Ако умете да сневате и маштате (а сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња уме да снева и машта), ваше време тек долази.

Сневачи и маштари, визионари и ствараоци, песници и вилењаци увек су на тридесет и три Сварогова Корака испред свога времена.

Они живе у Вечноме Сада, а то значи: сваки следећи тренутак за њих је управо Овај Тренутак.

Ма колико година имали – девет или деведесет и девет! – и ако, уистини, умете да сневате и маштате, знајте, и верујте, да ваше време тек долази.

Сва будућа времена јесу ваша времена, зато што сва будућа времена јесу Овај Тренутак, Тренутак у којему Јесте и Бивате.

Никада не тугујте за прошлошћу, за вашим младалачким годинама које су минуле (јер те минуле године и нису више ваше, нити су икада биле ваше!), већ се радујте будућим временима, временима која ће се сва до једнога слити у Овај Тренутак, а у Овом Тренутку ви живите и сневате, певате и љубите.

Позно је доба ноћи.

За који час ће и праскозорје.

Праскозорје, гле! то је Прасак Зоре!

Ја седим у соби, и пишем лирску посланицу свом Звезданом Роду.

Напољу звездано небо, зрикавци и сове у крошњама липа и ораха.

Зашто вам у ови позни час пишем?

Зато што сам осетио, а и видео – преко звезда и космонета – да су неки од нас посустали, да је некима од нас пао дух, да су неки од нас почели да сумњају у своје визије и снове, да су неки од нас изгубили веру у љубав и лепоту, у част и доброту, те да су на путу – само ако тако наставе – и надежду да изгубе.

Не бојте се!

Не страхујте!

Не стрепите!

Главу горе, високо, и још више!

Најмрачније је пред свитање!

А, ево, већ свиће, и, ја вас, на свој песнички и вилењачки начин, благосиљам, уз древни поздрав:

 Здраво Живо!

(Велики Гај, у праскозорје, лета 7527, месеца липња, дана петнаестог.)

Поред богова, који одмарају на њему, Дурмитор насељавају и виле. Оне се по заласку сунца спуштају у подножје ове планине и слијећу у цвјетне ливаде и долове. Ту оне коло заводе, а најугледније и најваљастије момке својим дражима и љепотом заносе. Али … увијек неко али. Постоји услов за њиховог изабраника, да ништа гвоздено са собом не понесе, ако мисли да се са њима у коло хвата и да неку од њих обљуби. Некад давно, био је један Пивљанин звани Тодор. Био је, веле, гледан као упис, а ваљаст као радиш. Но, кад једне вечери крене Тодор код вила, да се једној од њих у оку огледне, и да јој мед са усана покраде, заборави се и са собом понесе неку кустурицу. Виле то осјете, залете се, покупе јадног момка и са греде баце га у један до. Ту Тодор усни мртвим сном, да се никад не пробуди. Тако се тај дивни до под Дурмитором, пун ливадског цвијећа, студене воде и мириса, зове Тодоров до.

У близини језера је некад пролазио и каравански пут, који је спајао приморје са сјевером и даље. Једном приликом, кад је Марко Краљевић ишао овим путем, преко Буковичке горе према Пирлитору, где је боравио код свог ујака Војводе Момчила, чуо је пушку која уби његовог пса. У невјерици, он узвикну: ”Како пушка наста, јунака неста” и у знак тога догађаја, он сабљом расјече велику камену громаду, која и дан данас овде стоји.

Извор – Дурмиторске легенде

У Тијању пале мокре кише
На распрслу и жедну земљу
А киша је дошле од Овчара
Одакле исходи праискона струја
Најпре се појавио бели облак
Иза њега црни са громовима

.

Плавољубичаста долазећа струја
Прозирна дејствена и животдајна
Рачва се тачно изнад мога дома
Према Лучанима Чачку и Гучи
Наставља пут према вољи Творца
Испуњавајући вољу обавља задатке

.

Живнуле траве цветови поврће
Одхуктао страшни Тијанадо
Преко реке Тијане Турице Гуче
Према плаветним планинама на југу
Кукуриче петао -дотерује казаљке
На свом уснулом сату…

Зарастао у ширини трава,

заборављен у песми зрикаваца,

нагазих на камен топао и сив.

На њему моји иницијали

некад давно урезани.

И догоди се изненада:

Два крива слова ударише у звона

заборављених дана,

затекоше ме фруле,

устрелише преварене зоре.

И све се каза у једном трену:

Неће ме више моје ливаде,

преболеле ме оне.

