Човек се некако невешто смањио и почео очаран да злоупотребљава лице и нежност . Првобитно лице већ дочарано у црној светлости – у првобитну нежност отету из прегаженог пакла живота . Било је лепо време и требало је неколико пута да се смркне Да би се јасно назрело срце старога света ако се није смањило у срце човека
Посвећење у Витезе Праисконог Реда је веома тешко. И тежак је, претежак, пут до витешког посвећења. Тисуће обичних витеза, сјајних руковаоца духовним мачем и самострелом, другим оружјима, оруђима и вештинама, није посвећено. Нико их није позвао. Не зна се тачно ко позива, ко прави изборе, по којим правилима, нити се зна где се врши посвећење, нити се зна ко су седморица оностраних који су посветили Мансанмана Оставреног, који је, можда, Велики Витез Праисконог Реда пред којим се сада полаже испит. То, наравно, није знао ни витез Лавоним када су му се почели отварати титрајући знаци који су га привукли, и које је почео да прати као да га магнетом вуку. Инстинктивно је променио стање свести и укључио све своје осетилице. Опрез је највећи савезник великих витеза. То је посебно чуло које се изграђује на највишем нивоу бића, циљним тиховањем и очвршћењем, кроз дугогодишње соколске школе за одабране, а кали кроз тешке борбе на живот и смрт. * * * Када је, борећи се крајњом снагом за дах и живот, изронио из дубоког језера, указала му се стрма обала. Пронашао је погодно место и изашао из воде. Између стена угледао је плави цвет, налик на љиљан, са три жута тучка. То му је личило на добар знак. Можда би могао да одахне и сакупи снагу. Ко зна колико је био у полусну, јер витез не сме да спава, када му се учинило да га цвет, својим њихањем горе-доле, призива на покрет. Изнад овог цвета, високо на стенама угледао је други плави цвет, који се, такође, њихао, мада се ни поветарац није назирао. Лавоним је кренуо путем знакова. Полусан му је повратио снагу и расположење. Нећемо описивати муке приликом пењања, јер муке прошлица за витеза престају на следећем кораку. Прошао је поред другог цвета и застао на стенама да збије снагу за пењање ка трећем цвету, на високој хридини, који му је весело махао.
У изнемоглу свест му се увукуше тешке слике из језерске борбе са духовима крви. Сав се стресао гледајући нанова слике својих искушења које га, за мало, нису потопиле. Ове слике га допунише водом снаге и он се поче опрезно и зналачки пети ка хридини. Лавониму је било савршено јасно да је ово његов успон живота или смрти. Одавде се могло само према трећем цвету или наглавачке према првом. На хридини је остао лежећи. Није било ни трунке резерве која би га усправила. Испразнио је последњи атом снаге. Није могао да подигне руке да обрише зној и крв који су му се сливали у очи. Умор и неизвест пута обрисали су му мисли. Само непомич-опрез му може вратити снагу. Постао је налик стени на којој је лежао. * * * Усправио се када га је испунила небеска светлост. Инстиктивно је запевао силницу од праискони: – Ах та буре мани того… Испред њега се отворила царска трпеза пуна укусне и разноврсне хране. Подтелепатски глас му је понудио да изабере храну по жељи срца. – Хоћу Златни орах, рекао је Лавоним.
Трпеза је затреперила, храна се ускомешала. На површини трпезе појавили су се прекрасни колачи и божанско воће. Лавоним је завукао руку испод заносне понуде, пронашао Златни орах и појео га не оклевајући. У истом трену нашао се у Златном граду испуњеном златним пирамидама, разних величина и облика. Осетио је око себе много наоружаних и невидљивих ратника. Брзином муње одбијао је ударце и заузимао нове положаје чувајући леђа. Био је сконцентрисан са укљученим осетилицама и успешно одолевао свим нападима. У једном трену док је стајао испод високе зарубљене пирамиде, осетио је да је опкољен. Надчовечанском снагом скочио је на врх пирамиде спреман за нове нападе невидљиваца. Смирио га је Глас који види и који зна. Угледао је Великог Витеза испред себе који му је нечујно наредио да седне на златни трон испред себе. Урадио је то крајње опрезно не испуштајући свој мач. – Остави своје оружје, овде ти више неће требати
Сада ћеш в и д е т и сврху сваке борбе и не-борбе и в и д е т и ко си. Затвори очи, исправи леђа, и подигни се у духу изнад свих својих мана и врлина. Остави мисли и идеје, осети празнину, и мирно, мирно, прати визију. Не узноси се и не падај. Постави се на своје најдубље себе на седам нивоа и прошири се кроз тробојни безкрај. Још се прошири…
Добићеш астрално име Мythryl. И добићеш нову и непробојну витешку одору од Белог Јелена Једнопотезца. У њој ћеш бити покретан, без тежине и непобедив. Мythryl је клекао у великом поштовању. Није га захватила гордост Одавање поштовања је знак дубоког разумевања и сасма особито посвећење… -Сада иди Митхриле. За неколико месеци, на свом новом задатку, осетићеш олакшање и велику промену. Тада удахни у сваку ћелију свога бића своје право, духовно име – Митрил. Усправи се и остани усправан и свестан у свим искушењима! Шири знање, шири радост, проповедај о лечењу са свешћу. И буди благословен!
