Category: All
Саша Мићковић – ЋЕЛЕ-КУЛА
Гледај смрт у очи у вековној тами,
Винуо се Чегар до крвавог неба,
Мртва уста неће кап вина ни хлеба,
У камену, кречу, српска стража чами!
.
Одерана кожа с погинулих глава,
Зјапе хладна чела и лобање шупље.
Језа Ниш окужи из очиње дупље,
Зазиданих душа ту деветсто спава!
.
Кад ветар засвира пишти Ћеле-кула,
Завијори коса што гдегде натрула.
Разлије се мирис пољанама смрти,
.
И мртва се војска из кама пробуди,
Да границе трошне Србији утврди,
А сврдло убица још лобање врти!
Коментар Верице Стојиљковић – Немоћ у животу и немоћ у смрти тиранин обележи дизањем Ћеле Куле – само једном- никада пре и никада после. Срби! Гледајте у ове очи јер то нису празне дупље- те очи гледају у Вас, у Вас све и говоре о нама Србима, о Слободи, о Љубави, о Части и о Правди- говоре о ЗаКону са којим се Србин рађа . Саша Мићковић, погледа у овај трен у те очи и написа Истину. И не треба Србину крв и хлеб – Србину треба Слобода и Правда и Љубав и Част у Истини. Прени се Србине из сна и погледај у себе, да се не подигне ова не/мртва војска но Види и Ведај и Живи како је светлом записано у суштини твојој!
Нови Дани
Једна стара радост! Скупили се мали,
Сви ситни и ниски, подигнути злобом, Пред страхом што иде, нагло, као вали Једне моћне снаге коју зваху робом. Племе црних слугу и скупих ћирица – „Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада, И потмуо јаук богатих пандура Једна стара радост! Добро труну мали, Дух заветне мисли и вековних снова, О како је дивно то доба прегнућа, Једна стара радост! Зора новог дана! В. Петковић ДИС |
Годинама гледам ову лепоту – Тодор Пештерски
Годинама гледам ову лепоту… Годинама тихујем у садејству са њом. Понекад направим паузу посећујући култивисана места која називају градовима или цивилизацијом…
Са пардоном за мене је овај склад цивилизација. Ова смена природних тонова, боја, вибрација која свака за себе понаособ има савршену космичку хармонију. То је цивилизација…
Накарадне зграде, сенке које оне праве, узане улице или широки булевари нису ни најблеђа копија ове божије архитектуре…
И онда ставим травку у уста и гледам у како кажу први зидани објекат на планети, огромну пирамиду те свете планине испред мене… И не могу да се не упитам… Да ли нам је то требало? Да ли су нам требали ти „зидари“(слободни) који сада воде човечанство?
И у мирној вертикали схватам да је све то било потребно… Свака зграда, свака варош, сваки град, сваки велеград и метропола… Потребни су да би људи прошли кроз сва та искуства и изнова се вратили у СКЛАД.
Управо је у току осмишљавање трасе ПУТА У ДАЉИ НАПРЕДАК.
У то да хиљаде људи из својих фрустрација, стресова, туга и несрећа се окрену ка нечем бољем, ка нечемшто ЗАИСТА ИМА СМИСЛА.
Да се окрену ка себи, својој породици, ономе што ЗАИСТА воле да раде и проживе своје животе у задовољству а не у фрустрацији.
Светлана Рајковић: Посветићу теби песму
Посветићу теби песму,
И ако ти до песме није ,
Тежак терет носиш, Роде,
Тежи од пусте празнине.
Срце ти уплашено,
Јеца у самоћи,
Тражиш,
Видим,
Онај поглед,
Што грли и теши.
Полети, Роде мој,
На крилима те носим,
Далеко, иза бола,
Тамо где Бог
За нас Звезде боји,
С љубављу
И камен пева,
Чека одбегла гаврана два.
Полети,
Крила ти дајем,
Планина дозива нас,
Препознаје бол птице своје,
Ране да јој вија,
Вила Планинка.
Грлим те,
Ноћу док спаваш,
Шапућем души милој,
Да устане из самоће,
И полети сестри чилој,
Вилуши,
Љубав да ти да.
ПЕРУНИКА
Говор биља – перуника
Расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу, она је исходиште легенди и митова. Неисцрпно је надахнуће уметника, једном речју, биљка достојна богова
Некад се у Дубровнику и околини светковао празник Богиша. Том приликом се богиша, како се у овом крају зове перуника, освештава и носи кући, да чува кућу од грома, и да се болесници лече њоме. Јер, перуника, ирис, богиша, ружица, сабљица, калуђер, небески цвет, кринка, мачинац, беше посвећена богу Перуну. А Перун је словенски бог неба, бог непогода, олуја и грмљавине, једном речју, он је громовник. Храст и перуника су му атрибути. Они су „сеновити“ и кад им се човек приклони, умилостиви, ако им указује љубав и пажњу, штитиће их од свих недаћа, посебно од оних којима је божанство склоно да науди.
