To Whom It May Concern

Путник који не путује
Змај који не лети
Лудак који не лудује
Сневач који не снива
Филозоф који не мисли
Паун који се не шепури
Млин који не меље
Убица који не убија
Песник који не пева
Сликар који не слика
Краљ без поданика
Народ без будућности
Ветрењача без ветра
И ја без Тебе
Љубави.
. . .
Ја сам песник који путује невидљиво
Песник који пева нечујно
Љубавник који љуби у самоћи
Ветар који дува тајно …
.
Ја сам стена без облика
и облик без чврстине.
Ја сам дрво без крошње
Са корењем у ветру.

П.Ш: “Пламен тишине“

Сигурно да није случајно што су најтраженији сувенири из Србије баш лицидерска срца, а за њима пиротски ћилими, ручни радови, буклије и тестије. То је оно што се људима, који су желели да понесу неке пригодне успомене из Србије, учинило посебно својственим овим просторима.

Додуше, на традицију даривања лицидерског срца, чиме младић/девојка симболишу приврженост девојци/младићу, која/и им се допада, савремени српски момци/девојке, одавно су заборавили.

Ипак, овај леп обичај има корене који сежу вековима у српску прошлост, али – и не само њену.

Сврха ових симболичних поклона је, међутим, остала иста – поклонити њој/њему, своје срце.

Од давних времена мед, брашно и миришљави зачини чине основни састав медног теста, од којег се праве лицидерски (лицитарски) колачи, а занатлије које их праве су називане су лицитарима.

Наравно највећа радост ових слатких поклона је – дечија!

Извод из текста Славољуба Марковића

Седела сам давно на стени,
помаљао се жив светлосни огањ
кроз свет, кроз живот сам
са мном се спојио тај светлосни плам
да силимом Светом осветљавам таму
светове да стварам у Творчевом пламу!

Страхове да рушим где год поглед допре
срца да оснажим у витезова светла,
тамни кодекс да сатрем до последњег у Наву,
сву таму да затрем до светлости у Јаву,
по Перуновој правди у безсмртном Праву!

Име ми је Храброст и Љубав и Вера,
и Истина и Правда и Безсмртна Срећа
снагом Свете Славе бојим стазе етра
на крилима Стрибога и орла попут ветра
и сам ветар постајем без крила и етра!

Толика је снага у оних што не познају страх!

Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ.

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је.

Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Извор: Звезда Род

Довољна је само једна реч

да прекине ту нит паукове мреже.

Ту нит која чува нешто грађено, спајано.

.

Довољна је само једна реч

да настане тишина.

Не тишина!

.

Тишина је лака, велика и светла.

Тишина пушта да наш дух шета, снови шире,

да подсећа свет на своју суштину.

.

Тишина има свој звук,

звук тишине,

звук мелодије душе.

.

Довољна је само једна реч

да настане – тајац.

Тајац има тежину.

.

Тајац има тежину неисказаних мисли.

Тежину која руши и сече,

остављајући иза себе – ништа.

.

Довољна је само једна реч

да после толико тога

Остане –  ништа.

.

Повучени кутак у стану, Дец. 03.

Д.Т:“Латице Булке“

Говорио сам ти…
не шапући ми
нежне речи
љубав је слепа
одавно ми ништа не значе
сагорећу у ватри
коју ће ветрови
претворити у вулкане
не можемо их угасити.
Говорио сам ти
да су све љубави
окамењени трагови
само их киша може опрати
или су затишја пред буру
која сламају бродове
изгубљене у маглама.
.
Говорила си ми…
љубави цветају
само у црвеним баштама
где ћутања имају звона
гласнија од свих речи
где тишине говоре наглас
тајне самоће.
Говорила си
да волиш корачати
ивицама бескраја
и слушати мелодије
непостојећих
прашумских птица
да волиш да удишеш мирисе
пољског цвећа
са пропланака детињства.
.
Говорили смо…
кад би били небески пилоти посматрали би свет
са облака
киша нам ништа неби могла
ми смо два Сунца
а свет испод нас
је другачији од овог
који вечно трепери
као тренутак.
У њему је туга јача
од свих летњих ноћи
а кад очи навикну на таму
оне ништа не виде.
***
Говорио сам…
Говорила си…
Говорили смо..
..
…и целог живота
провлачили се
између капи кише
и као гладне птице
припремали се
за дане који долазе
и помињали сеобе душа
у етеричне бескраје
за нестанак нас
у данима без повратка.

Нека буде то што бити може.

Нек’ Србија великом васкрсне.

Нек’ се Срби к’о некад омноже.

Нек’ се с’ собом поново сједине.

.

Нека буде то што бити може

као призив духа народнога.

Престану ли Срби да се гложе

стићи ће им благослов од Бога.

.

Нека буде то што бити може

у јединству сложно се молимо.

Наши свеци моћи оставише

да Свеума творбе домашимо.

.

Нека буде то што бити може.

Нек’ се машта материјом плоди.

Нек’ нам блага духовна се множе.

Нек’ се брат са братом опет сроди.

.

Нека буде то што бити може.

Нек’ престане борба непрестана.

Нек’ се моћи од Злога разложе.

Нек’ нам веза са Богом је стална.

У мислима сам опет девојчица мала

и гледам опчињено кудељу и вретено.

Бака преде а да ни на трен није стала

понекад каже тихо „Дете моје љубљено“

.

Целе зиме она од вуне прави пређу,

прсти се труде да је нит што тања.

Мисли па јој видим намрштену веђу.

Што је клупко веће брига је све мања.

.

Тако је од вуне плетиво правила.

Повесмо хитро прела и намотавала,

тек би пред мрак вретено оставила

а до тада је бриге своје размотавала.

.

Недостају ми ти тренуци тишине,

док прсти раде у глави се поспрема.

Као кад старе слике решиш прашине

док клупко порасте бака брига нема.

.

Сутра стигну друге невоље и бриге.

Бака узима вуну,кудељу и вретено.

Тако мудра није умела да чита књиге

док ради нашла би решење за све њено.

Фото: Бака са кудељом и вретеном; Википедија

дуга и тиха ноћ буди неспокоје

лишће тужно шапуће у тами

црне мисли у глави се роје

целивају болну душу у осами

.

дан нестаје у заласку сунца

помрачење у очима тиња

црне руке пружам тамном небу

црнилом обојен сам и ја

.

дао бих све али ништа немам

злом и црном свету без милости

у глади бескрајној и рукама празним

нестајем у црном кругу пролазности

.

дође судњи дан животу пустом

и овом беспућу суром

осећам лета свог свршетак

очи своје изгубих у црном

упија нас дуго празнина бескраја

трен до трена све ближи смо праху

распињани свиме од таме до сјаја

препуштени усхиту и великом страху

..

бол небеска потомцима мука

заточници ми смо тајемница смисла

повела нас неме просветљена рука

невоља вечности све нам је притисла

.

отимамо дане свесутрашњег ништа

разорано небо угњилује звезде

од светлости вреле грабимо ли ишта

.

ил се оне падле у нестандну гнезде

чувајући душе што пре нас летеше

да нас опомену за оно што беше