Што јаче се затегни сам, струно златна …!
Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!
Хоћу Србима да певам, да прену у бој
и победнички разбију слободе врата.
.
„О, Срби, пређите на дела већ! Напустите
колебљивост сваку!“
Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива…
„О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка
слободи скрива!“
Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку…
.
Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,
реч отаца ваших и веру живу храните,
сваки педаљ српске земље браните!
.
Свиће зора за ноћима свим. –
Хтео бих све то да видим и доживим,
о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју
живим!

-пројекат Растко –Поезија Лужичких Срба –

У срцу љубав јача од смрти,

у глави мисао већа од главе,

и то је одбрана земље.

.

Страшни су ратници под земљом,

војници одбране,

залиха снаге спремна ако живи клону,

и то је одбрана земље

.

Велика реч ни из срца ни из главе

већ из земље ко биљка или цвет расте,

и то је одбрана земље

.

Намучено зрно мисли цвет,

дан мисли сунце,

и то је одбрана земље.

.

Колико је земље иза нас

толико је снаге у нама.

и то је одбрана земље.

Морони нам командују одлукама,
Слугерање постајемо нетремице.
Ко робови скапавамо у мукама,
Раздиремо обичаје, гене, клице.
Катанче нас док висимо на кукама,
Стид прекрио душе, чела, црно лице!

Абортусом сахранили дечју радост,
Омамљени сатанизмом и грехотом.
Наспрам Бога прихватили звер и гадост,
Застрашени од владара пред животом.
Кроз опела једино нам пева младост,
Псалтире смо заменили тек простотом!

Потапамо светиње и манастире,
Блудничаре школујемо за дротове.
Страначки нас лебац трује и сатире,
Аплаузом поздрављамо све скотове.
Низ душе се страхојезе крик простире,
Унапред су за нас раке чак готове!

Секташи нам децу уче о поштењу,
У црквама педофили мантијаши.
Умиремо у буђавом уверењу:
Нови свеци сада јесу фотељаши.
Откинули плод мајкама још у зрењу,
Министри нам сви будући робијаши!

Епископи возају се џиповима,
Посланици народу су крвопије.
Дивимо се фуњарама, типовима,
Док нас огањ покорнички не облије.
Живимо на измишљеним митовима,
Сваке ноћи смрт у срце кап долије!

Породица постала је сиротиња,
Слушајући лукавштину и гмазове.
Сјај икона заменила голотиња.
Мртву децу извлаче нам ко лозове.
Народ риче ко рањена животиња,
А лудаци возе скеле и возове!

Полуделе најмудрије српске главе,
Поткупљене војсковође, премијери.
Заставе се од убица љубећ славе,
Све подложно издајничкој каријери.
Полтрони се у сопственом смраду даве,
Завладале простачине, жбир и звери!

Усправите се, што више се усправите!

Што се више усправите, све ћете мање бити подложни утицајима тамних сила света.

Није довољно само да говорите србски, већ и размишљајте србски!

Али, не само ни да говорите и размишљате србски, но и да осећате, сневате и маштате србски.

Кад кажем србски, тада мислим – божански!

А када кажем БелоСрбство, тада мислим на БелоБожство, на Заједништво Богова и Богиња Белих, на оно што јесте и бива у Времену и Вечности.

Усправите се, и пратите кретања звезда и сунаца!

Није мала ствар бити Бели Србин или Бела Србкиња!

То је велико позвање и још већа одговорност пред Творцем и Васељеном, пред Белим Боговима нашим.

Гледајте посве смирено како се таласа, повија, тресе и руши Стари Свет.

И нека се таласа, повија и тресе, и нека се руши – и треба да се руши!

Ми у овоме трену вечности стварамо Нови Свет.

Нови Свет не на Мидгард-земљи, већ у Етру Мидгарда, у Вишњим световима светлих суштастава.

Ми смо синови и кћери Богова и Богиња Белих и, ми нисмо од Старога Света који се пред нашим очињим видом руши.

Усправите се, и држите се чврсто Сварогове Осе Усправнице која се Божјом Вертикалом зове!

(Вече у Великом Гају, под двема липама што миомире, лета 7527, месеца цветног, а дана деветнаестог.)

Родило се светло Свето
на еону белог ждрала
у семену људског тела
девојчица Света мала!

Заблиста јој душа сјајна
запечати орла око
Мидгард Земљи дође она
да подигне је сад високо!

Искрице јој заблисташе
ауре подно Права
од ње Земља проговори
тамни беже путем Нава.

Заповеди душом води
да прочисти Мидгард плави
Заповеди ватри Светој
да мрак спржи сад на Јави!

Заповеди Мајар браћи
што у мраку потамнише
да очима њеним виде
места где некад боравише!

Неки држе њено рухо
у белини од милине
удахну им Светлост она
Творац чека да их вине!

Песму Светих Архангела
вилин дева, бића Творца
из суштине људе диже
да стварају попут Оца!

У зору саму овога света

дошле су мисли тако свете, тако беле.

Са њима глас о свему што јесте

и топло осећање, као данас Мајско јутро…

и замишљена срца и душе из далеких крајева.

Из светова тако чудно обојених а дивних ван свих схватања…

И чекало се…

Да ступи на ред,

да продје кроз свод од искрица који светле,

да изађе тај први тон,

што је попут свете звезде првакиње.

Она је та што је прва била…

Прва Звезда у мислима Творца…

Жамор…

Шапат и усхићење…

…и…

…тишина…

Пола сата вечности,

величанствено је арије певала Тишина.

То је она дјева која сваком срцу иде

да донесе кап воде живе…

и прими се у трену та

кап што јесте вода жива.

И светло засја кроз искре све!

Мисли као жамор и ветар кружаше.

