Осмехнем се себи и њој
без да крај Вардара синем
пожелим да љубав отпевам
али јој ипак песму пишем.
Осећам грешке своје и њене
док кроз амбис стењу и моле
срећу да изродим пожелим
али ме сећања сломе.
Угледам љубав под
гробном парцелом
пожелим да смо
негде другде
она мртва живи
а ја жив тонем.
Осмех пожелим да вратим
напишем стрепње нове
јутро ме суморно пробуди
па и она оде.

Фото: Фототека Србског Журнала