Велико царство цара Навуходоносора
Војна сила драго камење свила пуно злата
Испуњен освајачки сан у гену ношен
Мирно спи Навуходоносор једне ноћи
Било је то друге године његовог царовања
.
Усни цар сан чудак ум моћни узнемири
Сан је био невидан свим дворским жрецима
Сетише се младог трооког сужња Данила
Разуме-оца свих тамних утвара и снова
Који дуго дуго лежаше у царској тамници
.
Сањао си узвишени царе лик велик и страшан
Главе златне груди од сребра стомака од бакра
Ногу од гвожђа стопала од глине и гвожђа
И видео си у сну и камен који лик разбија
Царство из глине и гвожђа биће царство Божије
Сањао си царе сушту истину до пошљетка

***
Отекли су пророк Данило и цар Навуходонор
Духреком која носи чисте али и храбре у Ириј
Распукла се глава лика – моћно златно царство
Потом се разлило сребро из Прасребрног језера…
У царству Творца постоји много језера свих боја
Отекли су пророк и цар извире пето пророштво..

Фото: Свети пророк Данило; Википедија

Знам да ћемо се срести,
јер то тако треба да се деси.
Ти, мили мој, буди то што јеси.
Препознаће нам се у маси тмурних,
небески осмеси.
Ја ћу ту стајати
као мала срна, изгубљена, неснађена.
У магли илузија покушаћу да те следим.
Желим вечно да блистам,
не да из сећања твог избледим.
Ево, само мало да се средим
и одмах ћу да полетим
у загрљај твој,
једини, једини мој.
Мало сам се успавала,
некако мангупски измотавала,
али да сам те тада знала
не бих залутала у прашуму греха
нити бих послушала кнеза овог века.
Ипак, знала сам да ме иза таме
баш твоја небеска светлост и свесност чека.
Твоја љубав лековита,
као да цео мој живот између редова чита,
она само воли и ништа не пита.
Знам да ћемо се срести,
јер то тако треба да се деси.
Ти, мили мој, буди то што јеси.
Препознаће нам се у маси тмурних,
небески осмеси.
Ја ћу ту стајати
као мала срна, изгубљена, неснађена.
У магли илузија покушаћу да те следим.
Желим вечно да блистам,
не да из сећања твог избледим.
Ево, само мало да се средим
и одмах ћу да полетим
у загрљај твој,
једини, једини мој.
Мало сам се успавала,
некако мангупски измотавала,
али да сам те тада знала
не бих залутала у прашуму греха
нити бих послушала кнеза овог века.
Ипак, знала сам да ме иза таме
баш твоја небеска светлост и свесност чека.
Твоја љубав лековита,
као да цео мој живот између редова чита,
она само воли и ништа не пита.
Чекала сам тај поглед којим све разумећеш.
Вапила за загрљајем којим бол излечићеш.
Жељно сам чекала тај небески сусрет.
Знала сам, отвориће се неки нови свет
у ком није као овде,
анђелу забрањен лет.

Фото: Руке – Небески сусрет; Википедија

Сутра никад неће доћи…

.

Поздравите нашу децу

Нећемо им никад стићи 

Пољубите родну груду

Нећемо јој више доћи.

.

Изгубљена беше она нада једна

Њом живело и старо и младо

Сада поклич ветар негде носи

Доловима зеленим на златној коси.

.

Ту сад јоште Живот-Дрво цвета 

Подно њега густа расте трава

И мириси што свој души годе

Под њим санак бива јава.

.

Опрости ми коб сву ту сада

И знану и незнану сваку реч ти,

Идем камо мене крила духа носе

Радуј се! Стопе ходе рајем босе.

.

Сутра никад неће доћи

Јер дошло је све у јаву сада

Деца с’нама живе сне низводе 

Родна груда поново је млада.

.

Да ли грми ил’ се земља тресе 

Да ли Небо силази сред Јава?

Све у нама умрло је 

Да се роди Душа наша права.

.

Не бој се!

.

Извор-Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић

Реч си ми дао да ћеш ме из тела узети када дође време

и на длановима ме унети у себе

док не станемо пред олтар прастварања…

Реч си ми дао,  души обећао и сат и дан тог последњег сањања.

