Миришу липе

Вријеме да се воли

Реци ми мјесече

Што тајне све знаш

Како да срце том мирису одоли

.

Шеташ  дуж ријеке

Огледаш се гордо

У образу воде суза бисер створи

Једна је драга свог драгана звала

Под дрветом липе о љубави да збори

Развезала косе цветни вијенац сплета

Дукати златни низ груди се њишу

Дал мјесече знаш док миришу липе

Најљепше љубави се пишу

Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи. Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати све док их не испуним. Испуњавам их један по један. О духовним задацима се никоме не прича, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе коју одликују љубав и правда потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах му дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина. Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак.

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

Одувек су ме омамљивале даљине.

У даљинама има нечег тајинственог, омамљујућег и задивљујућег што се не може речима исказати, што надилази ум, разум, схватање и појимање.

Седим у широком банатском пољу запљуснут благим ветром што мирише на босиљак, менту и мајчину душицу.

Зурим у даљину, подно белих, румених и пурпурних облака.

Поглед ми допире веома далеко, далеко до најудаљенијих бледо-плавих врхова Црвене горе.

На двеста корака од мене, гле! срна са два разиграна ланета.

Мене не примећују и не осећају, зато што се налазим на супротној страни ветра.

Пре него што ћу стићи на ово место у пољу, видех јазавца како неустрашиво, смирено и лењо, прелази преко путељка зараслог у високу траву, трску и шевар.

Ноћу, под звезданим небо, слушам сове и зрикавце док лагано тонем у сан.

Себе, од детета, доживљавам као Праисконца и Вилењака.

Моја повезаност са Природом је тако тајинствена и дубока, мистична и онострана, да ја, у неким тренуцима тиховања, док боравим у Природи, те испуњен шутњом и тишином, не знам где престаје Природа а где почињем Ја!

Видим Те,

Љубави Љубави моје

из једног Живота

 у Будућности догођеног,

 давно,

 како Лепотом,

 Милином

и Дивотом испуњена

 сијаш

међу удаљеним Звездама и Сунцима,

како Љубављу својом

која је вечно млада,

и која никада не умире,

 озарујеш Нову Васељену

 што се из Твојега

Срца Пречистог

у Вечности рађа.

И кад птице оду, лишће падне.

И кад снег окопни, воде хладне.

 А кад ти запеваш, нека те…

ничег лепшег нема, ти си

моје све.

.

И кад зора сване, а мрак ћути,

 И кад срце стане, зову пути.

 А кад грожђе газиш, нека те…

ничег лепшег нема, ти си

моје све.

.

Светли ти знак на челу

мека свила, по твом телу

и кад ме волиш, нека те…

 ничег лепшег нема, ти си

моје све.

ВЕЧЕРЊИ ЛИРСКИ ЗАПИСИ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Дивотним

Божанским Душама:

Вери Розалији и Драгану Пеловићу,

с Љубављу!)

Када говоримо о Другом рођењу, о рођењу из Духа, онда морамо да нагласимо, да је рођење Одозго – за разлику од биолошког рођења које је чин – поступак који се никада не окончава, већ траје и траје, преносећи се из једног животног тока у наредни животни ток, зато што узрастање и усавршавање у Духу, у Божјем Стварању, нема ни крајњег циља нити коначног свршетка.

И Сам Творац узраста, и Сам се Творац, кроз непрестано Стварање, усавршава у Вечности; без предаха и престанка Творац се усавршава из Вечности у Вечност; а са Творцем, и уз Творца – угледајући се на Творца – и ми се сами усавршавамо.

Наше Друго рођење увек се дешава у унутарњем, у нама, и кроз нас, што значи: да свако од нас мора самога себе, из себе и кроз себе да рађа.

Не кажем да РОДИ, већ да РАЂА, зато што је, како рекох, духовно рођење поступак (процес) који се никада не окончава.

Када је, пре много лета, започело моје духовно рођење, ја сам својим унутарњим чулима осећао: како из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину умире по неки део старог мене, да би на том месту могао да се роди тај истоветни, али нови, делић мене.

Мењао сам се упоредо како изнутра тако и споља: старо је умирало и нестајало у мени и на мени, а ново се зачињало и изнова рађало.

Тек после неколико година могао сам да приметим како се, на мени и у мени, све у потпуности променило.

Променише  се мисли и осећања, променише се снови и визије, променише се навике и жеље, променише се мој физички изглед, лик и стас; променише се моја поетика, мој поглед на свет, моја философија; док је моја поезија из овостраног прешла у онострано, зашла с ону страну видљивих звезда и сунаца, зашла у тајинствене дубине скривених вилинских и божанских светова, узневши се, притом, са трећег на девети ступањ певања, сневања и стварања.

Када са овог унутарњег становишта сазерцавам свој животни ток, онда – без зазора и тескобе – могу да изјавим: мој живот пре мојега Духовног рођења, канда, и није имао никаквога смисла, илити овако: мој живот пре мојега Духовног рођења био је само припрема за моје Поновно рођење у Духу!

Имао сам двадесет и пет година када се окончао први циклус мојега Духовног рађања, и, када сам схватио – када сам био начисто, када сам јасно и видео и осећао – да сам стари ЈА заувек умро и нетрагом нестао, а да сам нови ЈА ступио у Нови Свет Духа и Божјега Стварања.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетичетвртог.)

Ова биљка представља симбол здравља снаге и младости што је условљено њеним својствима као што су рано цветање, тврдоћа дрвета и дуговечност. Кориштен је као магијска заштита од нечистих сила тако што би у време пролећних светковина њиме китили кућу. Комадићи дрена су стављани у обредне колаче а верује се да ко у чесници пронађе комадић дрена биће здрав током целе године. Водом, у коју је стављен дрен, би се купала новорођенчад али и умивали људи како би били ,,здрави као дрен“. Поред своје магијске употребе дрен је такође кориштен и за справљање лекова за разнолике болести.
Текст: Милош Костић

Литература:
Татьяна А. Агапкина – „Дрен“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања“, Просвета, Београд, 1994

Слика:
Дрен – Душан Божић

Извор-српска родноверна група,,Луг Велеса,,

Мостови,

Белих облака трагови

Дугом видици обојени

Песмама птица у твојим очима распевани

Шареним лептирима обележени

На латицама лавандиним заспали

.

Мостови на  пољима мирисним

На раскршћима руменим,

Никлим на цветовима жутом тканим

.

Мостови,

 Грљења у  сјају сунца

На  тишини месеца

уз громни зов љубави плама

И додир нежни –  без краја

.

Хееј, срце се у срцу  осмехује

Радост  вечна без времена је светиљка

Мостове што гради искрицама

И  Васељену у вечности осветљава !