Сневајте велике и највеће снове, замишљајте велике и највеће визије, имајте велике и највеће жеље!

Јер, када сневате велике и највеће снове, када стварате велике и највеће визије, када имате велике и највеће жеље, тада се свеколика Васељена са свим звездама и сунцима, са свим светлим бићима и суштаствима уједини и потруди да вам се снови и визије остваре а жеље испуне.

Не будите скромни, већ крајње нескромни!

Све што је мало, то је израз себичности и саможивости.

Мали снови, мале визије и мале жеље, и то је израз прикривене, потуљене и подмукле себичности и саможивости.

Нас су кроз столећа и тисућлећа – у дугој и студеној Ноћи Сварога – учили и васпитавали да будемо скромни у свему: у сновима, у визијама, у жељама, у знањима, у умећима, у љубавима.

А скромност је једно од имена за скученост и тескобу, за себичност и саможивост, за страхове и бриге.

Двапут рођени, Одозго рођени Бели Срби и Беле Србкиње превазилазе и надилазе све законе, норме, забране и оквире из Ноћи Сварога, те васпостављају Нови Ред и  Поредак, Сварогов Ред и Поредак, у свеколикој Васељени.

Њихови снови, Њихове визије и жеље нису од овога света, од света тескобе и скучености, омаја и опсена: Они сневају снове о Белој Србији која ће бити пространа и велика као Галаксија; сневају снове о Беломе Србству које ће насељавати сва сазвежђа и звездана јата; Њихов национализам је РодоЉубље, Њихов национализам је Космизам – не космополитизам, но Космизам; зато што је и сам космополитизам скучен и тескобан и односи се само на Мидгард-земљу, а Космизам је велик и простран колико и сама Васељена.

Немојте се страшити великих снова, великих визија и великих жеља!

Одбаците тај страх који вам је наметнут кроз многе нараштаје, од космичких паразита и рептила, а преко лажних учења, лажних религија и још лажљивијих идеологија.

Сви наши снови се остварују, све наше визије постају стварност, све наше жеље се испуњавају.

Немојте да зажалите кроз двадесет или тридесет година када се остваре сви ваши мали снови и све ваше мале визије и испуне све ваше мале жеље!

Тада ћете се горко кајати што нисте, уместо малих, сневали велике снове, стварали велике визије и имали велике жеље!

Одувек сневам, и у сну и на јави, многе снове.

Један од снова је и овај: Видим све Беле Србе и све Беле Србкиње или као садашње – већ остварене – Аватаре, или као будуће Аватаре, као Богове и Богиње, као светла бића и још светлија суштаства, и, видим Белу Србију велику као Галаксија, у којој сви живимо са Сврхом и Смислом, живимо без страхова и брига, живимо као Аватари и Богови, посве остварени и испуњени.

Зар то није дивотан сан, достојан сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње?!

Зашто су савремени Срби, Срби који нису Двапут рођени, тако тескобни и несрећни, скучени и бедни, престарешени и забринути?

Зато што су сви нараштаји Срба, столећима и тисућлећима, у Ноћи Сварога, сневали мале снове, стварали мале визије и замишљали мале, скромне и прескромне – а у бити себичне и саможиве – жеље.

Ово што данас видимо у Србству и Србији то је управо остварење и испуњене њихових малих снова, њихових тескобних визија и њихових прескромних жеља.

Да, заиста!

Што су сневали, то им се и догодило.

(Јутро у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетичетвртог.)

Они који су Двапут рођени, Они који су Одозго рођени, по правилу, имају танану, флуидну, етаричну, племениту, узвишену и божанску душу; тело им је гипко, савитљиво и чврсто, иако делује ваздушасто, флуидно, лагано и етарично.

Лице им је издужено (следи вертикалу као и њихово физичко тело); црте оштре и јасне; орловски (горштачки) нос; очи дубоке и пуне светлости; поглед сањалачки и сневалачки, а продоран.

Сви Они који су Двапут рођени делују слично, скоро да наличе једни на друге као род рођени, без обзира у којему се звезданом знаку Рожданика догодило њихово биолошко (физичко) рођење.

