И гле, издајство је страшније од смрти!

Велики Посвећеници Ведских Срба, чији смо ми Потомци, који су били носиоци Светих Знања, следили су Сваргину Осу у свему што су чинили, у свим пословима како свагдањим тако и духовним, како земаљским тако и небеским. Сваргина Оса је оно што ми данас зовемо Вертикалом, мада ми је по свему лепши онај првотни, древни израз, зато што је описан, сликовит, песнички. Сварга илити Сунце је Божанство, Бог Светлости!
Наравно да су наши Древни Преци знали да иза видиљивог, илити појавног, постоји и Оно Невидљиво, Непојавно Сунце, а то, управо, и јесте Сварга, Сваруна, Сварог.
То је Велики Дух Стварања, Творац, Створитељ.
Држећи се Сваргине Осе, следећи Сваргину Осу, наши су Велики Преци морали у свему, у сваком трену, бити одговорни. Бити одговоран, што и сама реч казује, значи одговарати Богу Створитељу. Од Бога непрестанце струји Милост, Животно Дејство, а од нас се очекује да одговарамо, да благодаримо илити захваљујемо Створитељу за Живот, и за све што смо од Њега примили.
У то Древно Доба све је било посвећено, све је било свето, и светиња.
Језик је био посвећен, Род је био посвећен, Родина (Родна Груда) је била света и посвећена.
Дужност, и задатак (оно што је задато и дато!), сваког Ведског Србина била је, да свим Бићем својим чува то троје, а што је уистини једно: Језик, Род и Родину!
Онај (ако би се то неким чудом и догодило!), који би издао једно од то троје, био би исписан из Свете Књиге Живота.
Шта значи бити исписан из Свете Књиге Живота?
То значи да се име таквога (издајника, издајице, изрода!) никад и нигде (ни у Породици, ни у Племену, ни на земљи, ни на води, нити у дому нити у гори), не би ни узгред споменуло. Не би му се ни могила, илити громила знала. Он је постао Безимен.
Његови би потомци, из свог родослова, брисали илити прескакали његово име. Он, за породицу и за племе, није ни био рођен.
Никад га ни било није!
За Ведске Србе, Ратнике Светлости, издајство је било страшније од смрти. Кад би неко од нас питао неког од наших Великих Предака: Шта је страшније од смрти, Он би, не трепнувши, одговорио: Издајство!
Нама је, данас, оваквима какви јесмо, боље рећи оваквима какви нисмо, тешко да појмимо, да схватимо тежину издајства.
Издати Некога или Нешто значи изневерити, издати самог Сваргу, самог Бога. Издавши свој Род, издао си и Оно Што Је Над Родом!
Ко изда Род, издао је и Завет Рода са Богом!
Јер, тежина издајства и јесте у томе што ти ниси издао само оно видљиво и појавно (то би ти се још и могло опростити!), већ је много теже, и страшније, то што си издао Завет, Светињу Духа, Тајну Рода и Племена.
Кад год неко од нас изда једно, издао је све троје.
Издавши Језик, истовремено си издао и Род и Родину.
Ако издаш Родину, издао си и Језик и Род.
А кад издаш Род, онда си издао и самога себе!
И, на концу, једна песничка слика.
Свако је од нас на Пропланку Светлости, на Великој Пра Васељенској Позорници, у сваком трену, у сваком часу.
Високо горе, у Највишем Небу, бдије и будно мотри Бог Створитељ (то је Божја Ложа), испод Највише Ложе седе Велики Преци, а мало ниже наши Велики Потомци. Ми смо на Позорници под Божанским Светиљкама (Рефлекторима), и, играмо Своју Животну Улогу.
Од наше игре, гле, зависи како судбина Предака тако и судбина Потомака!
Незнање је највећи грех, стоји у Светим Ведским Књигама. Не заборавите никада, да је незнање, уистини, највећи грех!
Простор-Време је само игра Привида! Не постоје ни Прошлост ни Будућност.
Постоји Само Овај Трен, Ово Вечно Сада!
И, све се, заиста све, дешава Овде и Сада!