Category: All
ПЕРУНОМ ПРОТИВ ЈУДЕО-ХРИШЋАНСТВА И КОМУНИЗМА – Владимир Шибалић
Јуче је у Скупштини Општине Врњачка Бања настала права полемика око наводног “богохуљења” власника хотела “Славија”, јер хoтел жели преименовати у “Перун”, те поставити кип бога Перуна у Врњачкој Бањи, што је, по мени лично, јако добар потез. Поводом овога огласила се СПЦ, тачније поп Ж. Д., са изјавама како се на тај начин “вређа српско православље” а величају “пагански демони”, а поред СПЦ огласила се и НКПЈ чији се представик жалио на премештање споменика комунистичким бандитима Миодрагу Чајетинцу Чајки и Жики Ваљаревићу, а и позивао је и на обнову споменику изроду Крцуну испред врњачке Гимназије, која већ одавно не носи име по њему.
Коме смета Перун, и повратак нашим српским и словенским коренима? Да ли то угрожава ионако већ криминализовану цркву и њене попове лопове? Зашто се уопште полемише о повратку комунистичких споменика, и коме заиста смета истински српски идентитет, овога пута оличен у древном богу громовнику?
Свима је добро познату, колико-толико, да је данашњи “заменик” бога Перуна савремени свети Илија, који заправо и нема никакве везе са словенском и српском аријевском традицијом, пуно старијом од самог јудео-хришћанства. Скандалозна изјава Ж. Д. у “Политици” да би и “подизање џамије у Врњачкој Бањи било боље од Перуновог кипа” самој полемици даје бесмисао и од ње ствара лакрдију. Многе породице у Врњачкој Бањи славе Илиндан као крсну славу, а ни саме нису свесне чињенице кога заправо славе! И сама слава је најаутентичнији српски предхришћански обичај карактеристичан искључиво за Србе, а како је могуће бити “велики Србин” а не славити славу? Коме се славски колач приноси као “жртва” ако не богу заштитнику дома и породице? Колико је мени познато, хришћански свеци не траже никакву “жртву” којом би се прослављали.
Поређење бога Перуна са споменицима црвених бандита такође прдставља смејурију на коју нисам могао остати равнодушан. Зар да се југословенским и анти-српским настројеним партизанима, због чијих су зверстава током рата страдале бројне српске честите фамилије у Врњачкој Бањи и околини, негују и чувају споменици? О томе српски омладинци малтене немају благе везе, нити их то занима, а маторе комуњаре и полтрони, којима није било доста иживљавања над свиме што је српско, желе и даље да силују умове младих Срба, а што је најгоре, најчешће из свог личног интереса, а не за добробит српског народа и његове младежи.
И још једном ћу поставити питање: коме смета бог Перун? Србима? Па управо су њега славили пре много векова! Управо им је он био надахнуће у бојевима, симбол мудрости и славе Рода. Ово је један од солиднијих доказа сарадње СПЦ и комуниста, и потврђује то да је јудео-хришћанство (уз све своје секте и фракције) “мајка” комунизму, и осталим левичарским накарадним идеологијама.
СЛАВА ПЕРУНУ!
Драган Симовић: Ведско ПравоСлавље – Истинита Вера Ведских Срба
Нико тако није сатанизовао Ведске Србе као јудео-кршћански секташи: свећеници, жреци и калуђери ушкопљеници.
Са појавом јудео-кршћанства започето је сатанизовање, сатирање и затирање Ведских Срба.
Уосталом, јудео-кршћанство је и створено из једног јединог разлога: да се сатанизује, а потом и уништи наш Звездани Род.
Све потоње мрачне идеологије, као што су комунизам и бољшевизам – смишљене искључиво зарад сатирања и затирања Ведских Срба – произишле су из јудео-кршћанства.
У самој бити, јудео-кршћанство је преображај (прерада и дорада) паганства преузетог од нижих земаљских раса које не припадају нашем Звезданом Роду.
Вера Ведских Срба јесте Истинита, и заснива се на Знању и Виђењу Белих Богова.
Не само што Ведски Срби никада не бејаху пагани, већ су се згражавали над паганским мрачним обредима (као што је приношење жртава), од којих су неки ушли и у јудео-кршћанске ритуале.
Они који Ведско ПравоСлавље, Истиниту Веру Ведских (Белих) Срба засновану на Знању Белих Богова, називају паганством, могу једино бити задојени болесном, праисконом мржњом – не само према Ведским Србима, већ према свему ведсрбском!
