Ви памтите –
Ви, наравно, све памтите –
Како сам стајао
Крај зида поред вас,
И себе, како у тој соби пламтите,
У лице ми бацајући
Свој љутит, оштар глас.

Говорили сте
Да сте свега сити
И да ја само
За скандале знам,
Да морате свом послу верни бити,
А ја у блато
Нека срљам сам.

Вољена!
Нисте ви волели мене!
Ни слутили да усред света тог
Као коњ, бео од властите пене,
Јахача носим неумољивог!
Слутили нисте
Да сред мрачне шуме,
У том животу којим бура коси,
Зато се мучим ја, што не разумем,
Куд нас збивање неумитно носи.

Лицем уз лице
Не види се лице.
Велико се види тек на одстојању.
Кад море притисну вихори и тмице,
Лађа је тад у јадном стању.

Земља је – лађа!
Но кормилар нови
Одједном је ка новој слави
Њу усмерио, и сад плови
У праву буру, вихор прави.

Ко од нас мирно на палуби дише
И ко још на њој не куне и пада?
Мало је таквих, што, кад брод се њише,
У искусној им души спокој влада.

Тада
Кроз урлик непогода,
Но свестан дејства те олује,
Ја сам сишао на дно брода,
Да не гледам тај свет што бљује.

То дно беше
Руска крчма наша.
Да не патим за неким бићем,
Хтео сам,
Сагнут изнад чаша,
Димом да трујем се и пићем.

Вољена!
Задавах вам муке.
Очима уморним
Где је туга сјала
Гледасте моје пјане бруке
И како страдам од скандала.

Ви нисте знали
Да сред мрачне шуме,
У том животу којим бура коси,
Зато се мучим ја, што не разумем
Куд нас збивање неумитно носи.

Године прођоше.
Нова је дубина
У мисли мојој и у моме жару.
Ја кликћем с чашом празничнога вина:
Слава и хвала кормилару!

Данас ме мучи
Осећање нежно:
Сетих се вашег умора и јада.
И желим да вам
Кажем неизбежно
Какав сам био,
А какав сам сада!

Вољена!
Дивно је што могу рећи:
Избегох неповратни пад.
Сапутник ватрен, понајжешћи,
У земљи Совјета сам сад.

Нисам онакав
Какав бејах тада.
Не бих више био
Јад и мука ваша.
За стегом слободе
И светлога рада
Кренуо бих чак и до Ламанша.

Опростите…
Знам: и ви сте сад друга
И с мужем који
Озбиљност је сама,
Не требају вам тај наш јад и туга,
Нимало нисам
Ја потребан вама.

Живите тако
Стремећи све даље,
Док вас штити ваш кров обновљени,
Сећа вас се увек
И поздрав вам шаље
Ваш познаник

•Превео Никола Бертолино

(На данашњи дан, 1925. године отишао је С, Јесењин на страну лица, у 30-тој години)

Фото: Јесењин и Исидора Данкан, трагична љубав; Википедија