.

.

Ово није разлог ни за тугу ни за радост. Нити изливе

емоција. Овде су потребна осећања тананих титраја

свег живота око нас.

Говора звезда кроз песме и стихове светих душа.

Поема удаљених ројева Звезда и планета…

Љуљушкања Љиљана на поветарцу и хука Брезиног

лишћа док плеше са ветром.

.

Суза свих који пате и који се смеју…

.

Ово је разлог за свети мир који превазилази тренутни

разум и схватање.

.

Свако од нас бар на један трен у животу осети у себи

тај тренутак вечности…Када гледа очима Творца. Тада

је све јасно. Тада је мир и радост. Тада се воли.

.

И тада се разуме зашто се промена никада не мења а

увек је новорођена.

 

.

ZvezdaRod: ЗвездаРод

http://www.zvezdarod.com/

 

Певала сам данас

белом крину

арију светлу

и гле,

златни прах се вину

и   распростре свуда по

свету!

.

Мирис се етром поје

златним нитима везен

у основи сребрне боје

дивотан светлосни

дезен!

.

Певала сам данас

белом крину

арију светлу

да светлосни мирисни

пламен

засја свуда по етру!

 

Диван светлопис наш,

од Творца драг нам

знамен, нек сија

постојањем свето,

безсмртни Свети

пламен, да оваплоти

се постојањем и душу

сваку да греје, да

прочисти је и чува у

њој љубав да сеје!

.

Дивним семеном етра

речи и суштине, нека

на крилима ветра свако

слово се вине,

нека засја срце што

ове силнице слуша,

нека свето се уздигне

у светлост свака

душа!