За разлику од свих иних земаљских раса и родова, Ведски Срби Звезданог Рода нити бејаху, нити јесу, нити ће игда бити задојени мржњом – према икоме и ичему – јер имају Свест, Ведање и Памћење Белих Богова.
Слава нашим Белим Боговима
и нашем Звезданом Роду!
Слава!
Слава!
Слава!
(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетишестог.)
Саша Мићковић – ЖЕНИНА МОЋ
Топла као пожар, нежна као ружа,
Бистроумна, чила, део небног сјаја,
Из дубине душе доброчинство пружа,
И лепотом лице од кристала ваја!
.
Намере јој красне; светло жели бити,
Које ће све таме што витлају светом,
Пред људима завек ништити и скрити,
Ко што зима копни кад судари с летом!
.
Таква жена може покренути свемир,
И време што цури следити лепотом,
Нуди ми спасење, утишава немир,
.
А кад је загрлим тек секунду потом,
Знам да ми анђео лежи посред груди,
Док из хемисфере зорење се буди!
Бранка БЈ – Одлазим Улицом Срећницом
Одлазим Улицом Срећницом
Одлазим путем среће
Улицом обасјаном сунцем
Улицо моја вјерна Срећницо
Водиш ме увјек – Кријеш Ме
Умијеш ме улице Моја
Вјерна Твоја Љубав је неизмјерна
Улицо, пјевам теби хероини
Улицо, улицо, умивена сунцем
Плесала ти по леду, киши, снегу,
Пјевала ти Пјесму,
Одиграла Животну Пируету
У твом загрљају валцер – Одлазак
Одзвони Арију Дивотну … Улицо
Пјеваћу ти,
Плесаћу,
Ариије Стварати,
Валцер Одлазак
Плесати,
Улицо пјеваћу ти
Вјечно
Драган Симовић: О Владу Змајевићу – Витезу од Змаја
Седим у пољу и зурим у несагледне венце Карпата.
Карпати се негда зваху Црвена Гора.
Као што се и Романија (Румунија) до јуче зваше Влашка – КараВлашка и КараБогданска.
(Све то имате испевано у нашој народној, епској илити јуначкој песми Диоба Јакшића.)
У Влашкој живљаху Срби Велесовци; они Срби који су славили Бога Велеса; а Велес бејаше заштитник сточара, пастира, чобана, јер Карпатски Срби сви листом и бејаху сточари.
Срби Велесовци говораху ведсрбски, као и сви ини Ведски Срби, прослављајући своје Претке и Богове, чувајући Предање, Језик, Песму и Мит.
Наши заклети и праискони душмани, космички паразити и рептили што управљаху из Ватикана, столећима и тисућлећима, преко своје мрачне идеологије која се зове јудео-кршћанство, смишљаху само једно: како да Нас, Ведске (Беле) Србе, заваде, разделе, расрбе и разроде.
Тако су, пре двеста година, од Срба који прослављаху и бејаху под заштитом Бога Велеса, Бога В Леса (Бога Од Леса, Бога Шума), који се зваху Србима Власима, измислили Романе (Румуне), наметнувши им некакви вештачки, хибридни, збрда-здола склепани латинизирани језик, у којему и дан-дањи има доста – истина, искривљених и прикривених – ведсрбских речи.
Србски великаш, племић, војвода, и неустрашиви ратник који је Турцима био ноћна мора, који је манџурским вразима и душманима страх у кости угонио, по имену Влад Змајевић, преконоћ је преиначен у Грофа Дракулића (јер Змајевић у наопаком и искривљеном преводу на лажни језик и гласи Дракулић), да би, одмах потом, било избрисано и оно ИЋ на крају, и од Влада Змајевића остаде само Гроф Дракул, којега Енглези, ти болесни туркофили (они су у Турке и буквално заљубљени), у својим лажљивим књигама и још лажљивијим филмовима, представише као Вампира Дракулу, Вукодлака Дракулу.
Представљајући силног ведсрбског ратника и војсковођу Влада Змајевића (Витез од Змаја) као Вампира Дракулу, Енглези су хтели да се освете свим Ведским Србима који су млатили и сатирали Турке где год би стигли.
Зато Енглезима ништа не верујте, јер су паразитски и рептилски накот чији Црнобог столује у Ватикану.
(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетишестог.)
Драган Симовић: Када будемо знали ко смо и чији смо
Када сваки Србин буде штитио и бранио сваког Србина, а поготову сваку Србкињу, како у Србији тако и диљем света – тада ће нам бити боље!
Када будемо знали: ко смо, чији смо, одакле смо пошли и куда и зашто идемо, и, надасве, када будемо уздизали и славили своје Претке-Богове – тада ће нам бити боље!
