Фото: Девојка и змија; Википедија

Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Космос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан
.
Линију тану и малу-
Границу Вјечности и Друма

И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Коракнух по Небу
У мени запјева Друм

Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове-
Високо горе
На лицу Вјечности
Гд‌је спавају Нада, Љубав и Вјера
И гд‌је тихује Бол

Широким, д‌јетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе-
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гд‌је тихује Бол!

Фото: Фототека Србског Журнала

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

Свесвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом и структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Фото 1,2: Божанска лепота; Википедија

Где нестаје све
Кад се предам сну
Где сам ја када заборавим на себе
Да нисам код тебе?
Има ли заборав место
Питам се често
Или све само престане да буде
Део ове игре луде
Оно што постоји
Заборава се боји
А љубав као да се плаши постојања
Јер ту бива све мања
Када би имала избор
Вратила би се у извор
Овде мора често да се скрива
Јер тако је човек открива
Мене када напусти
Свуда је тражим
А чим сам је заборавила
Већ се опет створила
Па где је љубав када није ту?

Фото: Фототека Србског Журнала

°по мотиву М. Настасијевића
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим? Коме судим?
Синоћ је апостоле послала
да прекрију чемерне груди.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој закопане гласове –
испод површине не чује се
ниједан мој крик, ни вапај.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој сломљене наочаре.
И фарбу за твоју седу косу.
И пар твојих старих ципела.
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим? Овога часа?
Пропашћу, спаси нам душу
– кад није другог нам спаса.

Фото: Јама; Википедија

Рекама светлости чамац рода плови.
Земља моја мила у Рај уливена!
Васељенским срцем у љубави слови,
Јер од зала црних не би уништена!
.
У народу Сунце за све светли мило,
Божје лице гори људе све волећи.
Сад схватамо зашто све је тако било,
Захвални за муке, никог не корећи!
.
Вечни Србски народ ништа осим Бога
Душом, срцем својим у себе не прими!
Увек били први борбом против злога,
Сад симбол слободе на сред света дими!
.
Мач у корицама, град небески ту је,
Мајчин среће усклик Србијом се чује!

Фото: Прерасти Вратне, Ваља и Рајска прераст; Википедија

Хеј, хеј, хеј, хеј, пада снег!
Снежна круна покрила је брег.
И кровове и пољане,
и долине успаване.
.
Тужнe брезе, вите јеле,
у бела одела обучене,
и шуме са спуштеном главом,
спавају под завесом офарбаном.
.
Пахуље крупне, пахуље беле,
лете, лете, све свилене.
Лете, лете са свих страна,
преко брега, преко грана.
.
И пахуља свака чиста,
ко звезда на дечијем лицу заблиста.
А црвени носићи низ брег,
спуштају се, у сребрни снег.

Фото:Пада снег; Википедија

Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

.

Љуби ближњег свог ко самог себе.

Љуби да би видео ватра где огњи.

Не чекај да ближњи љуби тебе,

хитај ка звуку што светло звони.

.

У почетку је била реч,

први тон што ствара.

Са њом бише и остали звуци! 

Музика сфера изби из недара.

.

Оштро 

Тихо 

Моћно

Лако 

.

Ако си икад гледао прсте,

који жицама харфе музику везу,

видео јеси како лепота

прави живота савршену везу. 

.

За искром што живот значи жуде сви.

За ватрама што неугасло горе,

за белом белином живога злата,

за сјајном силимом јачом од море.

.

Ал’ искру живота нико не ухвати!

Нити снагом нит’ оруђем, 

нити вештим мислима од века.

Вазда близу вазда ван човека. 

.

А опет сред срца у недрима бије.

Пламен тај што се вечно вије.

Њега храни Свевишњега вед 

и попева једна заповед. 

.

Воли, воли.

Ништа друго не постоји.

.

Сви желе светло. Сви се поје светлом а не размишљају о томе, сем оних који знају.

Они који знају о чему се ради се деле у два табора. Тама и Светло. 

Чак и најцрњи се хране светлом јер без њега нема живота. 

А опет, малко светла појачаног може очистити и најстарију таму негде око срца чувану…

Извор –ЗвездаРод-ZvezdaRod

Гледао сам је између обрва
Док је говорила
Да слику коју гледа
Једном већ је видела

Гледао сам је између обрва
Док је говорила
О призору Вечности
Које се наједном сетила,

Гледао сам је између обрва
Док је у мом оку лежала
Нежна, смерна, племенита
Једина која је икада постојала,

О Вечности,
Миришеш дивно,
Овде на обали

Спуштених једра,
Јер куда би одавде и пловили ?
Без времена и стварности лажних,
Има ли места до којих можемо стићи?

О Вечности,
Твоја песма ме цели,
Овде на обали..

Али знам да одавде,
Сестро небеска,
Због туђих времена и стварности лажних
Ми се морамо растати

Али знам
Да одавде, ја и ти
Морем времена и стварности лажних
Још ћемо једном запловити

Јер тамо у ноћи
Јата смо душа која лутају морем,
Тону у добине док звезде лове,
А чезну тебе и себе у теби једино спознати..

О Вечности,
Твој ме милује мир,
Овде на обали

О Вечности,
До следећег кад и где
Машем ти

О море у ноћи,
Сам
Једном
На обали…

Фото: Морска обала;Википедија