.

Реч!

Мало је људи поштују,

.

мој ратниче!

Кад гледам јелене,  на нас ме подсете

и животе претходне ван ове Јаве,

светлост сједини испод твог оклопа

руке нек душу у твоју ставе!

.

Слика-Шишкин

Приредила Верица Стојиљковић

Стооој Ветре моћни!
Утишај хук једро смири
Мисли своје да саберем
.
Намигујеш руке да раширим
У облаке да ме пренесеш
.
Да се смејем са муњама
Да ми срце грмљавином туче
.
Да корен по трагу птица распем
Као маслачак душу своју –
Из облака да процвета

Фото: Маслачак; Википедија

Куда ли ћеш Србине брате
Какве те црне слутње прате
Зашто одлазиш из свог дома
Стушти ли се опет вјековна судба погрома?
.
Па докле више сјећања да тјерају
Прљавим вешом што га по свијету стерају
Доћи ће време у свој кал да заглибе
Сви они који се гнустости не стиде.
.
Тешке ланце да ставе робу
Он никада неће престати да сања слободу
Српску су душу оковали
Свијест јој сумњом затровали
Да нема више чему да се нада
Сем новом погрому и судби да страда.
.
Наше су поворке пут за одабране
Упрти терет српства не дај да те обмане
Цијена за вијечност скупо се плаћа
То знају са небесанаша преклана браћа
А живот памти и све једном враћа.

Фото: Сарајевски погром 1914, год: Википедија

Драгачевско славно и дивно село Горачићи
За нас поете и васељенске пралуталице
Излет водио маштовити сликар Бож(ј)и-дар
Осмехнути Јарило вирка иза планине Јелице
Лете птице певају петлови земљаре ратари
.
Велика шаховска табла на отвореном
Поприште за без-бедну духовну борбу
Ратнички распоред две разнобојне војске
Њихова краљевска величанства у средини
Прате их верне краљице најжешће ратнице
.
Са обе стране напуњени ударни топови
И оседлани коњи за жестоки истрк спремни
Официри испеглани поред краља и краљице
Испред пешадијци навикли на брзе ударе
И спремни да први полегну као снопље жита
.
Градитељи шах-табле поручују кроз Потку
Силесијама и предаторима белосветским
Овим у Јевропи и оним преко велике баре
Трубите у Гучи играјте – ракетама не звецкајте!
Узмите се у памет скратите језик идите кући!

Фото: Планина Јелица, села; Википедија

Дочекаћу и ову јесен
У овоземаљском врту
Златну, у жутом цвету,
Латица разних боја.
Жутилом попрскану
Седамдесет четврту.
.
Дочекаћу и ову јесен
Са крилом Михољског лета.
Кад точак сећања вратим
Јавља се тиха сета
На јесен младих дана
Шум лишћа под ногама.
.
Дочекаћу и ове кише
Што сипе, понекад царске
Кише једне јесени
Са ликом на мостарске.
Што буде чежњу у мени,
Да вратим дане и сате,
Подигнем лишће свело,
Зелено ветру вратим,
Док није пожутело.
.
.А онда, опет стварност,
Јесен јесени моје.
Застаје у мом оку,
Разлива предивне боје.
Из душе сетне риме.
Јер ми остаје само
Да кекам бели плашт зиме.

Фото: Јесење пејзаж; Википедија

Не треба ми твоја мисао да знам да постојим,
Ни поезија која ти душу пуноћом твори,
Већ сазнање да и кад целим бићем клонем
Бићу твоје друго ја — стваран ван илузија.

Не треба ми твоја рука да бих с тобом био,
Ни твој глас да бих знао шта све осећам.
Само истина да, и кад сам сâм,
У теби сам, као што си и ти у мени.

Не треба ми твоје тело да бих те додирнуо,
Нити твоје речи да бих те чуо.
Само зрак да, и кад се растанемо,
Ти остајеш у мени, као што ја остајем у теби.

Не треба ми ништа да бих те волео,
Ни објашњење да бих те разумео,
Јер с тобом ми и пустош није празна.
С тобом сам песник и ненаписаном стиху.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове
поруке носе…

Фото: Облаци, ВП