Владан Пантелић: Излет из Тијаније
Мудрованије из Тијаније
*
Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту реку Тијану
која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Бјелици, а потом
ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.
Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије, пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих, и зелених лоптица здравља, мира и спокоја,поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.
У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима, стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама, брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном, веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима, крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима, изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно,
а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их, благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем план
* *
Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање
увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.
Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећу Једноте.
* * *
Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу, откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.
Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,
гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда. Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео
светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.
* * * *
Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских
вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица, отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…
Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.
Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему.
Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује
моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар. И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.
*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана)
* * * * *
У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног
рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам.
Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.
Свако од нас треба да постане зидар – стваралац, да поправља,
обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим хладовину овог места, онда н естајем, а никад живљи!, у онострањењу иозарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:
СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА…
Фото: Београад, једног јутра;ВП
СРБСКИ ЖУРНАЛ 