Живи се рингишпил у Фрушку слио. Уместо седала стих врти речи. Умном народу још више је мио јер летач речју у Богу је јачи. . Поета један па за њим други и тако се речима обрће круг. Песма се растегла у дан дуги. Не губи снагу песнички здруг. . Попушта саркофаг петослојни ватреним огњем од пепела сливен. Ту је похрањен живот престижни фрушкогорском Спартом чувен. . Из феникса овог буђењем силе песмом Свемира душе се разносе. Поје се речи радосне и миле звезадне ноте што их доносе. . Ватра моћи испуни тела а од ње песнике језа стреса. Оживело пет лединачких села духом снажног поетског земљотреса.
Човек који се не радује нечијем успеху Који показује љубомору завист и друга Отровна опака и мрзна осећања боје једа И који као кукавац издаје свог Учитеља Није још омирисао слатки укус Једноте Још дуго ће га растрзавати тамни звуци Слузне пакости из дубина његове пећине
Једног тихог дана или једне снене ноћи Његово биће куцкаће и диркати мекани И упорни милозвуци сопствене савести Лагано ће гребкати данце његове пећине Будити честице радости и лоптице среће И слати их у среду његове душе – у срце Срце ће лагано топити санте леда са себе
Једини Бог нема љутњу казну или освету То су смислили туђинци гмизави из сени И убацили у књиге преварне и религијске Убацили програме у школе игре и обреде То је Ја-бука која је застала у грлу човека Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг
Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум! Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом! Изађи из прелести незнања и издаје брата Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу! У ти-шини спознај истину и избели грешку И уздижи се по сварожници у небо високо!
Је ли туга, Боже, без пријатеља бити а волети, без људи блиских да самоћу ублаже? Или је дар тишина та у којој Љубав наћи треба и спознати Тебе у души својој од тебе дарованој?
Распрши своје постојање Као маслачак на вјетру Нек слободно лети кроз вријеме И буде тре у етру. Неком ћеш дотаћи душу Неком ћеш пасти на длан Неком измамити осмлех Неком уљепшати дан. Док опет не дотакнеш земљу Љепотом дотакни свијет Јер живот ти траје толико Колико траје твој лет.
вјетар шапат свој шаље свако своја слова пише трагом пера молим те не тражи другом мане стих је порука душе што на срцу ћути а осуде нису адути и слободно нека кажу да ми перо није вјешто да пискарам само нешто неважно и ситно не дотичу ме злураде ријечи топлота пера ме љубављу веже нек стих мој никад не буде стидљив и тих нек траг пера до тврдих срца дође а до тада добровољно бићу луди пјесник . кроз аорту срца све пустити знам облаке моје не осуђуј знам да љубав љепше има боје трагом пера емоције живе . љубав и њежност траговима шаљеш можда ће неки осудити мене или прошлост моју али ја живим мелодију своју а ти живи своју свако има свој глас тему и боју . ако волиш поезију завири у душу њену што из ока твога сија у срце доноси сјену она је пјеснику мајка разумије све што боли у тишини срца чува границу ниједну не воли не зна за крај ни кајање . а у мом трагу ти си сад кад све знаш и животу ме учиш љубав наслути ми у трагу пера рођена си и ти . и слободно нека кажу да ми перо није вјешто да пискарам само нешто неважно и ситно не дотичу ме злураде ријечи топлота пера ме љубављу веже нек стих мој никад не буде стидљив и тих нек траг пера до тврдих срца дође а до тада добровољно бићу луди пјесник
Теци, теци водо жива говори нам где си била, да л’ крај рајског манастира ил овчице и пастира? Да л’ код сестре, да л’ код брата невестице, старог свата? . Да л’ си прошла поред горе, танких грана док роморе; ил’ си ишла поред села где сам нежне нити прела, песме прве где сам свила па их драгом говорила? . Теци водо, теци мила говори нам да си жива да си радост, благост, река нови живот што се чека, жеђи вечне утољење, свете речи проношење. . Да си отац, да си мати први осмех што се памти; да си брат и сеја мила сваког чеда спремна крила; да си кућа и орање, осмех звонки и појање. . Теци реко, теци мила говори нам где си била; да л’ дотаче небо само сузом нашом искапано? Да л’ нам тада опет кану у сред жита, у забрану? . Па окваси жедна уста, мог народа поља пуста; Моје груде помирење, мога претка просветљење, моје деце иконицу, светитеља хранилицу. . Да нас храни, да нас спасе жедна уста да се квасе Па да тамњан замирише и да народ опет дише, да играмо брат до брата, да се свак у коло хвата. . Да будемо жубор вода, светло небо сивог свода… Теци рек’о, теци мила ти се ниси ни снизила и никада стала ниси жубор водо, та моја си!