Благодарим

великим, врлим и племенитим

Душама 

Драгане Медић

и Милана Живковића!

У будном сневању у сну, Душа Будућег Посвећеника – Аватара – одлази у Онострану Школу Космичких Мистерија, где се школује, образује, васпитава и припрема за Друго (Поновљено) рођење Одозго, као и за подвиге и дела, како у овоме свету, тако и у оностраним световима, по одласку са овога света.

Ујутру, иза буђења, Будући Посвећеник – Аватар – обично није свестан својих звезданих (астралних) путовања у будном сневању сна, будући да тајно образовање његове Душе у Оностраној Школи Космичких Мистерија мора да остане скривено од Ума и Разума све до свршетка школовања.

Иако, како рекох, Будући Посвећеник – Аватар – није свестан својих ноћних звезданих путовања и школовања у Оностраној Школи Космичких Мистерија, он и те како, у будном стању, осећа некакве чудне промене у себи и на себи: осећа промене у мислима, размишљањима, осећањима, виђењима, појимањима и схватињима, те у сновима и визијама, као и у невероватним и натприродним стањима измењене свесности и свести.

За све време школовања, Будући Посвећеник пролази кроз дубоку космичку тугу и сету, кроз дубоку космичку патњу, и кроз дубоке (и најдубље) космичке боли Душе.

Туга, патња и боли јесу узроковане из двају разлога: први разлог, то је одвајање од материјалног (физичког) света устаљености, нужности, принуда, незнања и неслобода; други разлог јесте сагоревање кармичке шљаке илити кармичког смећа – свега оног лошег, ружног и прљавог што се таложило кроз многе нараштаје предака, као и из властитих утеловљења, животних токова, разних инкарнација.

У таквим измењеним стањима, за време школовања, Будући Посвећеник – Аватар – за обичне људе у свету, за људе у незнањима, омајама и опсенама, делује као велики чудак, као дворска луда, као неко ко је заувек изгубљен за овај свет.

Но, то је тако само када се са стране, из спољног света посматра, када то посматрају и о томе суде људи из незнања, омаја и опсена, док би, Видовити Посвећеник који сазерцава из Унутарњег, одмах запазио напредак и узрастање ка Звездама и Сунцима, ка Извору Живота, Љубави, Светлости и Знању Богова.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетитрећег.)

Ово је тајна Белог Србства коју годинама нисам успевао да откријем.

Бели Срби су они који су Двапут Рођени у једном животном току, у једном оваплоћењу, у једној инкарнацији.

Први пут се рађају Одоздо – од земаљских, биолошких србских родитеља – док се Други пут рађају Одозго, од Белих Богова.

Прво рођење је крвна (генетска) потка – подлога илити матрица – на којој ће се догодити Друго рођење – рођење у Духу.

Једном рођени Срби остају до свршетка свог животног тока, своје земаљске инкарнације, само Срби по Крви; док Двапут Рођени Срби, бивајући у Духу повезани са Белим Боговима, улазе у Ред Белих Срба.

Сви Бели Срби, као и све Беле Србкиње – пре но што су се у Духу вазнели до Белог Србства – морали су да прођу кроз Оностране Школе Космичких Мистерија које воде Божански Учитељи – Бели Богови.

Неки су од њих прошли кроз Оностране Школе Космичких Мистерија између треће и седме године; неки између осамнаесте и двадесетипрве године; неки између двадесетиседме и тридесетитреће године.

После тридесетитреће године може само у изузетним приликама да се догоди Друго рођење – Рођење у Духу.

Пролазак кроз Оностране Школе Космичких Мистерија увек је пропраћен дубоком космичком тугом, дубоком космичком патњом, и дубоким (скоро несношљивим) космичким болима Душе.

Туга, патња и душевни боли настају услед тога што Будући Посвећеници – Аватари – кидају све невидљиве нити са Материјалним Светом, што на неки начин – песнички речено – умиру за Спољни Свет, да би, истовремено, могли да се роде за Духовни Свет – Свет Белих Богова.

