Тесно везана за три врха Триглава, је легенда о Златорогу, коју је у 19. Веку, први записао и свету открио, словеначки природњак Карел Дежњак.

Стара прича каже да је Златорог био у ствари козорог, који је имао своје царство на највишим врховима Триглава. Ту се налазило и благо које је могуће било открити само уз помоћ златних рогова козорога.

Баш у то време, један млади ловац из Тренте, се заљубио у једну младу и лепу девојку и удварао јој се поклањајући јој најлепше триглавско цвеће,.

Она се заљубила у њега, али све се променило, када се у њиховом граду појавио богати венецијански трговац, који се загледао у девојку и почео да је обасипа златним накитом и разним вредним поклонима.

Она се занела сјајним даровима и подсмехнула младићевом сиромаштву. Очајан, млади ловац је са другом, Зеленим ловцем, одлучио да пронађе Златорога, устрели га, и уз помоћ његових рогова, пронађе благо, надајући се, да ће тако бар, моћи да излечи сломљено срце.

Брзо су козорога пронашли једног  раног јутра и запуцали. Рањени козорог је споро бежао, а они су га пратили.

Одједном је пао и остао да лежи на стрмој литици да би на њој сачекао смрт.

Када му је млади ловац пришао, иза најопасније стене је угледао најшареније алпско цвеће и лековито биље. 

Најлепше од свега, биле су триглавске руже, које је Златорог остављао за собом, јер су расле из сваке капљице његове крви.

Док га је Зелени ловац пожуривао да убије козорога и узме му златне рогове, младић је као опчињен гледао у цвеће.

То га је коштало живота.

Златорог је појео једну ружу насталу од његове крви и то му је вратило животну снагу. Потрчао је према младићу, ударио га роговима, и гурнуо у дубоку провалију.

Тако је река Соча однела младићево тело,у долину Тренте, у место у коме се младић родио.

Као спомен на ову легенду, данас се налази статуа Златорога на обали, поред Бохињског језера.

Извор– Tragač za čarobnim svetovima prirode: Planina Triglav – tamo gde se …

jelenadilber.blogspot.com/2017/04/planina-triglav-tamo-gde-se-grle-vrhovi.html

Душица Милосављевић-професор Срп(Б)ског- о томе како неки гласови у језику утичу на све. Кратак текст али веома садржајан.О значењској вредности гласова у Србском језику

Да ли неки гласови могу сами по себи сугерисати неко

значење, врло је спорно и о томе се доста

расправљало.

.

У Платоновом дијалогу “ Кратил “, Сократ приписује

гласовима одређену гласовну вредност, па је по њему

глас Р, инструмент за изражавање кретања. Едгар

Алан По говори у “Филозофији композиције“, да је Е

најважнији самогласник, а Р најбогатији сугласник.

Рембо је у свом сонету “Самогласници“, сваком

вокалу приписао одређену колористичку вредност, па

је тако: А црно, Е бело, И црвено, О плаво, У зелено.

Научници , почев од Де Сосира, сматрају да је веза

између звука и значења произвољна.

У песничком језику значајну улогу имају говорни

елементи (гласови, гласовни састави), помоћу којих се

дочаравају слике, звуци и покрети у природи.

Ослушните речи као што су: брз, мрк, жубор, шумор …

и осетићете неку оштрину или рескост у њима. Све се

то највише крије у истакнутом гласу Р, који у прве две

речи има функцију вокалног Р. Насупрот томе речи као

што су: леп, бол…су нежне, меке, осећајне, а свему

томе доприносе дужина вокала О и Е и сугласник Л.

.

Слично томе и одређени самогласници ниских и

високих тонова утичу на наша стања и расположења.

Речи са вокалима А или У изражавају тупа, суморна

стања ( бука, мука…). То су вокали ниских тонова.

Супротно томе, вокали Е и О уводе нас у весело

расположење ( ведро, небо, звезде…). То су вокали

високих тонова.

Освестите у говору, а посебно у писаној комуникацији

којим гласовима ћете давати предност и на којим

вибрацијама душе. Све постаје запис који происходи

из мисли, мисао из идеје, идеја од Творца у

суштинској хармонији стварања.

.

Извор – Zvezda Rod – Звезда Род

Никада немој бити уплашен
очекујући најбоље
Никада не осећај да најбоље
ниси заслужио нити оправдао
Ми нисмо у положају да критикујемо било шта
У положају смо да све волимо,
све поштујемо, сваког охрабрујемо.

.

Узми све како долази
Развијај се и уживај
Ништа у животу не узимај озбиљно
Осим радости живљења.

.

Не питај природу како се жеље остварују
Живи живот лако, угодно, безбрижно
Ако мислимо на пораз, то и добијамо
Ако смо неодлучни, ништа нам се неће десити
Треба само узети нешто велико да урадимо
И то урадити.

.

Никада не размишљај о неуспеху
Јер то о чему размишљамо сада
То је оно што добијамо после
Не мучи се, ради оно што те чини срећним.

Мој Боже!

Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу

овог времена његовог дејства и,

можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

да је увије уз вечну осовину.

Ужелео се Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

Онда ме је саставио у снажном загрљају

да су прорадиле све моје грлилице,

и све миловалице, и све љубилице,

а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

.

И ја сам познала њега.

И ја сам њега познала у трену.

То може да посведочи наша прва заједничка слика

вечног осмеха и дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.

И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна

када ће и како с нама поставити много већу Игру.

И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.

И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,

када су моје очи испуњене њиме,

и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

Посвећено мојему деду Здравку (Анђелковом) Симовићу, Витезу Златне Карађорђеве Звезде, носиоцу дванаест највећих србских, руских, француских и енглеских одликовања из балканских ратова и Великог рата; од којега сам још у раном детињству примио прва знања о Ведским Белим Србима; сахрањеном на гробљу у Великом Гају.

Девет десетина савремених Срба нема ни генетски код ни светлосни запис Ведских Белих Срба, Аријеваца и Хиперборејаца, изравних потомака Белих Богова.

То се види и препознаје на сваком кораку.

Пођимо од телесне грађе, од физичке конституције, од лика и облика, од стаса до покрета и корачања.

Ведски Бели Србин, Аријевац и Хиперборејац корача, има оштар и вертикалан корак, док ниже расе ходају, а још ниже расе нити корачају нити ходају, већ гегају.

На београдским улицама само десет посто Срба и Србкиња корача, има смео, одважан, одлучан и чрвст корак – они, уистини, корачају! – док огромна већина или хода или се гега; немају корак, но ход или гег, попут Гега и Анадолаца.

Физичко тело као и облик главе и лица у Ведских Белих Срба следи вертикалу: лице им је издужено, вертикално, оштрих продуховљених црта, орловског носа; поглед сокола, дубок и продоран;  тело је витко, издужено, такође вертикално, усмерено ка Језгру Звезданог Јата, ка Пупку Васељене, попут космичке антене.

У Срба Аријеваца све је у знаку вертикале: и говор, и мишљење, и осећање, и сневање, и стварање…

Највише Срба Аријеваца затрто је у двадесетом веку, а на њихово место дошли су Срби неаријевци који су нека чудна, свачија и ничија, мешавина; Срби неаријевци који мрзе, презиру и одбацују све што су кроз тисућлећа стварали и градили Срби Аријевци.

Ово је истина сушта из Летописа Акаше, а све остало су празне приче за бесловесну србску децу.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана осамнаестог.)

Када напусти овај свет,

 Вилењак са звезданом лиром

изнова се рађа

 у свету својих

најлепших песама.