Преболеле наше тајне и смех,

преболеле и љубавна слова

неког бисерног јутра

кад је камен био

дворац у ширини трава,

опеван у песми зрикаваца.

 

Збирка песама – Пејсажи у огледалима-

Нико Лепоту

не може тако дивотно

ни опевати ни осликати

као Она Саму Себе

тишином и шутњом.

Наше путовање

на путу свих путева

окончава се,

гле!

у вечности.

Некада давно, Језера (данас пространа површ), била је сва под боровом шумом, лучевином. Онда, једном загрми гром, запали боровину, ватра додала, а вјетар разнио пламен по читавој шуми.

Шума је тада била пуна свакојаких звијери и утвара . Звијери су побјегле у Дурмитор, виле у облаке, а враг и вражица се склонише у језеро, насред Језера. Направише у њему диван дворац, сав од ледених кристала и ту живе и дан данас. И тако ово питомо језеро, као вражији дом прозваше Вражије језеро.

Кад се будете купали у њему и видите да је оно најхладније дурмиторско језеро, то се од вражијег леденог дворца студен шири свуда наоколо.

А кад млада девојка заплива преко Језера, смјеста искочи враг из свог дворца, зграби је и одвуче на дно у свој ледени замак. Ако је, ипак, запливало момче, онда из језера искаче вражица, зграби момка и одвуче на своје ледене одаје на дну језера.

Неки кажу да се враг обично појављује у промрачје, па чак излази и на обалу. Некада су га виђали и облику огромног парипа, а понекад се појави у виду баковитог јунца, са огромним роговима. Бак пасе на обали траву, буруче поред језера, страсно риче да све унаоколо трешти и дрхти од његовог гласа.

У језеру живи и крилати коњ црвене длаке. У дугим звјезданим ноћима, он би излазио из језера и водио љубав са кобилама из ергеле чувеног Војводе Момчила, који је живио ту у близини у граду Пирлитору. После завршене љубавне сеансе, он оплођену кобилу ритне задњим ногама у стомак, да ова не би остала ждребна. Једном приликом, баш кад се спремао да ритне једну од кобила, са околних брда искочише чобани по предходном договору, отеше му кобилу, а њега натјераше да се врати назад у језеро. Ова кобила касније ождријеби крилатог коња Јабучила, на коме је Војвода Момчило летио са Дурмитора на Пирилтор.

Извор – Дурмиторске легенде –

На обичне речи више немам право!

(Бранко Миљковић)

И заиста, песник нема право на обичне речи, јер он и није песник по себи, већ по Творцу и Васељени.

Песник не пева Своје, но кроз њега поју и зборе Творац и Васељена, овострани и онострани светови, сунца и звезде, сазвежђа и звездана јата, виле и вилењаци, богови и богиње.

Обичне речи убијају у песнику Вилењака са звезданом лиром, и од песника, који је Вилењак са звезданом лиром, направе обичног појца и певача за сеоске вашаре и бесловесну светину.

Обичне речи су сувишне речи, речи које трују, разбољевају и убијају.

У последње време све ми чешће стижу опомене из оностраних божанских светова, да не користим обичне речи чак ни у обичним разговорима са обичним људима.

И данас ми се то догоди док сам телефоном разговарао са Р. Б.

У трену ми се, и изненада, прекиде веза усред разговора, на по речи.

Одмах сам схватио и зашто.

Зато што сам почео да казујем обичне речи, а обичне речи увек воде у празнословље, на које као песник и Вилењак са звезданом лиром, уопште немам право.

Ма како вам ово звучало, али ја одавно знам, да на обичне речи уопште немам право, јер ме повлаче ка понорима и безданима сеновитих светова сенки и утвара.

О градитељским знањима Звезданог рода и Теслином значајном открићу свима. Етру.

 

Подстакнут једним кратким интервјуом у коме један

научник који није оптерећен догмама говори о

прецизности изградње пирамида., пишем овај текст.

Наиме он је споменуо да је математичка основа

усаглашена са параметрима планете Земље у толикој

мери и са њеном осом која се мења како се она креће

око Сунца – да је апсолутно немогућа верзија о

робовима који су их градили и да он стога каже да као

научник мора да прихвати тезу да је део историје

избрисан о напредним цивилизацијама прошлих

времена.

.

Наравно да је много тога сакривено јер се сила која

стоји иза тренутног светског поретка таме не

интересује за добробит човечанства већ као и сваки

паразит – за исисавање животних сокова планете и

самог човека као главне награде овим космичким

вампирима.