Они ће и даље боравити у Материјалном, Спољном Свету, обављајући све своје земаљске послове, дужности и задатке, али, за разлику од других, неће бити везани за њега, но ће њихова повезаност са Спољним Светом бити некако флуидна, етарична, онострана и духовна.

Могао бих још о томе да вам приповедам, но умор и поспаност ме, напросто, присиљава да окончам ово своје  писаније.

Ко је разумео – разумео је, а ко није – разумеће кад буде дошао тренутак за то!

(Позно вече у Великом Гају, лета 7527.)

Шетамо стопала моја и ја

у чизмама као мачак.

– Куда? – упитах се.

Чује се глас са друге стране

огромне пољане водом поплављене.

– Мени!

– Зар теби опет, где се очи помрачише

гледајући у Сунце..?!

– Мени!

-Зар теби опет у хајку 

под мишку свежањ да ставим?!

-Мени!

Теби Маћехо, да ме ситно сејеш

на очевој њиви, где бразду твој отац повуче

и рече мом деди: „Одавде је твоје.“ 

мало ти је…?!

Украла сам ти, само да знаш 

земљу испод бундеве заједно са семеном пшенице.

Носим је у чизмама, кад остариш јалова 

и коровом се покрила, вратићу се…

да те откријем… водом залијем из мојих бунара, 

да ми семе проклија.

Боље је бити мртав, него неосвешћен!

Боље је умрети од глади на путу освешћивања, него живети неосвешћен у материјалном изобиљу.

Више смисла има живети освешћено у колиби од блата и прућа, него живети неосвешћено у царској палачи.

Ово сам себи, из дана у дан, понављао од ране младости, а то и данас вазда казујем.

Моје буђење и освешћивање јесте чудо над чудима!

Све је од најранијег детињства у мојему окружењу бивало против мојега буђења и освешћивања, а ја сам се, ипак, неким чудом, пробудио и освестио!

Не зна се ко је већи притисак вршио на мене, да се не пробудим и не освестим: да ли родитељи и родбина, или школа и све ине државне установе, а ја сам се, ипак, неким чудом, пробудио и освестио!

На мене, а кроз моју животну сапутницу и моју децу, вршен је страховит притисак, стизале су разноразне уцене одасвуда, да се не пробудим и не освестим, а ја сам се, ипак, неким чудом, пробудио и освестио!

Прескупо сам – сваким даном, сваким часом – плаћао своје буђење и освешћивање, а ја сам се, ипак, неким чудом, пробудио и освестио.

Зато и кажем: мене нису родили моји земаљски, биолошки родитељи, већ Родитељи Божански: родили су ме Богови и Богиње из Вишњих Сварогових Светова.

Први пут сам рођен Одоздо, а други пут – Одозго!

Моје друго рођење, рођење Одозго, догодило се одмах по мојему деветнаестом рођендану.

Тада сам јасно и видео и осетио моје друго, поновно рођење, у овом животном току.

Видео сам, осетио сам, и – знао сам!

Да се по други пут нисам родио, не би ме нигде ни било!

Био бих никоји и ничији, био бих јадо и последњи никоговић, био бих сенка и утвара!

Благодарим Боговима и Богињама, мојим Правим и Истинитим Родитељима, на својему поновном рођењу – Рођењу Одозго!

Молим се Божанским Родитељима својим, без престанка, да се у Оностраном Пространству заузму за моје земаљске родитеље, као и за све земаљске претке моје: да их пробуде и освесте, те да их, потом, пробуђене и освешћене, до Звезда и Сунаца вазнесу!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетидругог.)

ВИЛЕЊАКОВА ЛИРСКА БЕСЕДА

ПОД ЛИПОМ У ЦВАТУ

Ево колико је битна будност и освешћеност и у свагдањем животу.

