“Од послушности – смирење, од смирења – расућивање,
од расуђивања – прозорљивост, а од овога – предвиђање“
Јован Лествичик

Амнеа била… Познао сам знаке њеног доласка. Она је увек ситно заталасавала своје путеве. Није ме нашла јер нисам био код куће дуго времена. Ходао сам шумом да јој видим краја. Сада сам се вратио у познате мирисе, да се укотвим, јер шума никад не престаје.

Амнеа, Амнеа, зашто ме ниси сачекала? Колико поноса, ти драга, носиш на глави? Скоро као краљица Ки-ја, чини ми се пристижеш.
Говорила си: – Ја тебе јааако познајем. Луташ и тражиш пределе пуне цинка. И на пропланцима, ноћу, опипаваш липе испод којих су виле играле и траву спирално угазиле.

О, Амнеа, људска бића сањају поштовање, чак и када себе убадају или кидају. Сада ме надгледаваш, уоколо и у недоба.

Наше последње три ноћи – галоп неспокоја преко врта блаженства, прегажени лотоси, непомич ледних и врелих змија које помажу да високо растемо, прсти неподстрека и танке недохватне руке. И није било округластих љубова, и комешали су се ту нечији неплодни рогови. И пустила си ме преко Потока упорнице виле, Таније- виле планинлице.

Човек не сме да дозволи да буде дуго мртав и да га умота и ушушка безбедност смрти. Моја убијена шкорпија, шуме су помогле, а слутила је Лепоту, и неке друге спремне руке, сакупила је умице, и поново почела да одмотава дугачки канап једног од својих стотину живота.

Знам, знам, ускоро ћу јахати огромног белог Пегаза Крилана
према родној Јелици планини, према Сунцу, према Сунцу.

Фото: Крилати Пегаз; Википедија

Учиш ме да ходам
По облацима по води…
Да се претворим
У трен свеобухватни
И … нестанем … свуда!

Осећам како ме пушташ
Као змаја по ветру
Са литице усамљене…
Канап одмотаваш
Лагано лагано…

Препушташ ме страху ледном
Који лепоти претходи…
Угледати праву лепоту
Граница је ка слободи…

Фото: Литица; Википедија

Сан је или јава
Та твоја љепота
Кад на лицу твоме
Душа ти засија
Љепотице снена
Душе чаробнице
Срећна што те гледам
Лијепа сам с тобом и ја.
.
.Искра твога ока
Узнесе у мени
Све оне љепоте
Дубоко скривене
Пали Свету ватру
Успаване снаге
И најљепше снове
Што су дио мене.
.
Без ријечи те дише
Моја душа плаха
За такву љепоту
Не постоје ријечи
Кад је душа лијепа
Оставља без даха
Самим постојањем
Моје биће лијечи.

Фото: Фб страница – Beautiful Our World

Гледам како седиш, стојиш, загледан
у даљине небеске – далеке даљине
и премишљаш, где поћи треба.
.
Ходаш по земљи од јучерање кише
влажној, црвеноцрноj нежници родној,
по травњаку сећања животних,
у даљинама далеким а блиским.
.
Ходаш, роса док милује прсте и
носи – снагу доноси, терете односи.
Ходаш преко врхова планинских,
белином прозирном, прекривених,
негде близу иза облака првих.
.
Ходаш стазама утабаним
траговима становника шумских.
Ходаш лако а чврсто и остају
цветови за стопама твојим
засејани сновима бојеним.
.
Додирујеш небо плавичасто
рукама својим дугачким руменим.
Ти! Сјај мојих живота прошлих, будућих,
сјај мој у временима садашњим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

Свесвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Фото: Фототека Србског Журнала

Дубоко у мени заћутали су преци.
(њихови животи и смрти тихо увиру),
сви они које вери учише жреци
и они који с крстом живеше у миру.

Уз Дажбога им лоза први пут олиста,
са сваким столећем рађала је више,
да сва плодна, сва родна дочека и Христа
и опет зри после шестнедељне кише.

А онда, дођоше нова времена, људи:
они што откидаше најбоље ластаре.
човек Човеку поче престрого да суди;
сваки бол мог рода прећуте и занемаре.

Лоза нам бива краћа, грожђе киселије,
гроздовље не верује да их корен храни.
Све прошлости заћуташе кô да их није,
а у мојим грудима на левој су страни.

Од предугог ћутања моја бѝла звоне,
иза мене остаће прах, пепео, дим.
угасићу светлост, гледати сутоне,
последњим погледом пределима свим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира!

Фото: Фототека Србског Журнала

– О, ти, човече, испод пирамиде! Хоћеш ли се покренути?
Зашто ме молиш? Зашто ниси? Можеш ли да се о-пустиш?
Да ли си певао са свим гласовима Плани -не?
Јеси ли пробао укус снежне олује и гледао у очи Снежне краљице? Да ли си шапутао са шумским духовима?

Јеси ли схватио течљивост воде и крутост леда? А житкост крви? Да ли си се трезнио од питкости тијањице?!
Ох, ох, да ли си њу волео као ја њега, да ли си?!

– Знаш ли намеру ждрала, када на небу видиш ждралова ред? Куда је пошао ждрал и где му је угломер, да одреди смер? Ко води ждрала предводника и откуда му снага?
Да ли си, некада, причао са народом ждралова?

– Знаш ли језик орла, и је л ти испричао све што је видео са висина? Можеш ли да појмиш шта је све оро видео са висина? Можеш ли да појмиш за шта се све није везао, можеш ли? Како је оро успео да се попне до тих висина?

– Ја сам до јуче била на твом месту и разумем те. Сасвим те разумем. Сада си у сну. Поучићу те. Будно стање је будно, у односу на себе, али је сан, у односу на чисту свест. Сан је сан, у односу на будно стање, али је будност, за стање сна. Разумеш ли то? Но, каква је сврха у разумевању и помагању, каква у враћању?

И не могу ти дати руку. Не, не, не могу. И нећу!

Ј а з н а м к о с а м и з н а м ш т а х о ћ у.
Ја сам Драаагон Пламеног Језика! Одлучила сам се за
сасвим н о в и Пут. Идем у ТИИИЈАЊЕ.

Фото: Фототека Србског Журнала

И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича и Осмехом опија…
Ал` туга ме ноћас,

Боже мој мили,
туга од света што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Фото: Излазак Сунца у Тијању; ВП