Црн Зифтосан

Изнутра

Кроз опну магличасту

Израња

.

Па ко угарак

У мене црног

.

У сржи ми

Дубоко

Широко

Високо

Одзвања

.

Душом и

Телом му се

Покорно

Клањам

.

И ваљам се

Ваљам.

Фото: Магла; Википедија

Виле језеркиње највише воле чиста језера у којима има пуно трске. Трска их штити од урока када плове својим узаним језерским чамцима. Иза трске се лако скривају када вребају р и б а р е или стасите младиће. Сусрети са вилама језеркињама су, обично, жестоки и памте се цео живот.

Но, виле нису уопште лоша створења. Проблем је, уствари, опстајући. Виле су електрична бића и немају вештаствено- физичко тело као људи. Снагом воље могу га привремено створити и тако чврсте, утеловљене, срећу се са својим љубавима овоземаљским. Од овоземаљки се разликују само по жестини жестинцијатој и лепоти.

Сусрет – додир је красан и садржајан ако се љубавници не забораве, и ако виле успеју на време да одлепршају у своје царство, Виланију. Ако је сусрет неконтролисано жив и страствен, вила изуби очврсло тело, а истог тренутка њено право електрично тело, попут струје, погађа љубавника и обично на месту убија. Несрећан случај!

Човек који уме да изађе из свог грубог тела, сме и може отићи код језеркиња. То је онда сусрет два електрична бића. Али ни при овом сусрету страст не сме бити сасма неконтролисана. Тада човек може да изгуби превише електричне снаге, па није у стању да оживи своје чврсто тело, већ изгуби живот, као од грома.

Увек сам навијао Звончицу – будилницу у глави када сам ишао код својих пријатељица језеркиња. Онда сам могао бити потпуно опуштен и безбрижан. При првом звоњењу бих се тргао и заогрнуо Првим огртачем. Морам признати да је за одвајање неопходна огромна снага воље, а ко нема јаку вољу, не бих му саветовао да иде у свет језеркиња.

При другом звоњењу бих обукао Други огртач. Треће звоњење Звончице објављивачице – будилнице увек ме је затицало у свом телу. Тако раздрман и пробуђен осећао сам варнице у крви – истинску струју живота. Угођај бих употпунио са благим чајем о р – л о в ц е м, у који бих обавезно сипао капљицу м а т и – ч н е водице и чашицу праве ти – ја – њице.

Фото: ВП – река Дунав

Да ли су те и данас мртвог
растрзали
као гладни вуци у сред зиме овце?
Или као подмукле псине чекајући
да се звери наједу и оду?
Мој Његоше..
.
Да ли су ти ријечи превртали и извртали
к’о невјеста вео изнад главе,
ил’ к’о врелу погачу на пожутјелом столу,
или су их низ мутне воде бацали?
Побијешњело, кукавички..
Мој Његоше..
.
Ријечи су Божја снага јака!
Поређане у склад свијетле покољења.
Твојих су се силно уплашили..
Тањевине људске и од сјени тање.
Памћење им кратко одговара..
Мој Његоше
.
Ко се луче боји у сред мрака?
Ко звекиром удара на врата?
Ја л’ се дигао брат на брата?
Анђели се смију и уједно плачу.
Стихови су твоји вреднији од злата.
Јачи од заборава и незнања
из хата или нехата.
Мој Његоше..
.
Опрости нам што боље не знамо.
Опрости нам што боље не умијемо.
И што за боље нисмо.
Кад аждаја и ала се твојих ријечи хвата..
Догорело је..
Мој Његоше..
.
Да ил им твоја вјера смета?
Да л’ што себе Србином називаш?
Да ли што се Светом тројству крстиш?
Шта то свјетска поган снива?
Ни мртвом не да ти мира
Мој Његоше..
.
Гроб ти злотвор помјери са мјеста
Вољу твоју низ стрм обурваше..
И љепоту твоју би да скрнави да може..
Мермером је сакрити не може!#
Сад са сабљом од папира кроји твоје
ријечи сложене и обожене..
Мој Његоше
.
Истина пред Богом је вјечна!
Леле оном ко је олако мијења!
Пропиштаће мајчино млијеко.
Пропиштаће им невина покољења..
Мој Његоше
.
Него,
слико наша, дико и прилико,
шапни Богу да смо га се сјетили..
Сјетили се ко смо и одакле..
Постројили се у чете једнаке
Како на земљи, тако и на небу..
.
Опанак је србски збио реде..
Коријење наше је небеско..
Још на земљу да спустимо правду
Да вратимо гроб твој ђе му је мјесто…
Да залијемо сваку грумен земље,
сваку травку..
Мој Његоше..
.
И још реци Богу драгом:
Опрост дајемо, ал’ у заборав
више пада нема!
Ко са браћом неће,
нека свака птица лети своме јату!
Орлови се врани предат неће!
Његошееееее..