Верица Стојиљковић – Децо Бога Дажбога!
Срби! Децо Бога Дажбога!
Небо живим сјаји пламеновима
Пут је то соколима и орловима!
Храстови гране – руке пружају,
Жиром од злата, облаке обасјавају!
Глас Бога грми, у часу овоме небом,
А зов вучји разлеже се земљом!
Подигла се трава, слуша и река и
Море жели да чује
Шта вам Бог поручује!
Красите се Чашћу и Правдом,
Сећањем на живот Права!
Разбудите душу што у
Таму вам пала и – заспала!
Запевајте Сунцу и Звездама и
Будите чувари нашим рекама и
Планинским врховима,
Нашем Триглаву и Артању и
Авали, Девици и Озрену,
Морави, Сави и Дунаву!
Свако дрво нама свето је и
Земља ова цвећем, вама, изаткана је, а
Свака пчела, од Рода Роду, дарована је!
Сетите се Весне, Ладе, Живе и Моране
Сварожића, Вида и Деване, Славе, Роде
Бога Ветра и Бога Воде!
Сетите се, мене, Дажбога и
Громовитог Перуна и оца
Нашег Рода – Бога Сварога
Јер небо живим сјаји пламеновима
Истина и Правда су пред вама!
.
-инспирисано текстом Из књиге “Вијенци Немањића”, Милета Медића¨-
Драган Симовић: Заиста вас љубим, свим бићем и суштом својим!
Саосећам са свима вама.
Сву вашу тугу, све ваше патње и боли осећам и ја.
Тугујем, патим и болујем заједно с вама.
Када сте тужни, знајте да сам и ја тужан; када патите, знајте да и ја патим; када вас разједају душевни боли, знајте да ти исти боли и душу моју разједају.
Сви смо ми повезани, сви смо ми умрежени и с ову и с ону страну Стварности и Стварања, Живота и Присуства.
Сви смо ми Једна Велика Душа, Једно Велико Биће, Једна Велика Сушт.
Ја сам свако од вас, као што је и свако од вас – ја!
Саосећам са свима вама, као што и сви ви саосећате са мном.
Немири који муче вас, и мене муче; болести које ви болујете, болујем и ја.
Тугују, пате и болују звезде и сунца; тугује, пати и болује Васељена; тугује, пати и болује и Сам Створитељ, заједно с нама и у нама.
И, будући да саосећам, тугујем, патим и болујем заједно с вама, зато вас и љубим – заиста вас љубим, свим бићем и суштом својим!
(У Великом Гају, пред Поноћ, док ме сове и зрикавци успављују, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетипетог или двадесетишестог.)
Драган Симовић: Саосећајност и самилост
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Упоредо са духовним рађањем и узрастањем одвија се и поступак нарастања, развијања и проширења Душе што се препознаје по израженој, наднаравној, несвагдањој саосећајности и самилости.
Душа Оног који је рођен Одозго може да се прошири и повећа до чудесних размера: испрва бива величине Мидгарда, потом, ширећи се и нарастајући, поприма величину Сунчевог система, затим Галаксије, па и саме Васељене.
Онај ко је рођен Одозго назива се Аватаром; јер, Аватар (АваТар) на санскриту, а у буквалном преводу, значи: Одозго рођени, Одозго сишавши или Одозго дошавши.
Аватар, а ја таквога још зовем и Вилењаком са звезданом лиром, саосећа са свеколиким Родом, са свим бићима суштим – од минерала, преко биљака, дрвећа, птица, риба и животиња, те све до људи.
Њихова туга бива и његова туга; њихова патња бива и његова патња; њихове боли бивају и његове боли; а некада, у изузетним приликама, чак и преузима тугу, патњу и боли својих ближњих, оних који су му мили и драги, те тугује, пати и болује уместо њих, само да не би гледао њихову тугу, патњу и боли.
(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетипетог.)
Словенка Марић – ИСПОД БОРА ЗЛАТИБОРА
Имадох некад гнездо
испод бора Златибора.
Имадох све траве и пчеле,
све мирисе и ветрове,
имадох свирале и песме,
зрикавце и месечине,
имадох јагањце и игре,
све птице и липе.
.
Имадох све тугованке и клетве,
и колибе убоге,
и руке корњаве, топле,
имадох сва брда,
а опет луду жељу и сан
далетим иза њих,
у незнан.
.
И идох тако у сан,
у свет незнан.
И губих траве, влат по влат,
и песме, птицу по птицу.
.
Одох,
А крв планине ме прокле
да ми душа жедна
не оде никад
испод бора Златибора.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 