.

Сакривено је на пример како је наш свети Звездани

род градио. А то је можда од суштинског значаја да би

се разумела напредна технологија расе са Звезда,

потпуно других принципа од тога шта се данас сматра

напредним. Да би се сазнало више о овоме, мора се

добити информација или знање директно са извора,

из нашег ДНК. ДНК има светлосни запис у сваком од

нас који је кодиран и отвара се само у ретким

случајевима када дух, тело, суштина и душа делују

усаображено.

.

Ретки су такви тренуци у данашњици због огромног

притиска раздвојености ових сфера у човеку. Човек је

растрзан и не може стога да се бави читањем онога

што носи у себи. Ипак, у тренуцима када се хармонија

деси, догоде се мала или велика чуда и добије се

готова информација

о нечему.

.

Овај пут о градњи.

.

Наиме, Род свети – Звездани – је увек био у хармонији

 и увек јесте у АРмонији или ЈАРмонији – Звезданом

суштом знању и стога употребљава силе око себе

ради стварања. Звездани род зна да су честице онога

што наш Звездани род Тесла називаше Етром – свуда.

 Са њима се разговара и даје им се упутство у који

облик, сврху и положај да се наместе када се нешто

намерава створити.

.

Кућа или направа или било шта је увек било свесно

дело. Свест је покретала етарске честице.

.

На пример некоме треба склониште од елемената у

виду куће или зграде. Мислима се покрећу честице и

говори им се колику температуру да стварају и

одржавају у зидовима стално, које енергетско поље да

створе око куће као заштиту, коју фреквенцију да

имају ради уништења свих потенцијалних вируса…

 листа је дугачка. Оне постану део материјала којим се

кућа гради и докле год је неимар те куће свестан (а то

је увек) кућа живи са укућанима и чини их здравим у

свим разинама.

.

Исто је и са свим осталим направама, од алата до

космичких бродова.

.
То све носимо у нама, све знање Звезданог рода. Да

ли ћемо га икада овде употребити зависи од нас и

хармоније.

.

Музика сфера јесте у нама јер ми јесмо Звездани

род…додуше већина спава сном без снова…али

пламен живота се никада не може угасити и кад

пожели, живо ће се објавити.

.

Пази, ослушкуј… можда се сред тебе баш пробуди.

Zvezda Rod – Звезда Род

Многи сматрају да је духовни пут, пут духовног развоја и узрастања, лак и угодан пут.

Али, није тако!

Духовни пут, пут рада на себи, пут духовног развоја и узрастања јесте тежак, веома тежак, јесте најтежи и најболнији пут у овоме свету.

Ја сам то осетио и схватио још на самоме почетку.

Зашто сам се одважио за најтежи, најболнији и најређи пут, за пут којим се најређе иде?

Зато што сам унутарњим биће и суштом појмио да је то једини пут (и дословце: једини пут!) који ће ме избавити из тамнице света закривљених огледала, из света омаја и опсена, из света у којему је вечита туга, патња и бол, из света у којему царују болест, старост и смрт.

Имао сам двадесет и пет година када сам донео коначну одлуку: не желим више никада да се инкарнирам ни у једном материјалном свету!

Сви материјални светови су исти или слични, и свуда је једна те иста мука и невоља, патња и бол; свуда се болује, стари и умире; свуда се стрепи и страхује од свакога и свачега, чак и од властите сенке.

Схватио сам у трену, и скоро имао живе слике у визијама, да је једини смисао и једина сврха доласка и борављења у овоме свету: да заувек одем из њега и, да се никада више не појавим у њему!

Кад коначно будем отишао одавде, да се за мном пребрише сваки мој траг!

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

Одавно дивотну песму Мој гроб Ивана Горана Ковачића, једну од најдивотнијих песама испеваних на ведсрбском језику (Иван Горан Ковачић није ни србски ни хрватски песник, већ звездани ведски песник – Вилењак са звезданом лиром!) доживљавам као своју, као да ју је моје сушто биће спевало.

У планини мркој нек ми буде хум
Над њим урлик вука, црних грана шум

Љети вјечан вихор, зими висок снијег
Муку моје раке недоступан бијег

Високо нек стоји, к’о облак и трон
Да не допре до њег ниског торња звон

Да не допре до њег покајнички глас
Страх обраћеника, молитве за спас

Нека шикне травом, уз трновит грм
Беспут да је до њег, непробојан, стрм

Нитко да не дође, до пријатељ драг
И када се врати, нек поравна траг

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана тринаестог.)