Они су – по свему, у сваком виду, у сваком погледу – Ваздух и Етар.

Лагано им је, и готово прозрачно, њихово физичко тело; лагани су, и скоро неосетни: у општењу, у комуникацији, у разговору, у излагању своје поетике, својега погледа на свет, својега става, мишљења и осећања.

Њих ја зовем Плавим Вилењацима, будући да су – не само од својега духовног, већ и својега биолошког рођења –  повезани са Светом Плавих Вилењака, иако многи од њих нису ни свесни тога.

Двапут рођени, рођени Одозго – све овде казујем из живог овостраног и оностраног искуства – или већ јесу остварени као Аватари, или ће то бити у првом наредном животном току.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетитрећег.)

Ноћас су пјесме утихнуле свуд

Тишином простор у без крај се шири

Утваре,сјенке завршиле свој пир

Вечерас се душа са постањем мири

Уткаје мисли у свој нови дом

Свјетао,чист  без жеља и страха

Ту чиста љубав са извора тече

И рађа животе између два даха

.

Понекад се њише на љуљашци од свиле

 Облаке штипка растјерује магле

Чардак је скрила да не нађу га виле

Воли кад им очи од тражења цакле

.

Воли да се игра ко невино дијете

Сакрије па тражи оно што је сакрила

А када то нађе

Смјехом звијезде стресе

Ко грожђе са грана

 

Кад ме ноћ покрије

Као меко тијело жене и

Мјесец у пупку савије гнијездо –

Небо ми се у пут претвара.

Даљине ме иза брда дозивају,

Звијезде постају твоје очи а

Тишина потврђује бесмисао

Кратких узлета у

Вјетровитој ноћи –

Ломим крила дрвеној птици

У зору саму овога света

дошле су мисли тако свете, тако беле.

Са њима глас о свему што јесте

и топло осећање, као данас Мајско јутро…

и замишљена срца и душе из далеких крајева.

Из светова тако чудно обојених а дивних ван свих схватања…

И чекало се…

Да ступи на ред,

да продје кроз свод од искрица који светле,

да изађе тај први тон,

што је попут свете звезде првакиње.

Она је та што је прва била…

Прва Звезда у мислима Творца…

Жамор…

Шапат и усхићење…

…и…

…тишина…

Пола сата вечности,

величанствено је арије певала Тишина.

То је она дјева која сваком срцу иде

да донесе кап воде живе…

и прими се у трену та

кап што јесте вода жива.

И светло засја кроз искре све!

Мисли као жамор и ветар кружаше.

Јер поста јасно као светло у оку Творца

шта је намера и објава Оца.

У сваком трену и бићу и свему,

род родиће Творац сам.

Кроз смех и усне и руке и косу,

кроз око и прсте и ногу босу,

кроз дарове што носе руке што грле

кроз песме што творе светове врле,

кроз снагу и чојство

лепоту и радост и сне…

Љубав ће се оваплотити…

Творац ће бити.

Јер све једно је у ономе

ко замисли и даде

крила Љубави и светлу свете каде…

што мирисе Божанске носе…

И види ти сад,

не чаши и оклевај јер чудо је за трен.

Али трен који може вечно трајати,

који сне и јаву једини у истини…

Искру у оку живота

ти види, ти познај.

Јер јутро свега што беше је прошло.

И дан и ноћ су при крају…

А већ зора величанства руди…

Осећа, зна твоје срце сред груди…

Да, време је…

 

Управљаш руком

мојом

и сваком честицом

мога бића

духом свеколиким

светлиш,

постојиш,

живиш,

оваплоћен љубављу

Творчевог открића!

.

Зовем те еонима

на највишим стенама

те снивам

без тебе у постојању

не бивам

ЈА

само онај део мене

изгара

сребрне искрице светла,

ал опет са тобом

златна бива

у мислима пламена

етра

што ми те скрива!

 

 

Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Жена, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, и показујем им пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Једног истинског мистика познајем и видео сам како се уз дим концентрише, подиже своју свест и улази у акашу.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли држим вертикалу –сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог за љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке керефеке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, ничије домове не треба дирати, наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем прекрстићу ноге и остати до јутра.