Перуника расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу… А онда се словенски мит утопио у хришћански… Јер, у Требињу прича народ како једном Богородица грлобољу малог Исуса излечи богишом. Отада и отуда богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака, или сестра даје детету кад га грло заболи.
Аница Илић – ПИТАЊЕ
Зидови собе
јесу ли моја граница?
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
Ужарено дрво
је ли топлота моја?
Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.
Изано – Зар не примећујеш
Зар не примећујеш
да све што додирнеш
претвориш
или у ватру или у пепео.
А то може да уради
само чиста божанска љубав,
јер оно што је жељно светлости
гореће,
а оно што је сагорело
молиће се
да се кроз пепео
поново уздигне.
Коментар Радмиле Бојић: Мириси и додири предака и Богова наших у Срцима и Душама нашим трепере…
Драган Симовић: Дрво Белог Бога
Пред кућом нашом, на сокаку, две моћне Липе, као две дивот-сестрице, као божанске близнакиње, у пуноме миомирисном цвату.
У крошњама, гле! бруј Првонастале Васељене, бруј звезданих јата, бруј ројева пчела.
Одједном, однекуд из дубина Времена и Вечности, искрсну жива слика, искрсну јасновида визија, седобрадог и седовласог Старца Чаробњака, Белог Бога што личи и подсећа на мене.
Од јутра до поднева седех и тиховах, сневах и дремах под праисконом крошњом Липе, препуштајући се брују ројева пчела, брују звезданих јата, брују Првонастале Васељене на Почетку Великог Стварања, на Почетку Свих Почетака.
Липа је Дрво Белог Бога, Дрво Старца Чаробњака седе браде и седих власи што у дубоком звезданом сневању, сновању и тиховању ствара све нове и нове светове, светове кроз које броде, плове и језде – све удвоје с вилама и музама – песници вилин-појци попевајући у звездолету дивот-песме уз чаровите и брујне звездане лире.
(Можда ова јасновида визија и не би била преточена у песму, и записана, да ме, у прави час, није позвала Радмила са Андрићевог венца, и, својом надахнутом причом, из висина сневања и тиховања, низвела у овај свет.)
(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, кад липе цвату, дана осамнаестог.)
Бранислава Чоловић: У овој најтежој Сварога ноћи
У овој најтежој Сварога ноћи
вријеме је да се укрсте мачева моћи
да Слава, Срећа, Тара и Жива
пробуде дух Рода што заточен пребива
устани Роде слобода те зове
и предака завјет са печатом Славе
десницу своју ка небу дигни
с муњама Перуна душмане стигни
да Мидгард наш опет звијезда буде
плава и лијепа ко прво постање
да Дух и Љубав на њој живе
суђени се нађу кроз звјездане капије.
Из срца мога кроз гласнице моје
вилин пјесма ратнике зове
за Свијетлост, за Љубав, Истину, Славу
за закон Риту
горе главу.
Вријеме је!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Ој, Драгане! Јабуко са гране!
На Андрићевом венцу мирис процветалих липа трепери изнад сенки, Твоје и Анђелкине, роде мој мили!
Ево вас поред поточића на клупи седите!
Хеј! Поток гледа у вас!
Гледам вас и ја, мили и драги ♥♥♥
Миришу липе и са Топличиног и са Косанчићевог венца… Најлепше до сад што су икада мирисале!
Поуздано знам јер венце свакодневно својом ногом преходавам, својом руком свакодневно плетем у Венце Радости Сусрета наших! ♥
Ни Обилићев венац није ускраћен остао за овај чаробни мирис којим сваког маја Душе наше надахнуте буду… Ој, Милоше, похитај са побратимима својим да испуниш завет дат Косовки девојци ♥
Мириси и додири предака и Богова наших у Срцима и Душама нашим трепере… Живи јесу Венац до Венца… Од Његоша до Андрића… Диса… Десанке…до Симовића, Пантелића, Максимовића…… до горских венаца и витезова Праисконих наших… Вечномладих, Вечноживих… који, ено, и сад освајају планинске врхове… Песници-Витезови са којима смо вечним дахом и удахом усаображении заувек, ево васкрсли су у овај Златни час… час вилинским прахом окупан!