Фото: Петар Петровић Његош; Википедија

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

Свесвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Фото: Божанска светлост;Википедија

У Тишини ноћи
и у буци дана,
боли осећање недостајања.
.
Празно око мене,
празно у мени,
ни трага од
богате, златне јесени…
.
Нови немири и
старе наде, преплићу
се у души…
Мој свет Љубави,
ипак, се руши.
.
Да ли празнину
нешто да попуни
икада ће моћи?
Одговор тражим и
ове усамљене ноћи.
.
Од месечине одговор молим,
а она ћути, као да не постојим.
.
Звезде Небом плешу,
непрестано се роје…
Питам их, како
да извидам ране своје?
.
Како да ожалим
све године среће?!
Када Љубав да
умре не може, неће!
.
Израњају из таме
све моје боли…
Ничу у души…
Ко нам мостове руши?!
.
Наше обале везане стоје,
као што везано је
срце твоје и срце моје!
.
Утеху само тражим
у вировима Живота…
.
Мора да постоји
начин да се угаси
жеђ Љубави у њима!
Пронађе непролазна Лепота,
разумевање у људима…

Гле, смешиш се

Срцу  устрепталом моме

Зраком ока отвараш све

Ризнице  закључане и

Капије заспале  тишине

.

-слика Светлана Беловодна–

Приредила Верица Стојиљковић

Сањала сам ноЋас песму

која мене у њој пева

приповеда прарођење ,

светле искре Рода плама…

Сањала сам ноЋас песму

која у сну мене сања!

.

Низала је све животе

у сваком ми лице исто

достојанство беле искре

светло, бело и честито!

.

На челу ми пламен стоји

ђто светове обасјава

душа гледа кроз вед тајне

свеприсутног Светог Права…

.

Ова песма мене сања!

. слика- Светлана Беловодна-

Приредила Верица Стојиљковић

-Дан Победе –

Ако љубиш Род, онда љубиш и

Земљу твојега Рода, а то је Родина,

Домаја, Родна Груда, Отачество

(Отаџбина).

.

Колико љубиш Родину, толико ћеш

и бити штићен, чуван, негован и

храњен од Родине.

Онај ко презире Род и Родину, гле!

самога себе презире и исписује из

Свете Књиге Предака.

.

Јер, Родина је више од земље, од твари,

од вештаства, од материје;

Родина је Биће – Биће сушто,

суштаствено и духовно.

–

Ако своју Родину, а то је за нас

Србија, видиш и осећаш као Мајку,

онда ће Србија уистини за тебе и

бити Мајка.

Кад се обраћаш Србији, онда се

обраћаш Мајци, и благодариш

Мајци Србији што те храни, штити,

љуби и чува твоје тајне.

.

Ти можеш путовати диљем и широм

земаљскога шара, можеш бити

путник путујући и грађанин света,

али, само је Србија твоја Родина,

само је Србија твоја Мајка.

.

Када би само петина Срба видела и

осећала Родину као своју Мајку,

тада Србију нико никада не би

покорити могао!

.

Јер, снага и моћ Србије јесте

саобразна нашој љубави према

Мајци Србији.

Приредила Верица Стојиљковић-

Сви који те клеветају Ноле

Вјечите ти дижу ореоле

Недостојни име твоје блате

Ал Срби су прави с тобом брате

Свима нама ти си вјеруј дика

Тебе воли Српска Република

Неба српског ти си крсташ ора

С тобом Црна поноси се Гора

Сва Србија од Сенте до Врања

Твом се дјелу и витештву клања

С тог се немој љутити на браве

Твоје часно име што скрнаве

Брав не уме ништа сем да пасе

Опрости им српски горостасе

Ка шта раде праве величине

Христ је реко “ Не знају шта чине „

Знам да ти је стала на сред жуља

Једна ситна новинарска хуља

И да неки љагају кретени

Тебе којег вас свијет цијени

Тебе што си у најтеже часе

С пода српске подизао масе

Тебе који Тесли си уз раме

Сада силе нападају таме

С тог те браним ко епски поета

Јер твоја су дјела брате света

Дјела твоја сјајни су рубини

Што сијају у мраку и тмини

А побједе твоје су Новаче

Вјечне луче што свемиром зраче

Кад род српски би мањи од мака

Бог са неба даде нам Новака

Те нам диже оборена чела

Васкрснусмо са њим из пепела

У времена несрећна и тмурна

Од Њујорка до града Мелбурна

Од Токија до гордог Париза

Три си прста у небеса диза

На бетону , на трави и шљаци

Тробојку си носио у шаци

И Србенда свуда био права

Паре своје сиротињи дава

И понос нам у грудима враћа

Вјечно српска вољеће те браћа

Пера епских неће дат поета

Груди твоје да постану мета

Нит да свака напада будала

Тебе о ком пјевају гудала

Сваки живи човјек и створење

Има право на своје мишљење

Није ово Сјеверна Кореја

Гдје се једна слиједи идеја

Нити влада Озна или Штази

Па свак мора на ријеч да пази

И у доба Броза и Доланца

Свак им није четком чизму гланца

И тада је постојао неко

Што не мисли ко Крцун и Пеко

И што није по вољи систему

Него има у себи дилему

Па због тога његовога права

Не дижите хајку забадава

Не бацајте љагу из пријека

На највећег Србина вијека

Што се с врагом западнијем рва

Побједа ти срећна сто и прва

И толико да живиш година

И да ти се понови Атина

И да дођеш до још једног “ Слема „

Ти си човјек каквог свијет нема

Нашој души ти си Ноле храна

Ти си срце Тепића Милана

Твоје миш’це јаче су од тенка

Ти си храброст Гостића Споменка

У те живе Леовац и Церна

Ти си наша срећа неизмјерна

Дат нећемо да те на ломаче

Недостојни спаљују Новаче

фото- лист Данас

Више не постојим.
Тијање је појело
Све слике моје опсене.

.

Гледам у очи њене слике:
Љубави моја,
Како си месечину понела?

.

-слика –Дима Дмитрев-

Приредила Верица Стојиљковић