Јер поста јасно као светло у оку Творца

шта је намера и објава Оца.

У сваком трену и бићу и свему,

род родиће Творац сам.

Кроз смех и усне и руке и косу,

кроз око и прсте и ногу босу,

кроз дарове што носе руке што грле

кроз песме што творе светове врле,

кроз снагу и чојство

лепоту и радост и сне…

Љубав ће се оваплотити…

Творац ће бити.

Јер све једно је у ономе

ко замисли и даде

крила Љубави и светлу свете каде…

што мирисе Божанске носе…

И види ти сад,

не чаши и оклевај јер чудо је за трен.

Али трен који може вечно трајати,

који сне и јаву једини у истини…

Искру у оку живота

ти види, ти познај.

Јер јутро свега што беше је прошло.

И дан и ноћ су при крају…

А већ зора величанства руди…

Осећа, зна твоје срце сред груди…

Да, време је…

Танија је стајала на потоку, тик испод извора, опкорачивши га укрштених ногу. Укипљена тако, вековима је чекала, чекала, и у чекање се претворила. Округле, ноћ-тамне, очи пробадале су видике. Црна коса свиленица скрила јој је део лица. Вижљица, танкица, танкострукица, срцем жељница, духом бистрица, телом спремница, бићем отвореница. Понад ње, до неба, узнела се планина, стеновница. Небом су се играли облаци, бели и румени – лоптаци. Они мањи и лакши сустизали су веће и теже, гурали их, спајали се с њима, или их обилазили. Поветарац, развигорац, размигољац, певуљио је кроз гране и мамио прамалеће, које је висило ниско на видокругу источном и јужном. Ветрови поткорњаци нису стајали равнодушно, већ су, нежно, гуркали унутарње сокове да се преточе у лишће. Ускоро ће планина бити пресвучена у зелено рухо. Одасвуда, којекуда, цвркутале и певале су птице певалице, веселице, скокнулице, чежњице, љубавжељнице.

Приметила ме је тренутно, чим сам изронио из оносвета. Виле планинлице имају осетљиве јасновиде и јаснослухе и јаснотрептаје. Од њихових осетилица праве се струнке за виолинке, оностранке, божанке. Цаклила је и поносно и покорно, и јасно и бојажљиво, гледала право у очи, одала поштовање. И рекла је:

– Спремна сам, спремна на све, и све дајем. Све, без остатка. Дајем ти дух, душу и тело. Живот ти дајем. Ја сам руде и свеколиког блага горског чуварица. Све то дајем! Спремна сам да служим, да љубав будем, да роб будем, да ратник будем. Идем с тобом кроз знађе и безнађе, по стенама, планинским венчићима, облацима, по рекама, језерима, најдубљим во-д-ама. Идем, са страхом и без страха, са вером и потпуним предавањем.

Склопила је руке на грудном жив-виру, спустила се на колена, повила главу и прошаптала:

– Молим, п о с в е т и ме Мансанмане, посвети, молим, молим, и не враћај ме у свет планинлица!

У трајању од једне небеске секунде све је стало и све је утихнуло: и сунце, и птице, и зверчице, и ветри језгровити, и планински потоци, и облаци, и духови, и богови.

Одлучности и искреној духовној жељи клања се клања и подржава их, подржава, ц е л а Васељена.

 

 

 

 

Неко ме ослови:

Песниче.

Зазор ми.

Пред вратима

Храма уписујем:

Приклонити се смерно.

Не спомињати име Песниково узалуд.

Због оних који отћуташе своје песме.

 

–одломак из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ–

 

 

Видовита знања јесу битна и сушта.

Залуд нам сва друга знања, ако немамо видовита знања.

Ми много страдамо, патимо и гинемо у свету само зато што смо, у Ноћи Сварога, изгубили сва своја видовита знања која смо од Белих Богова примили.

Видовита знања јесу најбоља заштита од свих видљивих и невидљивих непријатеља наших.

У времену које долази биће све више невидљивих а све мање видљивих непријатеља.

Без видовитих знања немогуће је бранити се од невидљивих непријатеља.

Имати видовита знања, то значи: видети, осетити и предвидети све оно што ће нам се у времену долазећем збити и догодити и, кроза шта ћемо у будућности пролазити.

Видовитим знањима може да се утиче на свеколика дешавања у будућности, па и на саму будућност, јер се будућност навек осмишљава и ствара у будној и свесној садашњости.

Највећи непријатељ видовитих знања јесу материјалистичка учења и позитивистичка знања која смо од западне цивилизације преузели.

Васколика западна цивилизација и заснива се на поништавању сваког вида и облика видовитог знања.

Цела западна цивилизација робује незнању и лажном, материјалистичком и позитивистичком знању.

Када се пробуђен и освешћен човек, Бели Србин видовитог знања, појави на Западу, он свуда око себе види бело робље које стрпљиво стоји у реду за кланицу.

Толико је сужена и помрачена свест западних људи, да они просто љубе ланце и окове, славе и величају робски – јадан и бедан – живот без икакве сврхе, живот без икаквог смисла.

Долази време, и већ је дошло, када на Мидгарду више неће моћи да се живи без видовитих знања.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана деветнаестог.)

И после свих тих силних пошасти и погрома, Срби су, ипак, сачували Душу!

Сачувана је Србска Душа упркос свему –

упркос свим ратовима и прогонима, упркос страшној и грозној србомржњи која се ни са каквом мржњом у свету не може поредити!

Нити је било, нити има, нити ће икада бити народа у свету,  који толико пропатио попут Срба!

И, само због србске патње, због вековних србских мука и лелека, овај и овакав свет мора да нестане.

Да нестане – заувек!

-извод из Лирских записа „О ДИВОТИ И ДОБРОТИ СРБСТВА“