Пре неки дан диваних са једном младом Србкињом, родом из овога села, која ради а и децу рађа у Немачкој.

Прича ми, како Немци, ето, за свако дете – чак и србско!? – плаћају двеста евра месечно, све до пунолетства; како су они, тобож, саосећајни и самилосни, како су они вредан народ, како они воде бригу о свакоме и свему.

Кад сам је пажљиво и смирено саслушао, одговорих јој:

То што Немци плаћају по двеста евра месечно све до пунолетства за свако србско дете, и ред је да плаћају, и морају да плаћају, јер су вековима пљачкали Србство и Србију, јер су вековима сатирали и затирали Србски Род.

Уосталом, то и не плаћају Немци за нашу – србску – децу, већ наши преци које су ти исти Немци крали, отимали и пљачкали столећима и тисућлећима.

Немци су – у овом трену вечности – само посредници, само чоновници и извршиоци; они нама једино враћају дуг са каматом; јер у Дану Сварога мора да се испуни и задовољи Космичка Правда, да се поравна и намири Космичка Карма, да се васпостави Закон Дарме – Закон Сетве и Жетве.

Док сам причао, ова је млада Србкиња пажљиво слушала и упијала сваку моју реч; испрва са чуђењем и неверицом, а потом радосно и с осмехом, те наставих:

Да нису столећима крали и отимали од Белога Србства, Немци, сами по себи и по својој памети и вредноћи, ништа не би имали, јер и нису кадри за тако што.

Кад сам завршио причу, она ме стидљиво загрли, онако како би свог оца загрлила, и уз осмех рече:

Сад ми је посве јасно, тек сада разумем и схватам: да имам пуно право, да достојанствено и с поносом, захтевам и тражим од Немачке сваки вид помоћи за своју децу, за сву србску децу, јер су све то трудови и дела наших србских предака. И требало би, да свака србска мајка, која децу рађа у Немачкој – и не само у Немачкој, но било где у свету – да буде свесна тога!

И мени бејаше мило после овог разговора, јер сам у срцу осетио и схватио, да моја прича није била узалудна.

Све док се не пробудимо и не освестимо, ми живимо, ми преживљавамо, свој бедни животић у најтамнијој тамници – тамници незнања – животић без икаковог смисла, животић без икакве сврхе.

И зато вама, Белим Србкињама, поручујем: где год да боравите у свету, где год на Мидгард-земљи да децу рађате и подижете, захтевајте – никада не молите, већ захтевајте! – достојно и дично, од тамошњих влада, сваки вид помоћи за своју србску децу, јер ви само потражујете од њих оно што су ваши преци, Бели Срби, кроз векове и светове стварали, а што су они – туђини и паразити – крали, пљачкали и отимали од ваших великих предака.

У Дану Сварога, гле! Бело Србство мора да узраста, у Духу и Свести, и до најудаљенијих Звезда и Сунаца.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетидругог.)

Кад победимо страх, победили смо и своје непријатеље.

Сви су наши непријатељи рођени у нашем страху.

Тамо где нема страха, ни непријатеља нема.

Како нараста наш страх, тако и број наших непријатеља нараста.

Кад мачем духа, свести и етра посечемо страх, тада смо и своје непријатеље посекли.

Сви се наши непријатељи зачињу и рађају у Невидљивом, да би нам се потом – материјализовани страхом – пројавили у Видљивом.

Сви наши непријатељи бивају истовремено и видљиви и невидљиви: час су видљиви, час потом невидљиви, а све у зависности од величине и количине нашега страха.

Што је већи наш страх, и наши непријатељи бивају све већи и силнији.

Ко су наши највећи непријатељи на Путу Свих Путева?

Незнање и страх!

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетипрвог.)

Између двају румених облака –

док нада мном искри и титра

јасна вечерњача –

љуљам се на љуљашци

од паукових нити

и појем уз вилинске

 гајде сутона.

О, каква дивота

и милина!